- Poruka
- 3.235
Tadić i magarac
Srbija bi, čini se, imala daleko srećniju sudbinu, da je, umesto Tadića, izabrala magarca za predsednika države. Magarac njače kad je njemu volja, a ne kada mu to gazda naredi.
Zapravo, Tadić je toliko pao u svom mezimče-duhovnom smislu, da je za njega magarac oličenje časti i dostojanstva. Istina, Tadić, začudo (iako je kanusnog roda) ume da osedla samog sebe, što magarcu, ma koliko pametnom, još nikako ne polazi za kopitom. Ipak, da magarac prethodne reči ne bi shvatio pogrešno, nužno je da se svemu rečenom doda činjenica, da je Tadiću daleko lakše da stavi samar na vlastite sapi, jer su mu šape malo pri vrhu rastavljene. Osim toga, Tadić ume toliko da se pogrbi i ekonomično (hitrovski, hrtovski i elastično) podvije grbaču i rep pride, te da od pomenutog magarca bude i trostruko manji. Poznato je da je magarac tvrdoglav ili svojeglav, te zbog te svoje crte u karakteru često dobija batine (ali sam), dok Tadićeva instinktivna reakcija u onom pravcu ka kome gospodar još nije stigao ni da namigne, donosi pet-puppet Predsedniku ne samo punu zdelu kostiju (navodno šehit-srebreničkih), već i slatka "češkanja", koja ga oslobađaju šestomilonskog roja dosadnih mušica.
Istina, ne zna se da li bi magarac krenuo put Srebrenice, a i ako bi krenuo, pitanje je gde bi usput odvrljao. Uostalom, magarcu je svejedno gde će njakati i, uz to, nimalo ne bi bio zainteresovan da dozna kakva bi reakcija publike, na njegovo zaglušujuće "ihaa!", mogla biti. Za razliku od Tadića, njemu bi bilo apsolutno svejedno da li će nekakav svet okolo shvatiti njegovu dreku kao izvinjenje ili uvredu. Pogotovo, magarac ne bi dopustio da mu nekakva Hatidža, makar bila i ona Muhamedova, određuje kuda može ili ne može da ide ili šta sme a šta ne sme da lane (pardon, njakne). Pa dobro, zaključiće neko, ako magarac ume da njače, ni osedelom (osedlanom) canisu neće valjda biti teško da zavija, svakako sve tiše i tiše. Uostalom, tamo gde se Tadić zaputio, mesec (tačnije polumesec) mu neće nedostajati, pa makar se od njega tražilo da tuli u po bela dana. Nema životinje (izgleda ni čoveka) koja se ne može dresirati, sem magarca koji ume tako da se ukopa u mestu, sa koga nije spreman da se pomeri ni za živu, a kamoli mrtvu glavu.
Tadić je dresiranog, visokoplemenitog roda. On tačno zna šta njegov gospodar misli, čak i tada kada ovaj uopšte nije u stanju da ga smisli. Tadić je mali titić, koji još nije naučio da laje a da čeljusti ne otvori ili jezik ne isplazi. Ipak, on ne kaki gde god stigne već samo tamo gde mu se kaže. Ako mu se naredi da utrobu ne prazni do srebreničkog potoka, on će tako uraditi makar da mu se izlučevine popnu do grla ili izlaze na usta. Bilo bi logično da mu magarac na tako lepom vaspitanju zavidi, ali, videćemo da to nije tako. Magarac se ne libi da svoju balegu otrese na onom mestu, za koje se sama balega odluči. On neće da bude ni Tadić ni titić, a ponajmanje dresirani (lepo vaspitani) i uglancani mezimac za izložbu. Uostalom, ima li ikoga na belom svetu, ko bi hteo magarca za svog kućnog ljubimca. Em njače, em je tvrdoglav, em neće da trči po kosku, bez obzira na to ko mu je takvu naopaku hranu bacio. Radije ništa neće jesti, barem do onog časa dok ne nauči da gladuje ili ne skapa. A kada skapa, tada neće imati ništa sem vlastitih kostiju. Čemu onda, zapitaće se mudro magarac, trčati po tuđe kosti, kada se ni svojih nikada neće moći ratosiljati.
Srbija bi pod hitno trebalo da raspiše izbore za predsednika, na kojima će učestvovati samo dva kandidata: aktuelni predsednik i magarac. Tadić bi u ponovljenoj kampanji, najverovatnije, opet angažovao one, koji bi mu srdačno graktali: Dao Bog da pobediš magarca, pa da nam nikada više kućni prag ne prelaziš. Zapravo one, koji umeju od laveža da naprave neviđenu sinfoniju dubokoumnog i svrsishodnog (svrsizgadnog) kevtanja. Jasno je, svakako, da u takvoj predsedničkoj "utrci" magarac ne bi imao ni minimalnu šansu za uspeh. To je jasno i kučićima koji su slepi rođeni. Možda će se neko na ovom mestu zapitati, otkud onda uopšte predlog da se magarac kandiduje na srpskim predsedničkim izborima. Ako to još neko nije shvatio, magarcu je tu mesto samo zato da bi se shvatila razlika između onoga što je danas (odmah), pretopljeno u budućnost (svetlo sutra komunalno-pogrebnog zavoda) koje toliko ima u nemanju, da je Srbiji postala najbolja druga.
Magarac ipak ne bi ostao sasvim bez glasača. I pored svega gore rečenog, pisac ovih redova bi sigurno glasao za magarca. Tvrdoglavo, svojeglavo... Baš kao što bi to učinio i svaki drugi, autohtono srpski magarac.
A vi?
U stvari, poenta svega je (ako tako nešto uopšte postoji), da je časnije i ljudskije biti magarac nego džukela.
