Vladan Perišić, bivši dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta
Izdanje 77
30. 8. 2025.
SPC sprečava to što je u braku sa do srži korumpiranom vlašću, koja joj preusmerava delić tog profita nastalog korupcijom. Time kupuje njeno ćutanje i ona otvoreno staje uz kriminalizovane strukture i ovenčava ih najvišim crkvenim ordenjem
Dužnost teologa je da progovori kad god su ugrožena demokratska i ljudska prava građana, smatra protojerej-stavrofor Vladan Perišić, nekadašnji redovni profesor i dekan
Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF) koji je deo Univerziteta u Beogradu. Pre nego što se penzionisao bio je i profesor srednjovekovne i moderne filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a ranije i glavni urednik časopisa
Filozofske studije i
Teologija.
Za razliku od
patrijarha Porfirija, koji je u Moskvi osudio „obojenu revoluciju“, a potom nekoliko puta pozvao na „pomirenje“, Perišić u razgovoru za
Radar kaže da mu nije sasvim jasno koga patrijarh zove na pomirenje i da se nada da nije pozvao prosvećenu akademsku mladež da se „pomiri“ sa mračnim kriminalnim kartelom, koji kontroliše državu.
Šta su nam patrijarh Porfirije i mitropolit bački Irinej Bulović zapravo poručili iz Moskve, dok su studentski protesti bili u punom jeku?
To denunciranje srpske akademske omladine autoritarnom lideru jedne strane države bilo je užasno poražavajuće. Ličilo je to na ulagivanje nekih nesrećnih gubitnika jednom moćniku koji ih pritom gotovo i ne konstatuje. Od njih nisam ništa naročito ni očekivao, ali tolikom amaterizmu, diletantizmu i srozavanju se, ipak, nisam nadao. Kada su ruski domaćini javno objavili sramno dodvoravanje najvišeg dvojca
SPC, više se nije moglo nazad, jer nisu mogli da tvrde da nisu rekli to što su rekli. A da je na delu „obojena revolucija“ može tvrditi samo onaj ko uopšte ne zna šta je obojena revolucija ili zna pa onda to klevetanjem podmeće srpskoj omladini, koju deo vrha SPC besramno označava čak i kao ustaše. Rekli su da bi Srbija trebalo da se prikači uz Rusiju „kao mali čamac uz veliki brod“… Sve jadnije od jadnijeg. Uzalud njihovi botovi trube da je pod tim dvojac na vrhu SPC mislio sve drugo samo ne ono što su svi čuli. Stvari su ogoljene i u Moskvi je vrh SPC patriotski obznanio čak i to da se uzda više u rusku nego u politiku sopstvene zemlje .
Kakva bi trebalo da je uloga crkve u borbi građana protiv korupcije?
Da apsolutno u toj borbi stane na stranu naroda. Ali SPC u tome sprečava to što je u braku ili bolje rečeno u protivprirodnom bludu upravo sa tom, do srži korumpiranom državom, koja delić tog profita nastalog korupcijom preusmerava prema crkvi. Time kupuje njeno ćutanje i ona otvoreno staje uz kriminalizovane strukture, ovenčavajući ih najvišim crkvenim ordenjem, a onda sudi onima koji to s negodovanjem komentarišu. Dakle, ne samo što postupa nedostojno, nego sankcioniše one koji njihove sramne postupke samo konstatuju. Uterivanjem straha želi da onemogući da njena nepočinstva izađu na videlo.
Hrabrost i istinoljubivost studenata, budućih teologa, ne ceni se ni na PBF-u. Nije li obaveza fakulteta upravo suprotna, da stane uz svoje studente, a ne da guši borbu za istinu?
