gost 281026
Aktivan član
- Poruka
- 1.990
Иако је 21 месец примала накнаду од 15.700 динара, Зорици Цветковић укинута је ова помоћ, јер јој се здравствено стање поправило
Пошто је годину дана и девет месеци примала новчану накнаду за туђу негу и помоћ, Зорица Цветковић (44) из Нових Бановаца је била више него збуњена када је почетком децембра добила потврђено решење којим јој покрајински Пензионо-инвалидски фонд, решењем, укида новчану помоћ уз образложење да јој се здравствено стање побољшало и да може да се стара самa о себи. Разлог који је наведен – да јој нега и помоћ другог лица није потребна – не би био необичан да је Зоричино здравствено стање могло да се побољша, јер њој је ампутирана лева нога.
Ову лошу вест Зорица је прво добила 1. јуна, али мислећи да је нека грешка, на прво решење се жалила, а када је стигао истоветан негативан одговор, обратила се редакцији „Политике”.
Оваква бирократска одлука свакога наводи на иронично питање: да ли је од првог, позитивног решења и доделе ове помоћи, до другог, негативног решења Зорици можда израсла нова нога. У том смислу би могло да се прихвати објашњење да јој се стање поправи толико да јој помоћ других особа није више потребна.
Истина, Зорица је остала без ноге кад је имала само 14 година и дуго времена заиста је сама бринула о свом здрављу. Чак је родила и троје деце, од које најмлађа ћерка има само седам година, а двоје деце, син и ћерка су одрасли.
– Са 14 година, када ми је урађена потколена ампутација, почела сам да носим протезу и било ми је добро пуних 15 година. Због нових здравствених проблема и инфекција на патрљку, 23. марта 1999. године, урађена ми је висока, натколена ампутација ноге. После те операције сам носила протезу пет година, али због рана, и на предлог ортопеда сам на крају одустала. Док сам могла користила сам штаке, али на крају, по препоруци лекара, нисам смела да се ослањам више на друго колено и морала сам у инвалидска колица – прича Зорица.
Здравствени проблеми су се у међувремену само ређали: Зорица је добила шећерну болест, срчани је болесник, користи пумпицу због астме, оперисала је тумор левог јајника, откривени су јој чворићи на штитној жлезди...
Екипу „Политике” дочекала је у болници, у KБЦ „Бежанијска коса”, где је била скоро две недеље. Лекари су успели да јој оборе шећер са 18 на 12, а уз то саниран је и проблем са ишчашеним раменом и десном руком, па је свакодневно добијала терапију на Одељењу рехабилитације. Зорица објашњава како је комисија заправо враћа на коришћење штака, а она нема ни снаге ни могућности због болова да користи штаке, нити да се ослања на преосталу ногу.
– Одбили су ме и за инвалидска колица са електромотором – каже Зорица, која у болничком ходнику седи у обичним колицима, које јој је, објашњава, поклонио њен кардиолог!
Заменик директора Пензионо-инвалидског фонда у Новом Саду Чедомир Француски је у писаном одговору за „Политику” потврдио да је госпођа Цветковић, као корисник породичне пензије, остваривала и користила новчану накнаду за помоћ и негу од 7. септембра 2012. до 31. маја. 2014. године, а то право јој је ускраћено од 1. јуна ове године.
– На контролном прегледу, чија обавеза извршења је правноснажно утврђена, орган медицинског вештачења РФ ПИО је установио, имајући у виду критеријуме прописане у члану 41.а Закона о пензијском и инвалидском осигурању, да јој помоћ и нега од стране другог лица више није неопходна. На првостепену одлуку о ускраћивању права, Зорица Цветковић је уложила жалбу. Обављено је ново медицинско вештачење потребе за помоћи и негом и жалба је одбијена. Она може поднети тужбу против овог решења Управном суду – објаснио је Француски.
На наше питање да ли је комисија узела у обзир све здравствене проблеме ове болесне жене, објашњено нам је да је „орган вештачења приликом вештачења даље потребе именоване за помоћи и негом, свакако узео у обзир све Зоричине здравствене проблеме”.
Такође, изричито нам је наглашено да „чињеница да је именована мајка седмогодишњег детета није имала утицаја на резултат вештачења”.
Зорица признаје и да јој је овај додатак од 15.700 динара много значио и да практично већ за неколико месеци остаје без примања, јер породичну пензију, коју дели са старијом ћерком која ускоро завршава школовање, тада губи.
– Не знам од чега ћу да живим, како ћу да платим било какву помоћ, а сама нигде не могу. Од тог новца сам куповала лекове. Када сам остала без ноге нисам била у радном односу, јер сам била још дете, тако да су ми објаснили да по том основу не могу да остварим никакво право на пензију или на социјалну помоћ – каже Зорица.
Она у оронулој и старој кући у Новим Бановцима живи са седмогодишњом ћерком и мужем, ратним војним инвалидом, који је, као активни војник ЈНА на ратишту био повређен и има 50 одсто трајно оштећење здравља, па је без посла.
