Bivši, sadašnji, budući...

[moonja..]

Koliko, po vašem mišljenju, treba da protekne vremena od raskida da bi bivši zaista postao bivši? Sekund? Dan? Mesec? 6 meseci?

teško to pitanje, gospoja,...nekad zauvek, nekad pre nego što odeš od njega ( :

msm, ne možeš ti svoje srce da saraniš....

 

[44dragan]

Zvanična pretpostavka je da se gotovo uvek rađam u aoristu, međutim, deo istine je da sam rođena u perfektu, a cela istina, u pluskvamperfektu. Pretpostavke imaju dobru stranu, one dokazuju da su odluke zarobljene duše podređene okolnostima. Na svaku vatrom mučenu dušu naslagala sam sećanja iz toliko drugih vremenskih perioda! Razumno rečeno, pravo mesto mog rođenja je ono u kome je čovek četrnaesti put... pardon, prvi put nerazumno sagledao samog sebe.

Škole su bile moja prva otadžbina. I jaslice su to postale odnedavno, ali u manjoj meri. U krstarovskim školama osećala se provincijska dokolica. U školi Borke Mišelfajferke, održavana su osrednja predavanja iz filozofije i književnosti, ali je ona dosta dobro pripremala za neprijatnosti unutrašnjeg života. U ostalim krstarovskim školama crveni učitelji i zelene i plave učiteljice zaveli su prema đacima toliku tiraniju, kakvu bih se ja stidela da nametnem ljudima i njihovim krhkim grudima.

Svaki od njih, bio on crven, plav ili zelen, zatvoren u uske granice svog znanja, prezirao je svoje kolege koji su, opet isto tako skučeno, znali nešto drugo. Ove su se cepidlake do promuklosti prepirale, ne oko reči, već oko ocena, pobogu! Svađa oko opisnog ocenjivanja, utrkivanje oko broja obaveštenja o prekršajima, spletke i klevete primorale su me da mutiram i pripremile me za ono što ću docnije verovatno morati da srećem u svim unutrašnjim sredinama u kojima ću nastaviti svoj večni život, a ovde se još tome pridružila i ljudska glupost... pardon, grubost.

Pa ipak, osećam da retki... pardon, neki đaci ovde vole svoje učitelje, i one odnose čudno prisne i čudno tuđinske koji postoje između učitelja i učenika. Ja lično, volim ih i redovno posećujem sve podjednako; i učitelje, i učiteljice, i gospodu, i gospođice dok tiho jecaju u zagrcnutom glasu koji vam prvi put otkriva neko vaše remek delo ili razvija neku novu ideju za vrstu i dubinu bola koju ćete nekome naneti. Najzad, najveći krstarovski djavo nije ni Princ Rima, a nisu ni Marlon, Julian, Neverovatan i ES. Nije ni Koja, nesrećnik, mada sam se zbog vrtoglavih dubina na koje me je neretko slao često osećala kao kraljica.

Vežbe iz slanja PP-a, gde su Krstarovci naizmenično bili Adam i Eva ili Romeo i Julija, opijale su me i osećala sam se kao Persefona. One su me naučile da naizmenično ulazim u duše i glave svakog stanovnika Krstarova i da shvatim da svako od njih nađe svog đavola (a ne samo Perfi, Barbara, Hondica, Mina, Mačka, Čička ili bilo koja druga ička) i da voli, pati i umire po sopstvenim zakonima. Postovi na Romantici još potresnije su delovali na mene, tako da ni sada nisam načisto da li otkrivanje ljubavi i patnje na Ženama mora biti bolnije, što će reći radosnije za mene, od iščitavanja postova na Romantici.

Draga (fuj, muka mi je od ovog prideva) Gospođice, ako se u futuru ikada dogodi da moram da podnosim vaše prezent(ova)no prenemaganje (a vaša očigledno nezdrava ljubav će se, verovatno, nesebično postarati da mi to priredi), nisam sigurna da ću biti nemilosrdna baš toliko kao Smokva ali ću bar znati da se surovo obračunam s vašim jaucima! Svečano obećavam da ću uskoro izvući svoje teške okove iz vaših slomljenih nedara, s nadom da ćete u što skorijoj budućnosti, mešavinom uzdržanosti i smelosti, preteranim zahtevima i razumnim ustupcima, najzad samu prošlu i sadašnju sebe prihvatiti.

Blejkova ruza je bila za muskarca, ne za zenu.

 

[kojote]

Blejkova ruza je bila za muskarca, ne za zenu.

Kako vidim, i tvoj novi nik je za muškarca, ne ponašaj se kao Smoki... pardon, kao gospodjica dragana.