Naravno da jeste. Ali PBF ne razume prirodu Univerziteta. Njima nikako ne ide u glavu da je Univerzitet slobodna zajednica istraživača – profesora i studenata. Ogromna većina njih ne shvata samu bit te institucije. Ili ako neki eventualno i shvataju, onda je još gore. Tada zloupotrebljavaju svoje povlašćeno mesto na Beogradskom univerzitetu. Zbog toga i Fakultet tretiraju kao neku proširenu srednjoškolsku bogosloviju u kojoj su nastavnici tu da govore, a studenti da slušaju i „po poslušanju“ odrade neki domaći zadatak. A pre svega da se svi zajedno, apsolutnom, bezuslovnom i apriornom poslušnošću dodvoravaju Sinodu i vrhu crkve, dovijajući se kako da zasluže njihovu milost. I kako onda očekivati da takvi podrže probuđene studente u njihovoj borbi za pravične i slobodne institucije i život oslobođen poniženja i straha?
Da je na delu „obojena revolucija“ može tvrditi samo onaj ko ne zna šta je to ili zna pa to klevetanjem podmeće srpskoj omladini, koju deo vrha SPC besramno označava čak i kao ustaše. Sve jadnije od jadnijeg
Stiče se utisak da i država i crkva podstiču nacionalizam i da ga koriste da preusmere pažnju sa nekih drugih problema. Kako to da nacionalni identitet često preteže nad hrišćanskim vrednostima među vernicima SPC?
Nacionalizam je posebno bolna tema svih balkanskih, ali, nažalost, sve više i evropskih društava. Ta tema iziskuje mnogo šire i dublje objašnjenje od onog koje ovde mogu dati. No, ukratko, nacionalizam, na kakav svakodnevno nailazimo, velika je prevara velikih prevaranata, profesionalnih nacionalista. Pritom se mora voditi računa da je nacionalizam krajem 18. i celog 19. veka bio pozitivna pojava, nastala iz opravdane želje podjarmljenih naroda za stvaranjem sopstvenih nacija i oslobođenjem, kako od apsolutističke vlasti domaćih rojalista i apsolutista, tako i od kolonijalne vlasti stranih eksploatatora. Međutim, kad danas kažemo nacionalizam ne mislimo na to, već na njegov homonimni surogat koji se karakteriše nekritičkim veličanjem sopstvene nacije na račun drugih, obično susednih nacija koje se percipiraju kao uzročnici svih problema koje naša nacija ima.
Šta su ključne odlike, a šta posledice takvog nacionalizma?
Takav nacionalizam počiva na mitovima o prošlosti sopstvene nacije u kojima se ona, metodom selektivnog zaboravljanja, uvek javlja kao naivni gubitnik lukavih i zlih nacija koje su profitirale na njenim gubicima. Naša nacija nikada nije napala neku drugu. Nikada nije izazvala nikakav rat. Nikada nije počinila nikakav zločin. A ako i jeste, i to zločin umanjen do neprepoznavanja, onda je to bilo opravdana reakcija na mnogo veći zločin koji su drugi učinili nama. Naš nacionalizam je zato patriotizam. Njihov nacionalizam je šovinizam. Zato je naša nacija „žrtva izložena istorijskim nepravdama“ koje je neophodno ispraviti. Ovakva slika nacije, brižljivo spravljena u kuhinjama nacionalista, truje narod sa svih nacionalnih i crkvenih medija već decenijama, onesposobljavajući ga da sagleda istinu o sebi. Istinu koja nije uvek prijatna, ali je uvek isceljujuća. No do koje se nije lako probiti.
Kakva je uloga crkve u svemu tome?
Posebno je poražavajuće to što je
crkva sa najvećim zadovoljstvom i posvećenošću na sebe preuzela ulogu koja je strana njenom biću, ali koju joj je nacionalistička vlast namenila – ulogu čuvara nacionalne mitologije i jedinstva nacije. Tako umesto da raskrinkava takvo korišćenje nacionalizma od strane onih lukavih i zatucanih koji su narod uvek zavijali u crno, crkva se spremno stavila u službu tog polusveta, ponosna što će i ona nacionalizmu dati svoj doprinos time što će, umesto da bude crkva svih, postati nacionalna crkva i to čak staviti u svoj naziv. I umesto da se o nacionalizmu izjasni teološki, tako što će demaskirati njegove mitomanske pretenzije, ona se o njemu izjašnjava ideološki, tako što prihvata da bezuslovno služi njegovim svrhama koje nikako ne mogu biti crkvene, ukoliko to znači – jevanđelske. I o kojima se, na kraju krajeva, i ne pita.
