Bol

[Antigon@]

Niko nije lišen bolnih trenutaka.
Uprkos tome, začuđujuće teško je opisati bol.
Ponekad, kad pokušamo da pokažemo prirodu i stepen svog bola, čini se da se trudimo da opišemo ukus ili miris nekog voća koje naš sagovornik nikada nije probao.


Šta je duševna bol?

Je li to skup misli, ili je pojava koja dolazi nevezano od misaonog procesa?

 

[Slonce]

ma to je hemija ))

 

[Antigon@]

ma to je hemija ))

Koja hemijska jedinjenja su uzročnici da mi njima nanu naninu?

Vrlo je različit odnos ljudi prema fizčkom bolu i duševnoj boli.
Neki reaguju uplašeno, pa i histerično, drugi strpljivo podnose i jače bolove, treći ignorišu, ponašaju se kao da ne znaju za bol, a ima i onih koji besne kad su "bolni".

Postoje i oni koji svoju dušenu bol nose kao na tanjiru, svima je pokazuju, o njoj govore i to im je vid terapije ili je pak pokušaj da im sredina udeli ljubav ili utehu.

 

[Slonce]

ljudi su upoznati sa mozgom jednako kao sa okeanskim dnom.znachi...puno je iznenadjenja
kada chovek prozivi svojevrsno zadovoljstvo,izvesnu intoksikaciju emocijama...biva vezan za to,i nastoji proziveti iznova
ako nedostaje uzrochnik...pokushava veshtachki proizvesti okolnosti urezane u secanje

e zato nash narod konzumira nektar bogova zvan rakija...opsa,op la la )))

 

[Smoriša]

Jednom sam doziveo najdublju bol i to kao jako mlad, nakon jednog zavrsnog NE.
Grudi su mi zavijale od bola, srce krvarilo.

 

[Antigon@]

ljudi su upoznati sa mozgom jednako kao sa okeanskim dnom.znachi...puno je iznenadjenja
kada chovek prozivi svojevrsno zadovoljstvo,izvesnu intoksikaciju emocijama...biva vezan za to,i nastoji proziveti iznova
ako nedostaje uzrochnik...pokushava veshtachki proizvesti okolnosti urezane u secanje

e zato nash narod konzumira nektar bogova zvan rakija...opsa,op la la )))

Ako je samo čoveku svojstveno da bol svesno uoči i spontano traži njegovo poreklo, uzrok, zašto bol ne prestaje i kad spoznamo uzroke?
Jesmo li mi budale, mazohisti kad težimo da ponovimo prijatnu "intoksikaciju emocijama" koje se u tom trenutku realno ne mogu ponoviti?

Nije li to insistiranje na ponavljanju (iako znamo da se nešto lepo ne može ponoviti) naša podsvesna želja da se bol produži?

Da li je čovek biće bola?

 

[pura moca]

dođi ovamo u kabinu. kćeri, da ti objasnim

 

[gost 189815]

Niko nije lišen bolnih trenutaka.
Uprkos tome, začuđujuće teško je opisati bol.
Ponekad, kad pokušamo da pokažemo prirodu i stepen svog bola, čini se da se trudimo da opišemo ukus ili miris nekog voća koje naš sagovornik nikada nije probao.


Šta je duševna bol?

Je li to skup misli, ili je pojava koja dolazi nevezano od misaonog procesa?

struja tuge u tikvici potpomognuta ostalim hemijskim procesima nasega tela i slabosti srca i tako to.....ili romanticnije:
to je kad nas obuzme nega ceznjiva,negativna emocija,uzrokovana nedostatkom ubavi and happyness of our soul...

 

[Kovač]

Mislim da zavisi od osobe do osobe,Cesarić dobro opisao u svojoj pesmi

Netko sa svojim bolom ide
Ko sa otkritom ranom: svi neka vide.
Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi
I neda mu prijeći u suze i riječi.

Radje ga skriva i tvrdo zgusne
U jednu crtu na kraju usne.
Zadrće, zadršće u njoj kadikad,
Ali u riječi se ne javi nikad.

Duša ga use povuče i smjesti
Na svoje dno: ko more kamen
U njega bačen. More ga prima
Dnom, da ga nikad ne izbaci plima.

Dobriša Cesarić Skrivena Bol

 

[Antigon@]

Jednom sam doziveo najdublju bol i to kao jako mlad, nakon jednog zavrsnog NE.
Grudi su mi zavijale od bola, srce krvarilo.

