...duhovna bol , ako se ne razotkrije može postati i telesna....za razliku od duše , koja nije vidljiva golim okom , pa ni njena bol tako nije vidljiva ; telesna bol svremenom postane vidljiva , telo počinje da kopni , vene - i ne retko , svene....
....ljubavne patnje , kao ljubavna duhovna bol , gotovo uvek razboljevaju telo , a ponekad ga i dokraiče , ili otvore procese koji s' vremenom dokraiče telo....
....hoću da kažem , kako duhovna bol nije dobar prijatelj i saveznik zdravog i lepog života....znam da je lako to reći , ali stvari tako stoje....
...imaju oni pravo kad kažu , da poreklo duhovnog bola je u ljudskoj glavi ; pa ako misle na ljudski karakter i svojstva njegova , onda ne greše.....naš karakter u suštini je ratnik , osvajač - i to takav osvajač koji ne trpi poraze , a naročito ne emotivne ......naša samoljubivost , ne želi da prizna poraz na bilo kom planu , jer tad dolazi do zaključka da nismo dorasli situaciji pa zato trpimo poraz...da prikrije ovu istinu o sebi ( nedoraslost , nedozrelost , nesposobnost , neznanje i neumeće ) , naš karakter je sklon da svali svu krivnju na drugu stranu , da izmisli hiljadu razloga da sebe opravda - čak ide dotle da kleči , moljeka , plačipizdi , vajka se , lažno štogod obećavai šta sve ne , da stvar vrati na predhodno stanje.....
...sav taj arsenal pačeničkih činjenja , zapravo je delo našeg ega , sujete - egocentričnosti ....
...a stvar može biti podosta jednostavna ....treba upoznati sebe , svoju sujetu , njen ego i egocentrizam....to su teško promenljive stvari u nama ...to je nekakva aždaha sa kojom se živi i koju treba s' vremenom pripitomiti - danasne proždere....pa kad semanje više upoznamo , znaćemo u konkretnim slučajevima koje su naše greške ( iz onog mora grešaka izdvojićemo svoje )...pa pošto su naše , oprostićemo sebi svoje greške i njihove grehe...red je , jer konačno čovek sebe voli , pa druge...to nam je nauk za ubuduće ....pa pošto volimo i drugogu stranu , oprostičemo i njoj njene greške i zahvaliti se jer smo štogod naučili...lakoćemo u budućnosti slične pogrešnosti prepoznati kod drugih , panećemo zapadati u emotivno gubilaštvo....
....i tako se iz poraza uzimaju korisne stvari,,,,tako se iz pelena sakuplja polenov prah i pravi med....a sa životnim medom kao hranom može selakše i ugodnije živeti....
...onda se idedalje ,u nove avanture , sa većim znanjima i saznanjima....na tomnovom životnom putu , treba biti zahvalan onima koji su učestvovali u našem učenju , te treba gajiti ljubav premanjima kao prema uspešnim učiteljima ....
,,,,možda ja grešim ....možda je teško živeti bez patnje....konačno , svak je svoj gospodar...ali ostajem pri onom da je patnja teška bolest , bolest koja je samo naša i kojoj je lek samo u nama...svako njeno zapuštanje , ne lečenje ili pak potiskivanje ,izrodiće se kad tad u telesno razbuktavanje ,koje se ne leči !
