(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime.....)
BOJE ŽIVOTA
Malo me je sustugao život danas........ili je to umor tj. premor.....svejedno, osećanje je da sam tužna, setna, usporena ........želela bih biti sama i ne bih želela, želela bih da se smejem i ne bih želela, mogla bih i da plačem ali ne mogu da se opredelim izmedju više razloga a zapravo ni jedan nije dovoljno dobar da makar oko zasuzi.......hvala bogu te nemam puno ovakvih neodlučnih dana.....
I tako neodlučna batalim posao i odredim sebi pauzu......moji na odeljenju su previše veseli za moj današnji dan te se sklanjam da ne kvarim drugima raspoloženje. Čitam blogove......odgovaraju po količini veselosti mojim današnjim melanholičnim osećanjima.
Zadubljena u slova na ekranu ne primećujem da je tiho kroz otvorena vrata lokala ušla starica. Takodje tihim glasom mi se obratila na šta se ja propisno prenem i odskočim sa stolice.
"Gospodjo, izvinite što smetam" govori drhtavi jedva čujan glas.
"Šta treba majko" ne znam zašto se uvek tako obraćam staricama....pitam i nesvesno podešavam glas da bude mekan a neka mi knedla stoji u grlu, ne znam zašto, ali stoji........osećaj neki valjda.......bože, kako sam konfuzna.
"Da li imate nešto para da mi date, sinu za lek mi treba?".......glas joj drhti, tih, majčinski, bolan........toliko tuge u glasu davno ne čuh. Naterah sebe da se skoncentrišem na njenu pojavu.......ovde ih svaki dan dolazi bar dvoje da prose ne računajući balave polugole cigančiće.....dolazi po nekoliko putujućih trgovaca koji prodaju od slika do hanzaplasta preko jogera, kozmetike, satova, zavesa i svačega što ti na um može pasti......Zato je pažljivije pogledah.
Jakna boje bele kafe čista, uredna, suknja i bluza takodje čiste, cipele ravne u kojima je udobno hodati.....sva je čista, očešljana i tanana kao stabljika.......mislim da će se polomiti......mršavi čvornovati prsti stežu nervozno dršku skoro prazne torbe.......ona koja se nosi za pijacu sa rajsflešusom......i ona je čista.....Pogled mi odluta na lice.........nežna, tanka, kao alabaster glatka i bela koža po kojoj je život tu i tamo rio ostavljajući tragove u vidu bora smejalica i oči......plave, suzne, tužne.......mnogo tuge u dva jezera........plitke obale tih jezera ne mogu da zadrže vodu koja preliva preko njih puneći one brazde po belom licu uokvirenom sedom kratkom kosom. Ruke joj drhte, glas poigrava dok mi izvinjavajući se govori
"Znate, ja imam nešto ali mi nije dovoljno......fali mi još malo para, pa sam mislila........" snebiva se i stidi svog postupka ta nežna starica a meni ona knedla nikako da prodje.......guši me i davi.
Uzeh novčanik i ne znajući ovako neorganizovana kakva sam danas šta u njemu ima. Kad sam otvorila setih se da sam sinu dala novac da nešto plaća za fakultetu .........ostalo je samo 200 dinara..... zemljo, otvori se........zaboravila sam da idem do bankomata......nema druge. Pružih onu bednu novčanicu ka ruci koja se tresla.........nije bedna ali se meni u tom momentu učinila takvom.......htela sam više dati pa me pravo da kažem bilo sramota što više nisam imala pri sebi. Uzela je onu paru i samo jedva čujnim glasom punim neverice rekla
"Zar toliko? Bog vas blagoslovio"
Plave me oči ispijene životom pogledaše i suza topla popuni još jednu brazdu na izmučenom licu, a moja knedla i dalje stoji i drhtim, nekako treperim dok se ona lagano i tiho okreće vrteći onu paru u ruci.......pa me pogleda ponovo........samo sam sa usana pročitala "Blagosloveni da ste" a glas čula nisam. U sledećem momentu videh njena ledja, jaknu boje bele kafe koja obavija mršava pogurena ramena i udaljava se od mene.
Knedla je još tu, drhtanje je prestalo........tuga je još tu, čuva me da ne zaboravim neka druga ledja koja sam gledala kako odlaze od mene......muški crni kaput, lep, elegantan....taj kaput je trebao da nas čuva, pazi i mazi, da ide na roditeljske sastanke, takmičenja, da kupi poklon za diplomu......davno beše u nekom drugom životu.....
