Bojni poklic majke tigra

**Freya**

**Freya**

Elita
Poruka
16.510
Prica ide ovako...imigrant postaje profesor na Berkliju, njegova cerka postaje profesor na Harvardu par decenija kasnije a drugo dete uzima dva zlata na Olimpijadi za hendikepirane. Cerka harvardske profesorice dobija nastup u Karnegi holu sa bezmalo 14 godina. Prica ne bi bila toliko cudna da profesorica prava nije izdala knjigu pod nazivom "Bojni poklic majke tigra". O cemu se radi? Radi se kineskom modelu vaspitanja koje zahteva disciplinu i odlaganje zadovoljstva.

Sustina je u tome da nas moderna civilizacija mami trenutnom srecom pri cemu nam trajniji uspeh i samim tim, dugovecnija, zivotna sreca neprestano izmice.
Licno spadam u liberale koji smatraju da se oko svega mogu dogovoriti medjutim, cinjenica je da je nasa generacija daleko manje produktivna i fokusirana od istorijskih nam predaka...sta mislite, koliko ima istine u tome da smo robovi instant kulture koja iz ljudi ne izvlaci njihov maksimum i da li je uopste vazno dati svoj maksimum u zivotu ili je pak za coveka znacajniji hedonisticki pristup?
 
Ni jedan ekstremizam nije dobar , pa tako ni cesanje goozice cijelog zivota , ali ni forsiranje sebe do krajnjih granica .
Znam jednu djevojku koja je sebe izgradila skoro do perfekcije , ali nije nimalo srecna . Meni to lici na promasen zivot .
Ebes i DR i MR !:confused:
 
**Freya**:
Prica ide ovako...imigrant postaje profesor na Berkliju, njegova cerka postaje profesor na Harvardu par decenija kasnije a drugo dete uzima dva zlata na Olimpijadi za hendikepirane. Cerka harvardske profesorice dobija nastup u Karnegi holu sa bezmalo 14 godina. Prica ne bi bila toliko cudna da profesorica prava nije izdala knjigu pod nazivom "Bojni poklic majke tigra". O cemu se radi? Radi se kineskom modelu vaspitanja koje zahteva disciplinu i odlaganje zadovoljstva.

Sustina je u tome da nas moderna civilizacija mami trenutnom srecom pri cemu nam trajniji uspeh i samim tim, dugovecnija, zivotna sreca neprestano izmice.
Licno spadam u liberale koji smatraju da se oko svega mogu dogovoriti medjutim, cinjenica je da je nasa generacija daleko manje produktivna i fokusirana od istorijskih nam predaka...sta mislite, koliko ima istine u tome da smo robovi instant kulture koja iz ljudi ne izvlaci njihov maksimum i da li je uopste vazno dati svoj maksimum u zivotu ili je pak za coveka znacajniji hedonisticki pristup?
Kliknite za proširenje...

Nema nista od siroke price, fino reci gdje si ti u svemu tome.
 
Ja ne znam sta da mislim, da li nas svakodnevna, nebitna i sitna zadovoljstva cine sustinski srecnim osobama ili jedna velika sreca, u smislu ostvarenog cilja, donosi zivotno ostvarenje?

Izvinjavam se, zena nije profesor Harvarda vec Jejla.
 
Izjednačavaš društveni uspeh sa životnom srećom.

Kada bi sve majke bile tigrice i vaspitavale decu-tigriće, na kraju bismo završili u nehumanom svetu tigrova.

Lične impresije na stranu, činjenica je da civilizacija nikad nije napredovala tako brzo kao danas, i da još ubrzava. To apropo produktivnosti i fokusiranosti.
 
Mensch @

Ne, ne...bas naprotiv. Obzirom da sam opozit doticnoj razmisljam u pravcu da li mozda gresim...nekako, zivot se sastoji od zbira dana, u tom zbiru nailaze oni dani kad se nesto mora ali ipak pretezu kad se nesto voli...ali opet, mozda ona jeste u pravu i mozda zaista jesmo negde duzni da damo svoj maksimum a vecina nas ne daje ni polovinu snage, fokusa, posvecenosti...zato vas i pitam, ko od nas dve gresi...
 
