Бог скромности

Ми призивамо Бога а Бог призива нас. Ми кажемо: „Господе дођи!“, а Он каже: „Дођите ка мени!“. Ту нема одмеравања, само узајамне отворености. Док се вера не утврди, сурогат те воље је у глаголу: проценити. Међутим, пошто се утврди, укидају се самооправдавајуће доскочице и настаје уподобљавање. Тако постају активне нове егзистенцијалне функције у личности освежене виталношћу Светога Духа, те следи васпостављање које човек кроји према мери своје слободе, покрета и надахнућа.
Бог експедитивно интерпретира Себе у искуству онога кога љуби Својим енергијама. Црква сведочи то искуство вековима. И у томе Он не мења хировито Своју одлучност јер је увек доследан. Божански параметри нису наши параметри. Наши су често учвршћени аргументима малодушности. Бог нас не провоцира. Он Својом благодаћу сатире грехољубље којем смо предали високи кредибилитет. Чак и онда када мислимо да смо најближи савршенству.
Бог се не колеба, не предомишља, не бира, не сумња, не бива вучен пристрашношћу или користољубљем. Јер је у Њему увек и непроменљив (потврдан) излаз ка нама. Он нас воли више него што бисмо желели да нас воли. Али, у тој Његовој љубави нема ничег громадног и нападног. Бог није навалентан – не намеће Свој став и љубав. Наш Бог је Бог скромности али чија моћ није скромна када у њу једном делатно поверујемо. Јер без наше вере, Он намерно бира немоћ над нама да нам не би личност учинио савршеном против наше воље.
 

Back
Top