Запослени у пензионим и здравственим фондовима примећују да све већи број грађана подноси захтеве да им се додели помоћ за негу и здравствене потребе, а да иза њих стоји сиромаштво и немаштина, а не медицински разлози које наводи закон. Онда, како по закону не испуњавају услове, бивају разочарани када их ове службе одбију. У Зоричином случају, међутим, нејасне су остале две ствари: зашто јој је надокнада за туђу помоћ одобрена, па узета, а други – како лекари који су вештачили њено здравствено стање нису видели заиста тешко болесну особу, којој је потребна туђа помоћ, јер се њена болест не да одглумити.
izvor
Пошто је годину дана и девет месеци примала новчану накнаду за туђу негу и помоћ, Зорица Цветковић (44) из Нових Бановаца је била више него збуњена када је почетком децембра добила потврђено решење којим јој покрајински Пензионо-инвалидски фонд, решењем, укида новчану помоћ уз образложење да јој се здравствено стање побољшало и да може да се стара самa о себи. Разлог који је наведен – да јој нега и помоћ другог лица није потребна – не би био необичан да је Зоричино здравствено стање могло да се побољша, јер њој је ампутирана лева нога.
Ову лошу вест Зорица је прво добила 1. јуна, али мислећи да је нека грешка, на прво решење се жалила, а када је стигао истоветан негативан одговор, обратила се редакцији „Политике”.
Оваква бирократска одлука свакога наводи на иронично питање: да ли је од првог, позитивног решења и доделе ове помоћи, до другог, негативног решења Зорици можда израсла нова нога. У том смислу би могло да се прихвати објашњење да јој се стање поправи толико да јој помоћ других особа није више потребна.
Истина, Зорица је остала без ноге кад је имала само 14 година и дуго времена заиста је сама бринула о свом здрављу. Чак је родила и троје деце, од које најмлађа ћерка има само седам година, а двоје деце, син и ћерка су одрасли.
– Са 14 година, када ми је урађена потколена ампутација, почела сам да носим протезу и било ми је добро пуних 15 година. Због нових здравствених проблема и инфекција на патрљку, 23. марта 1999. године, урађена ми је висока, натколена ампутација ноге. После те операције сам носила протезу пет година, али због рана, и на предлог ортопеда сам на крају одустала. Док сам могла користила сам штаке, али на крају, по препоруци лекара, нисам смела да се ослањам више на друго колено и морала сам у инвалидска колица – прича Зорица.
Здравствени проблеми су се у међувремену само ређали: Зорица је добила шећерну болест, срчани је болесник, користи пумпицу због астме, оперисала је тумор левог јајника, откривени су јој чворићи на штитној жлезди...
Екипу „Политике” дочекала је у болници, у KБЦ „Бежанијска коса”, где је била скоро две недеље. Лекари су успели да јој оборе шећер са 18 на 12, а уз то саниран је и проблем са ишчашеним раменом и десном руком, па је свакодневно добијала терапију на Одељењу рехабилитације. Зорица објашњава како је комисија заправо враћа на коришћење штака, а она нема ни снаге ни могућности због болова да користи штаке, нити да се ослања на преосталу ногу.
– Одбили су ме и за инвалидска колица са електромотором – каже Зорица, која у болничком ходнику седи у обичним колицима, које јој је, објашњава, поклонио њен кардиолог!
Заменик директора Пензионо-инвалидског фонда у Новом Саду Чедомир Француски је у писаном одговору за „Политику” потврдио да је госпођа Цветковић, као корисник породичне пензије, остваривала и користила новчану накнаду за помоћ и негу од 7. септембра 2012. до 31. маја. 2014. године, а то право јој је ускраћено од 1. јуна ове године.
– На контролном прегледу, чија обавеза извршења је правноснажно утврђена, орган медицинског вештачења РФ ПИО је установио, имајући у виду критеријуме прописане у члану 41.а Закона о пензијском и инвалидском осигурању, да јој помоћ и нега од стране другог лица више није неопходна. На првостепену одлуку о ускраћивању права, Зорица Цветковић је уложила жалбу. Обављено је ново медицинско вештачење потребе за помоћи и негом и жалба је одбијена. Она може поднети тужбу против овог решења Управном суду – објаснио је Француски.
На наше питање да ли је комисија узела у обзир све здравствене проблеме ове болесне жене, објашњено нам је да је „орган вештачења приликом вештачења даље потребе именоване за помоћи и негом, свакако узео у обзир све Зоричине здравствене проблеме”.
Такође, изричито нам је наглашено да „чињеница да је именована мајка седмогодишњег детета није имала утицаја на резултат вештачења”.
Зорица признаје и да јој је овај додатак од 15.700 динара много значио и да практично већ за неколико месеци остаје без примања, јер породичну пензију, коју дели са старијом ћерком која ускоро завршава школовање, тада губи.
– Не знам од чега ћу да живим, како ћу да платим било какву помоћ, а сама нигде не могу. Од тог новца сам куповала лекове. Када сам остала без ноге нисам била у радном односу, јер сам била још дете, тако да су ми објаснили да по том основу не могу да остварим никакво право на пензију или на социјалну помоћ – каже Зорица.
Она у оронулој и старој кући у Новим Бановцима живи са седмогодишњом ћерком и мужем, ратним војним инвалидом, који је, као активни војник ЈНА на ратишту био повређен и има 50 одсто трајно оштећење здравља, па је без посла.
Запослени у пензионим и здравственим фондовима примећују да све већи број грађана подноси захтеве да им се додели помоћ за негу и здравствене потребе, а да иза њих стоји сиромаштво и немаштина, а не медицински разлози које наводи закон. Онда, како по закону не испуњавају услове, бивају разочарани када их ове службе одбију. У Зоричином случају, међутим, нејасне су остале две ствари: зашто јој је надокнада за туђу помоћ одобрена, па узета, а други – како лекари који су вештачили њено здравствено стање нису видели заиста тешко болесну особу, којој је потребна туђа помоћ, јер се њена болест не да одглумити.
izvor