Većina zna da navede uzročnike bola, ali malo ko ume da opiše osećanje.
Bolje rečeno, znaju samo umetnici da prenesu taj osećaj bola.

Najčešće bol vezujemo za srce, za sam centar bića.
I mogu hiljade misli da prođu kroz glavu, mozak zbog tih misli ne može da boli kao što boli srce i ponekad čitavo telo.
Čudno je da čovek tek preko bola (najpre fizičkog, a potom i duševnog) saznaje da je živ.

 

[gost 341997]

kao što recimo ne može da se opiše miris ruže, teško je opisati i patnju = duševna bol

možda mogu efekti te patnje kao što je recimo gušenje u grlu i grudima, stezanje i preskakanje srca, potištenost, bezvoljnost, depresija,
itd. , ali bol kao bol je teško opisati

 

[Antigon@]

dođi ovamo u kabinu. kćeri, da ti objasnim

A nee, Moco, ti si došao kod mene u vigvam da se uz vatru ugreješ objašnjenjima o ljudskoj boli.

struja tuge u tikvici potpomognuta ostalim hemijskim procesima nasega tela i slabosti srca i tako to.....ili romanticnije:
to je kad nas obuzme nega ceznjiva,negativna emocija,uzrokovana nedostatkom ubavi and happyness of our soul...

Sad smo kod teze da je najbitniji uzročnik bola nedostatak ljubavi.
To onda znači da je čovek, s obzirom da je više nesrećan nego srećan, biće koje teži ljubavi kao najvišem dobru.
Ako je to tako, zašto onda ima tako malo ljubavi?
Šta to kod naše rase nije dobro naštelovano kad umesto da "ljubimo bližnjeg svog" mi tražimo da budemo "ljubljeni" čak i kad neko ne želi da nas voli.
Dakle, ako nedostaje ljubavi s druge strane, može li čovek biti srećan ako voli a da za tu ljubav "ne dobija platu"?

Mislim da zavisi od osobe do osobe,Cesarić dobro opisao u svojoj pesmi

Netko sa svojim bolom ide
Ko sa otkritom ranom: svi neka vide.
Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi
I neda mu prijeći u suze i riječi.

Radje ga skriva i tvrdo zgusne
U jednu crtu na kraju usne.
Zadrće, zadršće u njoj kadikad,
Ali u riječi se ne javi nikad.

Duša ga use povuče i smjesti
Na svoje dno: ko more kamen
U njega bačen. More ga prima
Dnom, da ga nikad ne izbaci plima.

Dobriša Cesarić Skrivena Bol

E vidiš, kad neko priča o svom bolu, onda se kaže da želi da skrene pažnju na sebe, ili da nije iskren, da su mu namere svedene na lično koristoljublje. Ostaje neshvaćen.
Kad neko ćuti o svom bolu, onda se kaže da je neosetljiv, bezdušan, da nije vredan tuđe ljubavi. I taj ostaje neshvaćen.

Sve u svemu, ljudi su neshvaćeni, ljudi su sami sebi stranci, a još nismo pronašli neki merni instrument kojim bi pokazali stepen bola ili sreće da bismo lakše komunicirali.

 

[Kure_Babino]

Verujem da LSD ima odgovore na sva pitanja.

 

[hirajgoagain]

kako mislis sta je kad te strefi videces, ali zdrav covek ili u odredjenim uslovima je nameshten da se cuva bola unapred
bila sam u tom stanju ali sam ga nazalost spalila
odnosno ako predvidis da je nesto bolno to ne radis. takodje postoji recimo sta znam smrt nekih ljudi onda se valjda ne vezujes bolesno za njih da kad umru ne odlepis nego da bude valjda nekakva zdrava tuga
odnosno kad je covek zdrav zdravo tuguje i bude plemenit, a kad je nesto sto nije kako treba ili nije na dobrom nivou onda krecu nekakve ruzne tuge
ne mislim na zavisnost od tuge

 

[gost 189815]

A nee, Moco, ti si došao kod mene u vigvam da se uz vatru ugreješ objašnjenjima o ljudskoj boli.



1.Sad smo kod teze da je najbitniji uzročnik bola nedostatak ljubavi.
To onda znači da je čovek, s obzirom da je više nesrećan nego srećan, biće koje teži ljubavi kao najvišem dobru.
Ako je to tako, zašto onda ima tako malo ljubavi?
Šta to kod naše rase nije dobro naštelovano kad umesto da "ljubimo bližnjeg svog" mi tražimo da budemo "ljubljeni" čak i kad neko ne želi da nas voli.
2.Dakle, ako nedostaje ljubavi s druge strane, može li čovek biti srećan ako voli a da za tu ljubav "ne dobija platu"?



