„Kosmos je sve što postoji, što je ikada postojalo, i što će ikada postojati. Čak i najbezazlenija pomisao na Kosmos izaziva nespokoj u nama – žmarci nam prodju niz kičmu, glas nam zadrhti, obuzme nas nelagodno osećanje, slično kakvom dalekom spomenu na padanje sa velike visine. Postajemo svesni da pristupamo najvećoj među svim tajnama.“
Karl Segan – Kosmos
Porodilište, planeta je dobila nov život, Kosmos je negde stvoren, Vaseljena je bogatija.
Eksplozija! Vreme počinje, atom je stvoren, sada je negde period od pre 14 milijardi godina, naš Kosmos je na putu stvaranja. Galaksije ne postoje, zvezde ne postoje,planeta nema. Za par miliona godina, će prvi Kvazar početi da pravi haos u praznom prostoru, praveći bezdimenzionalne rupe.
Kičma noći je na putu stvaranja, odvajamo se od Andromede. Heri se rasipa mleko po svodu. Galaksija je naslikana. Na rubu galaksije stvara se zvezda. Kasnije će je neka stvorenja nazvati Suncem.
4,6 milijardi godina smo udaljeni od nas. Planete se formiraju. Sistem je u haosu. Par planeta privlači haos na sebe i žrtvuje se. Život nastaje. Oduvek ga je i bilo. Zemlja je stvorena. Haos!
Okean se stvara. Voda! Voda! Neka sićušna, našim ograničenim očima nevidljiva stvorenja stvaraju se ni iz čega...
Treća milijarda teče, bića su porasla. Ne znaju za porodice, ne znaju za knjige, za Boga, za glad, ništa im nije potrebno, žive da bi živeli, vreme ne postoji. Svetlost ne postoji. Oni jednostavno postoje, i to im je dovoljno.
Shvataju da nisu sami, nailaze na druga sićušna bića. Okean je pun! Druga milijarda teče, više nisu sami sebi dovoljni. Počinju živeti jedni s drugima, uživaju u razmnožavanju. Nova bića nastaju. Čudnija su. Porasla su.
Skoro smo tu, prva milijarda je u toku. Naš bliski predak pokušava da se nastani na tek nastalom kopnu. Sve je tamno. Mrtvo, ali tek na prvi pogled, ispod te čudne materije je život, toliko života, kako su se prevarili tužni stanovnici Venere dok su posmatrali našu „mrtvu“ planetu.
Preskačemo par stotina miliona godina, kada putujete brze od svetlosti to i nije tako puno kao što izgleda.
65 miliona godina smo udaljeni od nas, ne tako puno, u poslednjem satu života naše planete. Neki čudan objekat se vidi čitav dan na nebu. Postepeno raste. Haos! Mrtvilo! Puno prašine svuda. Čudna bića koja smo kasnije nazvali dinosaurusima su uništena. Čudnim bićima otpornim na kiseonik život počinje. Ranije progonjeni od strane velikih životinja sada mogu da žive.
U poslednjem minutu smo, sećanje planete još nije bledo. Čudno stvorenje usled borbe čopora uzima u ono što mi zovemo šakom, kamen. Gleda u nebo. Mesec je pun. Čovek je stvoren.
10 000 p.n.e. je, 5 sekunda teče. Prvi grad nastaje. Civilizacija, ni nalik onoj našoj počinje da postoji.
4 sekunda – Mesopotamija je. Nastaje pismo. Neko se setio da može udarati klinom u kamen da bi lakše zapamtio neke stvari. Vavilon – gradi se čudna spiralna gradjevina, piše se zakon, ljudi se civilizuju. Nastaje država!
3 sekunda – Aleksandar Veliki osniva veliki grad na obali mora pokorene zemlje. Biblioteka nastaje. Najkulturnije mesto u istoriji čovečanstva. Dom svih učenih ljudi. Gorece tek u narednom veku. No slova ne gore.
2 sekunda – Čovek je razapet na drvetu čudog oblika koje će ljudi kasnije nazvati krstom. Hrišćanstvo nastaje. Religija! Majka kulture. Nastaje Bog. Bilo ih je i ranije, ali ne ovako velikih. Ratovi, puno ratova! Države se bore, jedna protiv druge, žele da zgrabe što više zemlje ove naše planete, i nesvesni za kako se sitne stvari bore. Patnja, toliko patnje, svuda! Ljudi ginu,uništavaju,predatori!
1 sekunda – Voyager 1 napušta orbitu Sunčevog sistema, po naređenju Karla Segana kamere na brodu se okreću ka Zemlji. Sa te udaljenosti, Zemlja, izgleda kao bleda plava tačka. Dom svih nas. Mesto gde ratujemo, gde patimo, gde volimo jedni druge, gde možemo razimšljati, živeti.
Veliko drvo biva posečeno u jednoj od šuma Evrope. Nezgrapni ljudi skloni uništavanju ispuštaju iz planete ugljen dioksid. Kap preliva čašu. Planeta je ljuta. Uništava nas. Temperatura se povećava za stepen. Stepen izaziva domeno efekat, temperatura raste za 200 stepeni. Sve je mrtvo, ponovo. Tužni ljudi Zemlje, kao ni tužna stvorenja Venerae nisu videli život na nekoj drugoj planeti. Zbog manjka pameti, samouništila su se. Pitam se, moglo li se to uopšte izbeći, postoje u Univerzumu neki čudni zakoni, a kraj jednog je uglavnom početak drugog..