Mensch-Maschine:
Izjednačavaš društveni uspeh sa životnom srećom.

Kada bi sve majke bile tigrice i vaspitavale decu-tigriće, na kraju bismo završili u nehumanom svetu tigrova.

Lične impresije na stranu, činjenica je da civilizacija nikad nije napredovala tako brzo kao danas, i da još ubrzava. To apropo produktivnosti i fokusiranosti.
Kliknite za proširenje...
Ubrzava toliko brzo da cemo svi mi uskoro otici kolektivno u pzdu mterinnu !
 
**Freya**:
Prica ide ovako...imigrant postaje profesor na Berkliju, njegova cerka postaje profesor na Harvardu par decenija kasnije a drugo dete uzima dva zlata na Olimpijadi za hendikepirane. Cerka harvardske profesorice dobija nastup u Karnegi holu sa bezmalo 14 godina. Prica ne bi bila toliko cudna da profesorica prava nije izdala knjigu pod nazivom "Bojni poklic majke tigra". O cemu se radi? Radi se kineskom modelu vaspitanja koje zahteva disciplinu i odlaganje zadovoljstva.

Sustina je u tome da nas moderna civilizacija mami trenutnom srecom pri cemu nam trajniji uspeh i samim tim, dugovecnija, zivotna sreca neprestano izmice.
Licno spadam u liberale koji smatraju da se oko svega mogu dogovoriti medjutim, cinjenica je da je nasa generacija daleko manje produktivna i fokusirana od istorijskih nam predaka...sta mislite, koliko ima istine u tome da smo robovi instant kulture koja iz ljudi ne izvlaci njihov maksimum i da li je uopste vazno dati svoj maksimum u zivotu ili je pak za coveka znacajniji hedonisticki pristup?
Kliknite za proširenje...

Odnos prema kulturi, u svim njenim oblicima, gradi se od malih nogu primerima iz kuce i okruzenja, kasnije se samo nadogradjuje obrazovanjem. "Visoke" vrednosti u kulturi nikada nisu bile za siroke narodne mase, ili mozda obrnuto - nikada siroke narodne mase nisu naklonjeno gledale na trajne vrednosti u kulturi. Tako bilo i ostalo...
Najbitnije meni je da se ne dozvoli da se pomesa "instant" sa trajnim vrednostima, jer cemo onda totalno izgubiti kompas za prave vrednosti. Generalno, svako prema svom nahodjenju pronalazi sebi sta mu treba i u tome nema niceg strasnog, bar ja ne vidim razloga da licno patim sto mene usrecuje koncert tenora, a tamo nekog Ceca...
 
**Freya**:
Mensch @

Ne, ne...bas naprotiv. Obzirom da sam opozit doticnoj razmisljam u pravcu da li mozda gresim...nekako, zivot se sastoji od zbira dana, u tom zbiru nailaze oni dani kad se nesto mora ali ipak pretezu kad se nesto voli...ali opet, mozda ona jeste u pravu i mozda zaista jesmo negde duzni da damo svoj maksimum a vecina nas ne daje ni polovinu snage, fokusa, posvecenosti...zato vas i pitam, ko od nas dve gresi...
Kliknite za proširenje...
Neko se zadovoljava ''malim'' stvarima (šta god to bilo), neko neće umreti srećan ako nije doživeo da mu aplaudira petocifreni auditorijum. Stav te žene je tipičan kineski. Od nastanka ljudskog roda pa do danas civilizacija svojim pravilima balansira između društvene odgovornosti (društvene korisnosti) i individualnih sloboda (društveno nekorisnih ili čak štetnih). Kina je sa svojim sistemom vrednosti duboko na strani ovog prvog. Ne znam šta piše u knjizi, ali sam 90% siguran da je glavni drajv koji pokreće tu tigrastu porodicu - sujeta, i to ona nacionalna, Kina über alles sujeta.

Kažeš da smo dužni da damo svoj maksimum. Ja kažem da smo dužni da ne zaseremo tuđe živote, a sve drugo je bonus.
To kada je ''dug'' prema društvu u pitanju; a prema sebi smo dužni da budemo srećni, pa makar nama to podrazumevalo gledanje u reku po ceo dan.

