(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
BLATNJAV TRAG
Predveče prekjuče. Lagani sumrak se spušta, obavija zgrade svojim toplim dahom.....znam da je tako iako ne vidim, znam da ću proći kraj pune bašte restorana, znam da ću čuti uličnog svirača koji je tu svakog dana......znam da će svake večeri zvuci njegove harmonike da me isprate do kola koja me čekaju.......Sredjujem kancelariju pre odlaska dok mi se misli slažu kao gibanica ......smiraj ....volim taj deo dana jer je u njemu odlazak kući.
Te mi misli, pomalo trome saplete pojava dvoje ljudi. Samo sam krajičkom pogleda videla njihov dolazak, nervozne pokrete pri ubrzanom hodu. Prolazili su kraj mog lokala, zastali pored izloga ispred koga je još uvek stajao stočić koji još ne unesoh. Žena je spustila tašnu i kesu na taj stočić, stavila ruke na kukove.... muškarac je stao ispred nje bljujući pogrde i sevajući očima. Ne ostade mu dužna ni ženska persona. Reči njihove, nimalo blage razliše se kancelarijom. Žustre, ljute reči prekriše fascikle i ružu u vazni.....ružnoća se useli u lokal. Niko me nije pitao da li želim sve to da čujem i vidim, da li želim napokon opuštajuće trenutke da podelim sa nevaspitanim neznancima......čak se ne radi ni o deljenju već o nametanju rugobe sopstvenog življenja. Samo sam zatvorila vrata. Rezak zvuk metala pri zatvaranju na trenutak proguta njihove gnevne reči. Prenuše se, pogledi nam se susretoše kroz staklo izloga......sagoše oboje glave na trenutak svesni svoje neuvidjavnosti i prostakluka.....Nakon sekunde prekida izazvanog zatvaranjem vrata on je nastavio da ćuti ali ona ne.....pa opet on......pa oboje u glas....užas ljudske sebičnosti, gluposti.....užasnost postojanja......
Dobro je što sam već unela stolice.....
Žena uze tašnu i kesu.....načini korak-dva......muškarac i dalje stoji.......ona još par koraka.....i on krenu za njom.....nastaviše prebacivanja i psovke da žive svoje ružne živote nesvesni u svojoj svadjalačkoj naravi da sa svakom prljavom rečju sve više tonu u kaljugu živog blata što je sami načiniše.
Odoše ljute reči od mene......ali ostaviše svoj blatnjav trag čim ovo pišem.
PS Čovek je onoliko vredan koliko sam vrednuje ono što je stvorio. Prvo se trudimo da stvorimo a zatim da uništimo.Tragovi naši ostaju za nama....i stvaralački i rušilački. Po njima se vidi način na koji smo stvorili ili srušili. Po njima će ići oni iza nas.
uklopiću se 