Rukovodstvo PBF-a se apsolutnom poslušnošću dodvorava Sinodu i vrhu crkve ne bi li zaslužilo njihovu milost. I kako od njih očekivati da podrže probuđene studente u njihovoj borbi za pravične i slobodne institucije
Tome nasuprot, crkva bi morala, vrativši se sebi i svom iskonskom poslanju, mnogo aktivnije svoje vernike prosvećivati u duhu Hristovog jevanđelja koje ne poznaje „ni Grka, ni Jevrejina“, ne pravi razlike među nacijama, te spasenje svih ne želi samo pasivno, apstraktno i deklarativno, nego aktivno radi na njemu. Morala bi se, takođe, mnogo aktivnije uključiti u izmirenje balkanskih naroda, koje su upravo nacionalisti doveli do toga da oni i danas žive maltene kao da se nesrećni i nepotrebni građanski rat, koji su oni i izazvali, završio juče, ili, još gore, kao da će početi sutra. Međusobnom razumevanju i vraćanju poverenja među balkanske narode crkva bi mogla, štaviše morala, dati mnogo veći, rekao bih čak odlučujući doprinos, ali, nažalost, ne vidim da to čini. A ne vidim ni da je za tako nešto zainteresovana. Što je tragično i što me posebno ožalošćuje.
Na zahtev patrijarha Porfirije pred Crkvenim sudom u toku je postupak protiv sveštenika Vukašina Milićevića i teologa Blagoja Pantelića, što je ponovo apostrofiralo pitanje slobode govora i položaja kritičkog mišljenja unutar SPC-a. Šta se time želi postići i zašto ste ih otvoreno podržali?
Pokretanjem procesa protiv njih, vrh crkve ne želi samo njih da kazni, nego da uplaši svakog drugog člana crkve koji bi hteo da postupi na sličan način. Želi da njihova kazna bude drastična da bi bila egzemplarna. Klirici su uglavnom odavno zanemeli čuvajući svoju mantiju. Ali šta će im mantija ako ispod nje nema kičme. Da li će kao beskičmenjaci biti bliži Bogu? Čini mi se da o tome ne razmišljaju. A morali bi. Obično se pravdaju time što kažu – šta će ti dostojanstvo ako nemaš šta da jedeš? Ali, s druge strane, možda bi bilo bolje da se zapitaju – šta će ti da imaš da jedeš, ako zbog toga gubiš dostojanstvo?
Procesom protiv Milićevića i Pantelića vrh crkve želi da uplaši svakog drugog ko bi hteo da slično postupi. Klirici su uglavnom odavno zanemeli čuvajući svoju mantiju. Ali šta će im mantija ako ispod nje nema kičme
Za koja „nedela“ se njima sudi?
Svešteniku Milićeviću vrh SPC će izgleda suditi jedino zato što im ne ide u prilog istina koju o njima povremeno govori i u kojoj se prepoznaju, što ih verovatno ne dodiruje, jer oni bolje od svih, pa i od njega, znaju ko su i šta su. Ali ih, zahvaljujući onome što Milićević i još poneko govore, sada prepoznaju i drugi, a to im već udara na sujetu i krnji ugled za koji veruju da ga imaju, pošto su ga decenijama brižljivo konstruisali. Ne vidim drugog razloga da mu sude, izuzev tog. A taj razlog teško da će se naći u kanonima i pravilima crkve. Osim ako mu ne uzimaju za zlo neke druge stvari, zbog kojih bi onda odmah morali da pokrenu na stotine paralelnih sudskih postupaka. No, ne sumnjam da će već nešto smisliti. Ako ni u čemu, u tome su se bar izveštili. Ionako se na kanone pozivaju samo kada to odgovara vrhu crkve. Kad im ne odgovara, kanoni kao da ne postoje.
Nacionalizam je velika prevara velikih prevaranata, profesionalnih nacionalista. Posebno je poražavajuće to što je crkva na sebe preuzela ulogu čuvara nacionalne mitologije, koju joj je nacionalistička vlast namenila
...
