Увек је исто осећање греха. Увек исти чемер и колапс. И онда одједном стид помешан са радошћу што још увек постојиш и што те још увек други воле онакав какав јеси. То не може а да не натера на ново покајање колико год изнова грешио. У том греху, шта год и колики год он био, види се сва немоћ човечија и његова слабост. То је тај апостолски крик: „Ко ће ме избавити од тела смрти ове?“. И зато нема разлога за безнађе. Јер увек заборављамо предвечни наум Алфа и Омеге да то није стадијум који је Бог за нас пожелео. Чак и да је слабост тела већа од воље личности, опет нема разлога за пакао јер ово стање страсних узнемиравања неће бити нешто што ће вечно трајати. Есхатон то гарантује и даје предукус тог блаженства на Литургији. Бог Тројица ће све изменити благодаћу Својом и неће бити више оптерећивања овим или оним садржајима када Бог постане све у свему једина могућност али и потреба (жеља) за созерцање. А када говоримо о есхатону, не говоримо о апстрактним стварима, већ сада-опитујућим-реалностима (логосима). Чему губитак вере и наде када нам се тај опит благодатног обожења Духом Светим, Духом Христовим, и Духом Очевим, и поред нових грехова, не узима од нас? Наш пад је увек исти – егоцентричан. Када би био богоцентричан то се не би дешавало. Али, сви смо слаби. Ту слабост сви кријемо. Највише пред другима али ништа мање ни пред собом. Још увек бркамо појмове мислећи да наша моралност гарантује спасење. Зато Бог и говори блудницима и другим грешницима да ће пре наследити Царство небеско. Где се за тако нешто чуло? Који клир сме да дигне глас? Који безбожник? Јер се сви спасавамо Његовом милошћу. То је опет оно апостолско које се обраћа тим квази-моралистима и критизерима: „Није до онога који се труди већ до онога кога Бог милује“. Али, моралисти и критизери то не разумеју. Како је само велики А. Шмеман правећи разлику између доброг и моралног човека: први све прихвата какви јесу без обзира на свој или туђи грех, а други је толико сујетан да не може да опрости себи или другоме најмањи грех.
