(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
BLENTA I JA - 2.DEO (JEDAN OD PUTEVA ZA "NIGDE")
Podjosmo večeras nas dvoje, naravno kasnije zbog ove vreline. Nervozan je nešto...zapravo ja sam pa prelazi i na njega. Pas je to....oseća više nego neki ljudi i kaže to, pokaže samo ako ga razumete.
Prodjosmo naseljeni deo uz njegovo nervozno brzo kaskanje, pa iznenadno zastajkivanje...napokon polje. Kako smo sa asvaltnog puta prešli na zemljani kao da smo otišli na drugu planetu....ali nemiri mi i brige dozvoliše da samo na sekund to osetim. Pustih Meša sa povodca. Odskakuta krzneni ispred mene.....okrete se da me pogleda.....nemiran je....dobro dušo,razumem....ajmo da isteramo nervozu. Dva kilometra baš brzog hoda. Razume moj blentavko i kaska ispred mene ne zastajkujući osim da podigne nogu na tačno odredjenim, samo njemu znanim mestima, pa se opet vrati u moju petu brzinu. Inače hodam brzo....u patikama....pa bogami samo Cic može da me prati....posebno kada bes moram isterati iz sebe. Opušteno telo, samo noge brzo rade...sva snaga je usmerena u njih i ostali delovi tela se ne zamaraju. nema znojenja, disanje jedva ubrzano iako je vruće....sve ide iz glave samo je potrebno uspostaviti vlast nad telom....kao maseri...sva snaga i moć im je usmerena u ruke a ne u telo inače bi brzo baldisali. I tako.....dva kilometra bez gledanja, fotografisanja...nemam pojma kakav je zalazak sunca bio, nema loptice, bacanja....moj pratilac zna i prati me.
Nakon toga sednem na uvratu....pauza da odmorimo i popijemo po malo vode i povratak. Sada može loptica i on nestrpljivo gura glavu u torbu iščekujući da je izvadim. Par bacanja i Meškica kaže da neće više pa nosa u čeljustima svoju ljubljenu lopticu Već je počela da pada noć...srećemo jednog čoveka....svako veče ga srećemo kada se vraćamo a on polazi u šetnju, ali sada smo mi okasnili pa ga sretosmo tj. stigosmo u povratku. Meš je ispred mene, tačnije izmedju čoveka i mene. ne skreće nigde, ne njuška samo je svo vreme izmedju nas na kolskom putu....čuvar.
Povratak je video mnogo više nego dolazak. Osetio je da je vazduh drugačiji, nekako slatkast, vlažnjikav....prija da ga udahneš. Nije vreo i suv i ne lepi se za grlo nego prosto klizi....vetrić se provlači kroz kukuruze ....pa onda izvodi slalom preko strnjike...i miiiir....potpun mir koji vidi drugačije i donosi odluke ....mirne i razumne, kakve i trebaju biti.
I eto.....crevo za zalivanje postavljeno, na tremu sam, pijem kafu i ovo pišem....voda žubori u fontani....moram da kupim ono sredstvo protiv algi....nestalo je....psi su oko mene izvaljeni na betonu brekću....mir...