I opet moram da ponovim - uopšte nisam siguran da su ta žena i njeni preci i potomci srećni. Samo što ''tigar'' to nikad neće priznati ni sebi, a kamoli drugima.
 
Modesti B.:
Odnos prema kulturi, u svim njenim oblicima, gradi se od malih nogu primerima iz kuce i okruzenja, kasnije se samo nadogradjuje obrazovanjem. "Visoke" vrednosti u kulturi nikada nisu bile za siroke narodne mase, ili mozda obrnuto - nikada siroke narodne mase nisu naklonjeno gledale na trajne vrednosti u kulturi. Tako bilo i ostalo...
Najbitnije meni je da se ne dozvoli da se pomesa "instant" sa trajnim vrednostima, jer cemo onda totalno izgubiti kompas za prave vrednosti. Generalno, svako prema svom nahodjenju pronalazi sebi sta mu treba i u tome nema niceg strasnog, bar ja ne vidim razloga da licno patim sto mene usrecuje koncert tenora, a tamo nekog Ceca...
Kliknite za proširenje...

Ja bih uvijek izabrao cecu u takvom izboru.
 
Čitao sam tu knjigu još 2011. godine u izvornoj engleskoj verziji, inače je objavljena januara 2011. godine.

Inače, starija ćerka Ejmi Čue sad je odličan student na Harvardu, izabrala je double major u sanskritu i filozofiji, što je prilično iznenadilo kritičare Ejmi Čue i njenog tvrdokornog, nefleksibilnog načina vaspitanja, jer su sanskrit i filozofija sve, osim perspektivnih životnih opredljenja. A baš Ejmi je u knjizi navela kako, izmedju ostalog, ljudi koji podižu decu na imigrantski način utiču i na izbor karijere i slično.

Ona mladja, buntovna ćerka sad brani majku, a najčudnije u svemu je što starija Sofija - koja je tada u knjizi predstavljena kao pokorna, poslušna itd. zapravo deluje daleko slobodumnije od svoje buntovne sestre Lulu. To može da zaključi svako ko otvori njen tviter, ili pročita njen blog, i uporedi.

Sve u svemu veoma interesantno i provokativno delo. Inače Ejmin muž Jed Rubenfeld je takodje profesor na Jejlu, zamenik dekana i autor bestseler detektivskih romana koji spajaju Frojdove teorije i misteriju (dva njegova romana su objavljena i kod nas). Dve sestre su joj takodje doktori nauka i univerzitetski profesori, a i njihova deca idu tim putem. Ejmin otac, dr Leon Čua, je izuzetno ugledan univerzitetski profesor i čovek koji je ušao u istoriju nauke otkrićem memristora. Jedan od daljih predaka joj je bio carski astronom. Znači veoma veoma ugledna porodica, a ako su tehnike koje je u knjizi navela tačne, onda se može reći da su imale pozitivan efekat na njenu decu.
 
Poslednja izmena:
pitanje je samo sta ko od nas ocekuje od sebe i kakve unutrasnje potrebe ima.
zahtevni ljudi, perfekcionisti i kontrol frikovi ne mogu drugacije - ne radi se uopste o izboru njene slobodne volje ma kako to povrsinski izgledalo. uspeh nije nesto sto moze coveka da ucini srecnim, novac takodje, polozaj... postoji samo potreba da se dostigne pozicija koja ti je zacrtana negde, ali ispunjenje te potrebe ne donosi srecu nego olaksanje i nestajanje tenzije dok ne zacrtas novi cilj. zivot je podjednako smislen/besmislen za one koji su izvukli maksimum iz sebe i za one koji su bili koncentrisani na to da ga ne daju a sreca je u odnosu na to paralelna dimenzija.
 