E vidiš, kad neko priča o svom bolu, onda se kaže da želi da skrene pažnju na sebe, ili da nije iskren, da su mu namere svedene na lično koristoljublje. Ostaje neshvaćen.
Kad neko ćuti o svom bolu, onda se kaže da je neosetljiv, bezdušan, da nije vredan tuđe ljubavi. I taj ostaje neshvaćen.

Sve u svemu, ljudi su neshvaćeni, ljudi su sami sebi stranci, a još nismo pronašli neki merni instrument kojim bi pokazali stepen bola ili sreće da bismo lakše komunicirali.

1.rekoh odsustvo ljubavi i srece duse,a sreca nije za svakog i ljubav(nekome su draze pare,uspeh...)
2.a neko moze biti srecan i ako mu ljubav nije uzvracena ako zna da je predmet njegove ljubavi npr ta zena srecnija sa nekim dr..
to je gorka sreca al ipak je tu...
to ti je ko zrtvovanje ili kad radimo nesto sto objektivno nije najbolje za nas al radimo to jer nas ultimativno vise zadovoljava od dr opcija.....
recimo lik koji spasi nekog i tom prilikom ostane unakazen generalno bi bio srecniji da je citav,ali u tom trenu spasavanja ne...a mozda bi se i posle kajao da ih nije spasio...znaci uradio je ono sto ga je tad vise radostilo..tj:
svako ima svoju verziju srece,i bola koji je spreman da podnese zbog iste...

 

[Antigon@]

kao što recimo ne može da se opiše miris ruže, teško je opisati i patnju = duševna bol

možda mogu efekti te patnje kao što je recimo gušenje u grlu i grudima, stezanje i preskakanje srca, potištenost, bezvoljnost, depresija,
itd. , ali bol kao bol je teško opisati

Čudno je to da ljudi najčešće nisu svesni (po rečima psihologa) da su u depresiji. Izgleda da je u depresiji, kao jednom od najtežih oblika bola, teško nadvisiti sebe i posmatrati bol dok traje, naći mu uzroke, posmatrati ga sa određenog rastojanja i tako otkloniti bol.

Ili?

Ili depresivni ljudi podsvesno ne žele da otklone bol, prigrle ga jer ne pristaju na odsustvo emocija. Polaze logikom da, ako nema prijatne, euforično pozitivne emocije, ne treba im ni ravnodušnost jer ravnodušnost nije život, to je vegetiranje. Tako se pitam da li depresivni ljudi jesu ljudi koji odbijaju život bez jakih emocija.

 

[gost 189815]

Čudno je to da ljudi najčešće nisu svesni (po rečima psihologa) da su u depresiji. Izgleda da je u depresiji, kao jednom od najtežih oblika bola, teško nadvisiti sebe i posmatrati bol dok traje, naći mu uzroke, posmatrati ga sa određenog rastojanja i tako otkloniti bol.

Ili?

Ili depresivni ljudi podsvesno ne žele da otklone bol, prigrle ga jer ne pristaju na odsustvo emocija. Polaze logikom da, ako nema prijatne, euforično pozitivne emocije, ne treba im ni ravnodušnost jer ravnodušnost nije život, to je vegetiranje. Tako se pitam da li depresivni ljudi jesu ljudi koji odbijaju život bez jakih emocija.

ja mislim da je tuga tihi ubica nesto sto polako nagriza i tesko im je da shvate i priznaju sebi da im treba pomoc..i iz bilion dr razloga ne zele promene,mozda ih se plase,mozda zbog toga sto ih na kraju istine nista ne ceka sem jos vece tuge...
a ponekad pomislim i da neki koriste te jake emocije tuge kao zamenu za jake emocije srece...tj ako smo svojim razmisljanjem sebe ogranicili,tj ogranicili svoju srecu,mislim da je reakcija organizma takva da trazi neke jake emocije upravo u sprotnom kraju...
ili to ili mnogo trabunjam,evo necu vishe

 

[gost 341997]

Čudno je to da ljudi najčešće nisu svesni (po rečima psihologa) da su u depresiji. Izgleda da je u depresiji, kao jednom od najtežih oblika bola, teško nadvisiti sebe i posmatrati bol dok traje, naći mu uzroke, posmatrati ga sa određenog rastojanja i tako otkloniti bol.

Ili?