Karl Segan – Kosmos
Porodilište, planeta je dobila nov život, Kosmos je negde stvoren, Vaseljena je bogatija.
Eksplozija! Vreme počinje, atom je stvoren, sada je negde period od pre 14 milijardi godina, naš Kosmos je na putu stvaranja. Galaksije ne postoje, zvezde ne postoje,planeta nema. Za par miliona godina, će prvi Kvazar početi da pravi haos u praznom prostoru, praveći bezdimenzionalne rupe.
Kičma noći je na putu stvaranja, odvajamo se od Andromede. Heri se rasipa mleko po svodu. Galaksija je naslikana. Na rubu galaksije stvara se zvezda. Kasnije će je neka stvorenja nazvati Suncem.
4,6 milijardi godina smo udaljeni od nas. Planete se formiraju. Sistem je u haosu. Par planeta privlači haos na sebe i žrtvuje se. Život nastaje. Oduvek ga je i bilo. Zemlja je stvorena. Haos!
Okean se stvara. Voda! Voda! Neka sićušna, našim ograničenim očima nevidljiva stvorenja stvaraju se ni iz čega...
Treća milijarda teče, bića su porasla. Ne znaju za porodice, ne znaju za knjige, za Boga, za glad, ništa im nije potrebno, žive da bi živeli, vreme ne postoji. Svetlost ne postoji. Oni jednostavno postoje, i to im je dovoljno.
Shvataju da nisu sami, nailaze na druga sićušna bića. Okean je pun! Druga milijarda teče, više nisu sami sebi dovoljni. Počinju živeti jedni s drugima, uživaju u razmnožavanju. Nova bića nastaju. Čudnija su. Porasla su.
Skoro smo tu, prva milijarda je u toku. Naš bliski predak pokušava da se nastani na tek nastalom kopnu. Sve je tamno. Mrtvo, ali tek na prvi pogled, ispod te čudne materije je život, toliko života, kako su se prevarili tužni stanovnici Venere dok su posmatrali našu „mrtvu“ planetu.
Preskačemo par stotina miliona godina, kada putujete brze od svetlosti to i nije tako puno kao što izgleda.
65 miliona godina smo udaljeni od nas, ne tako puno, u poslednjem satu života naše planete. Neki čudan objekat se vidi čitav dan na nebu. Postepeno raste. Haos! Mrtvilo! Puno prašine svuda. Čudna bića koja smo kasnije nazvali dinosaurusima su uništena. Čudnim bićima otpornim na kiseonik život počinje. Ranije progonjeni od strane velikih životinja sada mogu da žive.
U poslednjem minutu smo, sećanje planete još nije bledo. Čudno stvorenje usled borbe čopora uzima u ono što mi zovemo šakom, kamen. Gleda u nebo. Mesec je pun. Čovek je stvoren.
10 000 p.n.e. je, 5 sekunda teče. Prvi grad nastaje. Civilizacija, ni nalik onoj našoj počinje da postoji.
4 sekunda – Mesopotamija je. Nastaje pismo. Neko se setio da može udarati klinom u kamen da bi lakše zapamtio neke stvari. Vavilon – gradi se čudna spiralna gradjevina, piše se zakon, ljudi se civilizuju. Nastaje država!
3 sekunda – Aleksandar Veliki osniva veliki grad na obali mora pokorene zemlje. Biblioteka nastaje. Najkulturnije mesto u istoriji čovečanstva. Dom svih učenih ljudi. Gorece tek u narednom veku. No slova ne gore.
2 sekunda – Čovek je razapet na drvetu čudog oblika koje će ljudi kasnije nazvati krstom. Hrišćanstvo nastaje. Religija! Majka kulture. Nastaje Bog. Bilo ih je i ranije, ali ne ovako velikih. Ratovi, puno ratova! Države se bore, jedna protiv druge, žele da zgrabe što više zemlje ove naše planete, i nesvesni za kako se sitne stvari bore. Patnja, toliko patnje, svuda! Ljudi ginu,uništavaju,predatori!
1 sekunda – Voyager 1 napušta orbitu Sunčevog sistema, po naređenju Karla Segana kamere na brodu se okreću ka Zemlji. Sa te udaljenosti, Zemlja, izgleda kao bleda plava tačka. Dom svih nas. Mesto gde ratujemo, gde patimo, gde volimo jedni druge, gde možemo razimšljati, živeti.
Veliko drvo biva posečeno u jednoj od šuma Evrope. Nezgrapni ljudi skloni uništavanju ispuštaju iz planete ugljen dioksid. Kap preliva čašu. Planeta je ljuta. Uništava nas. Temperatura se povećava za stepen. Stepen izaziva domeno efekat, temperatura raste za 200 stepeni. Sve je mrtvo, ponovo. Tužni ljudi Zemlje, kao ni tužna stvorenja Venerae nisu videli život na nekoj drugoj planeti. Zbog manjka pameti, samouništila su se. Pitam se, moglo li se to uopšte izbeći, postoje u Univerzumu neki čudni zakoni, a kraj jednog je uglavnom početak drugog..