**Freya**:
Prica ide ovako...imigrant postaje profesor na Berkliju, njegova cerka postaje profesor na Harvardu par decenija kasnije a drugo dete uzima dva zlata na Olimpijadi za hendikepirane. Cerka harvardske profesorice dobija nastup u Karnegi holu sa bezmalo 14 godina. Prica ne bi bila toliko cudna da profesorica prava nije izdala knjigu pod nazivom "Bojni poklic majke tigra". O cemu se radi? Radi se kineskom modelu vaspitanja koje zahteva disciplinu i odlaganje zadovoljstva.

Sustina je u tome da nas moderna civilizacija mami trenutnom srecom pri cemu nam trajniji uspeh i samim tim, dugovecnija, zivotna sreca neprestano izmice.
Licno spadam u liberale koji smatraju da se oko svega mogu dogovoriti medjutim, cinjenica je da je nasa generacija daleko manje produktivna i fokusirana od istorijskih nam predaka...sta mislite, koliko ima istine u tome da smo robovi instant kulture koja iz ljudi ne izvlaci njihov maksimum i da li je uopste vazno dati svoj maksimum u zivotu ili je pak za coveka znacajniji hedonisticki pristup?
Kliknite za proširenje...
Mislim da ima istine u tome, i jesmo sve više roboti instant kulture, sve više okrenuti trenutnim zadovoljstvima i hedonizmu. Cilj čoveka i jeste da da svoj maksimum, ostavi neki trag i nešto iza sebe, ne da životari besciljno. Da nije toga, ne bi bilo vrhunskih sportista, muzičara, umetnika, pisaca, naučnika...civilizacija bi odavno stala i mi kao društvo bi ostali da tapkamo u mestu. Mada, kada sam slušala životne priče nekih od jako uspešnih ljudi, kojima se danas svi divimo i skidamo kapu za to što su postigli, te njihove priče nisu ni malo lepe, mnoooogo je odricanja, mnooogo žrtve, a putevi do cilja su trnoviti... Neki taj put uspešno predju, neki se na tom putu izgube, zalutaju, umore... Neki u tome nalaze svoju sreću, ispunjenje, kroz to se ostvaruju, neki ne, već naprotiv ceo život žale za onim propuštenim, žale za sobom i izgubljenim delom vremena koje se ne može vratiti...
 
Bez discipline i odlaganja zadovoljstva nema ni uspeha. Samo je pitanje sta je u korenu tih alatki.
Ume da bude i snazan osecaj inferiornosti koji proistice upravo iz previse krutog i strogog vaspitanja, pa ma sta u zivotu postigao covek nikako ne moze da bude zadovoljan sobom. Nikad nije dovoljno...
 
**Freya**:
Prica ide ovako...imigrant postaje profesor na Berkliju, njegova cerka postaje profesor na Harvardu par decenija kasnije a drugo dete uzima dva zlata na Olimpijadi za hendikepirane. Cerka harvardske profesorice dobija nastup u Karnegi holu sa bezmalo 14 godina. Prica ne bi bila toliko cudna da profesorica prava nije izdala knjigu pod nazivom "Bojni poklic majke tigra". O cemu se radi? Radi se kineskom modelu vaspitanja koje zahteva disciplinu i odlaganje zadovoljstva.

Sustina je u tome da nas moderna civilizacija mami trenutnom srecom pri cemu nam trajniji uspeh i samim tim, dugovecnija, zivotna sreca neprestano izmice.
Licno spadam u liberale koji smatraju da se oko svega mogu dogovoriti medjutim, cinjenica je da je nasa generacija daleko manje produktivna i fokusirana od istorijskih nam predaka...sta mislite, koliko ima istine u tome da smo robovi instant kulture koja iz ljudi ne izvlaci njihov maksimum i da li je uopste vazno dati svoj maksimum u zivotu ili je pak za coveka znacajniji hedonisticki pristup?
Kliknite za proširenje...

Danas dobijaju najviše najviše oni koji su spremni sve da potroše i da ništa ne ulože u budućnost. Na taj način se pokušava čovečanstvo svesti na 500 miliona ljudi na planeti. Nismo mi nikakvi robovi, mi samo odgovaramo na pitanja koja nam postavljaju.
Koji god pristup od navedena dva da primeniš isto ti je. Umrećeš i za 200, 300 godina niti će ko znati za tebe niti će išta ostati od tebe.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top