Ili depresivni ljudi podsvesno ne žele da otklone bol, prigrle ga jer ne pristaju na odsustvo emocija. Polaze logikom da, ako nema prijatne, euforično pozitivne emocije, ne treba im ni ravnodušnost jer ravnodušnost nije život, to je vegetiranje. Tako se pitam da li depresivni ljudi jesu ljudi koji odbijaju život bez jakih emocija.

Za depresiju naročito je bitan uzrok da bi moglo da se pravlno deluje u lečenju. Mislim da je greška lečiti posledicu a ne uzrok,
ali u psihijatriji je čini mi se polarnija ovakva prečica lečenja - lekovima.

Ravnodušnost smatram kao nekom 'smrću duše', jako jako ružan osećaj koji na prvi pogled izgleda
u fazonu - ebe mi se za sve , ali nije tako, bar ga ja ne doživljavam kao pozitivno iako nekad iskreno prija da me 'boli uvo za sve'.
Tu tek nema života, nema emocija, a kad nema emocija onda je dno dna.

Možda gore i od depre ?

 

[Antigon@]

kako mislis sta je kad te strefi videces, ali zdrav covek ili u odredjenim uslovima je nameshten da se cuva bola unapred
bila sam u tom stanju ali sam ga nazalost spalila
odnosno ako predvidis da je nesto bolno to ne radis. takodje postoji recimo sta znam smrt nekih ljudi onda se valjda ne vezujes bolesno za njih da kad umru ne odlepis nego da bude valjda nekakva zdrava tuga
odnosno kad je covek zdrav zdravo tuguje i bude plemenit, a kad je nesto sto nije kako treba ili nije na dobrom nivou onda krecu nekakve ruzne tuge
ne mislim na zavisnost od tuge

Sviđa mi se tvoj izraz "ružne tuge".
Verujem da samo čovek može ružno da tuguje.
Životinje tuguju kad ugine neka životinja, kad je bolesna neka životinja, ali čovek je sposoban da tuguje zbog svega i svačega, kao da teži samopovređivanju. Samopovređivanje je ružna tuga. On tada ne tuguje "zdravo" kako ti kažeš. Čovek tada ne voli sebe. Kažu da ako ne možeš da voliš sebe, ne možeš da voliš ni drugog. Ne znam, valjda su u pravu.

I Hiro, nemem šta da čekam da me "strefi tuga" niko toga nije pošteđen, niko nije stavio tapiju na tugovanje i bol.

1.rekoh odsustvo ljubavi i srece duse,a sreca nije za svakog i ljubav(nekome su draze pare,uspeh...)
2.a neko moze biti srecan i ako mu ljubav nije uzvracena ako zna da je predmet njegove ljubavi npr ta zena srecnija sa nekim dr..
to je gorka sreca al ipak je tu...
to ti je ko zrtvovanje ili kad radimo nesto sto objektivno nije najbolje za nas al radimo to jer nas ultimativno vise zadovoljava od dr opcija.....
recimo lik koji spasi nekog i tom prilikom ostane unakazen generalno bi bio srecniji da je citav,ali u tom trenu spasavanja ne...a mozda bi se i posle kajao da ih nije spasio...znaci uradio je ono sto ga je tad vise radostilo..tj:
svako ima svoju verziju srece,i bola koji je spreman da podnese zbog iste...

Pare i uspeh su za nekoga sredstvo kojim pokušava da se spasi patnje, tačno je to.
Ali takve osobe često idu logikom da će pare i uspeh doneti ljubav okoline.
Ili pak, mogu biti od onih ljudi koji se smrtno boje gladi kao vrste patnje, bola.

Ostale opaske u tvom postu su interesantne, ali već zalaze u drugu tematiku.

 

[Antigon@]

ja mislim da je tuga tihi ubica nesto sto polako nagriza i tesko im je da shvate i priznaju sebi da im treba pomoc..i iz bilion dr razloga ne zele promene,mozda ih se plase,mozda zbog toga sto ih na kraju istine nista ne ceka sem jos vece tuge...
a ponekad pomislim i da neki koriste te jake emocije tuge kao zamenu za jake emocije srece...tj ako smo svojim razmisljanjem sebe ogranicili,tj ogranicili svoju srecu,mislim da je reakcija organizma takva da trazi neke jake emocije upravo u sprotnom kraju...
ili to ili mnogo trabunjam,evo necu vishe