Srbija bi, čini se, imala daleko srećniju sudbinu, da je, umesto Tadića, izabrala magarca za predsednika države. Magarac njače kad je njemu volja, a ne kada mu to gazda naredi.
Zapravo, Tadić je toliko pao u svom mezimče-duhovnom smislu, da je za njega magarac oličenje časti i dostojanstva. Istina, Tadić, začudo (iako je kanusnog roda) ume da osedla samog sebe, što magarcu, ma koliko pametnom, još nikako ne polazi za kopitom. Ipak, da magarac prethodne reči ne bi shvatio pogrešno, nužno je da se svemu rečenom doda činjenica, da je Tadiću daleko lakše da stavi samar na vlastite sapi, jer su mu šape malo pri vrhu rastavljene. Osim toga, Tadić ume toliko da se pogrbi i ekonomično (hitrovski, hrtovski i elastično) podvije grbaču i rep pride, te da od pomenutog magarca bude i trostruko manji. Poznato je da je magarac tvrdoglav ili svojeglav, te zbog te svoje crte u karakteru često dobija batine (ali sam), dok Tadićeva instinktivna reakcija u onom pravcu ka kome gospodar još nije stigao ni da namigne, donosi pet-puppet Predsedniku ne samo punu zdelu kostiju (navodno šehit-srebreničkih), već i slatka "češkanja", koja ga oslobađaju šestomilonskog roja dosadnih mušica.
Istina, ne zna se da li bi magarac krenuo put Srebrenice, a i ako bi krenuo, pitanje je gde bi usput odvrljao. Uostalom, magarcu je svejedno gde će njakati i, uz to, nimalo ne bi bio zainteresovan da dozna kakva bi reakcija publike, na njegovo zaglušujuće "ihaa!", mogla biti. Za razliku od Tadića, njemu bi bilo apsolutno svejedno da li će nekakav svet okolo shvatiti njegovu dreku kao izvinjenje ili uvredu. Pogotovo, magarac ne bi dopustio da mu nekakva Hatidža, makar bila i ona Muhamedova, određuje kuda može ili ne može da ide ili šta sme a šta ne sme da lane (pardon, njakne). Pa dobro, zaključiće neko, ako magarac ume da njače, ni osedelom (osedlanom) canisu neće valjda biti teško da zavija, svakako sve tiše i tiše. Uostalom, tamo gde se Tadić zaputio, mesec (tačnije polumesec) mu neće nedostajati, pa makar se od njega tražilo da tuli u po bela dana. Nema životinje (izgleda ni čoveka) koja se ne može dresirati, sem magarca koji ume tako da se ukopa u mestu, sa koga nije spreman da se pomeri ni za živu, a kamoli mrtvu glavu.
Tadić je dresiranog, visokoplemenitog roda. On tačno zna šta njegov gospodar misli, čak i tada kada ovaj uopšte nije u stanju da ga smisli. Tadić je mali titić, koji još nije naučio da laje a da čeljusti ne otvori ili jezik ne isplazi. Ipak, on ne kaki gde god stigne već samo tamo gde mu se kaže. Ako mu se naredi da utrobu ne prazni do srebreničkog potoka, on će tako uraditi makar da mu se izlučevine popnu do grla ili izlaze na usta. Bilo bi logično da mu magarac na tako lepom vaspitanju zavidi, ali, videćemo da to nije tako. Magarac se ne libi da svoju balegu otrese na onom mestu, za koje se sama balega odluči. On neće da bude ni Tadić ni titić, a ponajmanje dresirani (lepo vaspitani) i uglancani mezimac za izložbu. Uostalom, ima li ikoga na belom svetu, ko bi hteo magarca za svog kućnog ljubimca. Em njače, em je tvrdoglav, em neće da trči po kosku, bez obzira na to ko mu je takvu naopaku hranu bacio. Radije ništa neće jesti, barem do onog časa dok ne nauči da gladuje ili ne skapa. A kada skapa, tada neće imati ništa sem vlastitih kostiju. Čemu onda, zapitaće se mudro magarac, trčati po tuđe kosti, kada se ni svojih nikada neće moći ratosiljati.
Srbija bi pod hitno trebalo da raspiše izbore za predsednika, na kojima će učestvovati samo dva kandidata: aktuelni predsednik i magarac. Tadić bi u ponovljenoj kampanji, najverovatnije, opet angažovao one, koji bi mu srdačno graktali: Dao Bog da pobediš magarca, pa da nam nikada više kućni prag ne prelaziš. Zapravo one, koji umeju od laveža da naprave neviđenu sinfoniju dubokoumnog i svrsishodnog (svrsizgadnog) kevtanja. Jasno je, svakako, da u takvoj predsedničkoj "utrci" magarac ne bi imao ni minimalnu šansu za uspeh. To je jasno i kučićima koji su slepi rođeni. Možda će se neko na ovom mestu zapitati, otkud onda uopšte predlog da se magarac kandiduje na srpskim predsedničkim izborima. Ako to još neko nije shvatio, magarcu je tu mesto samo zato da bi se shvatila razlika između onoga što je danas (odmah), pretopljeno u budućnost (svetlo sutra komunalno-pogrebnog zavoda) koje toliko ima u nemanju, da je Srbiji postala najbolja druga.
Magarac ipak ne bi ostao sasvim bez glasača. I pored svega gore rečenog, pisac ovih redova bi sigurno glasao za magarca. Tvrdoglavo, svojeglavo... Baš kao što bi to učinio i svaki drugi, autohtono srpski magarac.
A vi?
U stvari, poenta svega je (ako tako nešto uopšte postoji), da je časnije i ljudskije biti magarac nego džukela.
И те сплачине једе народ србски и повраћа 