Psihička bol jeste tihi ubica. Dvadeset godina istarživanja u svetu ( "Psihološko i religoizno biće čoveka" V. Jerotić) dala su zapanjujuće rezultate koji ukazuju na čvrstu vezi između psihičkog i fizičkog bola. Bolovi manifestovani kao glavobolja, bol u vratu i kičmenom stubu, grudnom košu, stomaku i leđima u 56% slučajeva kod pacijenata koji su se javili lekaru opšte prakse, bili su uzrokovani duševnim bolom. Dakle, sve je to bila maskirana depresija ili neki vid straha. Ti fizički bolovi nisu bili u domenu lečenja lekara opšte prakse, već psihologa. Ljudi su pili tablete protiv bolova, ali sve su to privremena zalečenja. Nevolja je kad sve to dobije još strašniji oblik fizičkog oboljenja. Postoji i jedna američka spisateljica Lujza Hej koja daje spisak bolesti i uzročnike uvek nalazi u psihičkom problemu. Ako polovinu toga što ona tvrdi odbacimo, opet ostaje neka logika iza svega.

Za depresiju naročito je bitan uzrok da bi moglo da se pravlno deluje u lečenju. Mislim da je greška lečiti posledicu a ne uzrok,
ali u psihijatriji je čini mi se polarnija ovakva prečica lečenja - lekovima.

Ravnodušnost smatram kao nekom 'smrću duše', jako jako ružan osećaj koji na prvi pogled izgleda
u fazonu - ebe mi se za sve , ali nije tako, bar ga ja ne doživljavam kao pozitivno iako nekad iskreno prija da me 'boli uvo za sve'.
Tu tek nema života, nema emocija, a kad nema emocija onda je dno dna.

Možda gore i od depre ? :ek:

Budisti imaju četiri svete istine u vezi sa patnjom:

1. saznanje bola, odnosno patnje
2. saznanje uzroka patnje
3. saznanje neminovnosti uništenja patnje
4. saznanje sredstva za uništenje patnje

Filozofija im nije teška za shvatanje, ali mnogi ljudi zastanu kod druge istine.
Neko ne želi da uništi patnju, neko ne koristi sredstva uništenja.

 

[hirajgoagain]

budizam je mozda ok ali mi zivimo u srbiji to nije nebitno

- - - - - - - - - -

inace valjda je u bgd postojao nekada budisticki hram, pre 2. sv rata

pa imas ljude mashine, oni nikad ne tuguju ruzno i nikad se ne samopovredjuju. to je na neki nacin strava ali ako provalis da nisi takav definitivno nekako se moras istrpeti i ziveti s tim
a ako mozes da uzmes od njih to a da ih ne iznerviras to je najbolje, samo takve prilike su retke i treba dobro paziti a i da te ne izgaze
ako nekad uspostavite kontakt s tako nekakvom jedinkom a to je skoro enverovatno ne dajte nekoj histeriji da vam pokvari to jer onda ono sto ste pravili dugo prosto nestaje i postaje nesto drugo, a prvo probajte to prvo jer drugo moze uvek

 

[gost 365191]

Šta je duševna bol?

свашта

Da li je čovek biće bola?

који човек те занима?

Čudno je da čovek tek preko bola (najpre fizičkog, a potom i duševnog) saznaje da je živ.

промашила,,,, преко дисања (;

 

[hirajgoagain]

e ukapirala sam zezali ste me
napravili ste da se kao nesto kajem a u stvari nemam ni sta ali kao da mi je krivo
samo se osecam cudno zeznula sam po lori neshto ovim internetom

- - - - - - - - - -

sad ovo kao nisam ja ali mi se svidja
imam sto tad nisam bila elegantna al to ej mozda manje od mesec dana radilo imala sam toliko fore to je trebalo da se potrudim kao vezba al ******
posle je samo neki moj pakao bezveze : (
samo sto tad nisam bila tako jadno ponizna tako da sad nema sanse ali bar kapiram
niti bih

 

[gost 363668]

nemam pojma sta je dusevna bol, al znam da boli sto puta gore nego fizicka
nekad bi tako rado da me neko letvom dobro namlati samo da ne osjecam ovo sto osjecam

 

[TinkerBellx]

Mislim da nema riječi kojima se duševna bol može opisati. Ponekad je posljedica nekog događaja, nekad dođe neprimjetno kroz nagomilana nezadovoljstva, a nekad je i rezultat naših misli, koje potiču iz nekih naših uvjerenja, mogu reći čak usađenih kompleksa.
Dobro je dok znamo uzrok boli, protiv čega se borimo...mnogo je gora duševna bol koja se gomila godinama i tiho nas uništava, s kojom naučimo živjeti, odvodeći nas u ništavilo ravnodušnosti.