vispak:
KADA JE MIT POLITIČKI PROGRAM
Snaga njegovane laži
Veliki južnoslovenski istoričar i intelektualac Ivan Lovrenović u eseju Lament nad Beogradom piše o bitci kod Nikopolja, na bugarskoj obali Dunava, godine 1396. Ta bitka, iako za evropsku povijest kudikamo bitnija od one Kosovske, u nas je sistematski prešutkivana. Lovrenović piše kako je boj na Kosovu, kojim smo bombardovani iz svih izvora saznanja, od školskih udžbenika, preko televizije do usmenog predanja, "realno, tek jedna od etapnih bitaka u silnom nadiranju osmanslijske vojske i ekspanziji osmanlijske države u jugoistočnoj Evropi, koja je u opštoj istoriji tog vremena zabilježena tek kao oveća fusnota".
Bitka kod Nikopolja, o kojoj nismo učili ništa, dešava se dakle sedam godina nakon Kosovskog boja. Do tog trenutka sultan Bajazit (ili, kako bi bilo tačnije izgovarati, Bajazid) pokorio je Srbiju i Bugarsku, i sada ga istorija zatiče kako nadire na vrata Ugarske. Sigismund, ugarski kralj, okuplja vojnu alijansu sastavljenu od francuskih, njemačkih i engleskih vitezova. To je NATO tog vremena, i Sigismund pun nade maršira pred moćnom vojskom od 120 000 ljudi. Dok čitava hrišćanska Evropa gleda u njega i moli se da njegova snaga bude dostatna da zaustavi nadiranje Turaka, Sigismund se u Nikopolju priprema za krvavu bitku.
To je evidentno, no kao da se to srpske političke i intelektualne elite ne tiče. Cjelokupna politička djelatnost prosrpskih političkih partija zasnovana je na razornom djelovanju stereotipa. Odbija se voditi dijalog sa neistomišljenicima - jedini dijalog na koji se pristaje jeste onaj sa vlastitom mitologijom. U kojem se svi o svakom pitanju u svemu slažu. Za sve ostale, one izvan tog mitološkog obora, ma koliko uporno pozivali na dijalog i razum, rezervisana je samo mržnja i status neprijatelja, Jer u mitu nema dijaloga i argumenata: ima samo pobjednika i poraženih. Ali neodgovornost u djelanju prosrpske opozicije u Crnoj Gori beskrajna je i upravo proporcionalna odgovornosti za mir i budućnost Crne Gore koja je na njima. Ne u mitu, nego u realnosti.
Andrej NIKOLAIDIS
БИТКА КОД НИКОПОЉА
Од пораза на Косову до коначне пропасти Србије протекло је пуних СЕДАМДЕСЕТ година разних политичких искушења и тешких ситуација са којима се успешно борила и решавала их мудра кнегиња Милица, удовица кнеза Лазара и њени наследници. Кнегиња Милица је морала пристати са својим малолетним синовима Стефаном и Вуком на захтев турског султана Бајаљита 1. ДА ПРИХВАТИ ВАЗАЛСКИ ОДНОС ПРЕМА ТУРЦИМА. Као вазална држава Србија се обавезала:
- да даје Турцима годишњи данак (који је касније износио 40 000 дуката),
- да Срби са својом помоћном војском учествују у у борбама на страни Турака,
- да најмлађа ћерка Кнеза Лазара и кнегиње Милице, Оливера (Деспина) буде
послата у харем за жену турског султана Бајазита 1.
- да пусти турске опсадне трупе и у своје градове на југу државе и у Голубац на
Дунаву.
Кнегиња Милица водила је државне послове до пунолетства сина Стефана (око 1393.г.) али му је и касније била саветодавац.
ДЕСПОТ СТЕФАН ВИСОКИ
Битка на Ровинама 1395. и код Никопоља 1396.
Стефан Високи је у почетку верно извршавао вазалске обавезе према Турцима. Заједно са краљем Марком (Марко Краљевић) и Константином Дејановићем учествовао је на страни Турака и знатно помогао султану Бајазиту (1389-1402) против влашког војводе Јована Мирче у биртци на Ровинама (1395) у којој је погинуо краљ Марко, а Турци су потучени.
Победа над Турцима охрабрила је угарског краља Жигмунда око кога се искупило МНОГО КРСТАША ИЗ НЕМАЧКЕ, ФРАНЦУСКЕ И ЕНГЛЕСКЕ. Са војском се краљ Жигмунд сукобио са Турцима код Никопоља 25.септембра 1396. Недисциплинована и шаролика крсташка војска претрпела је од Турака веома тежак пораз захваљујући, између осталог и одлучној ПОМОЋИ ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА, који је појурио право према застави угарског краља Жигмунда коју је оборио доле, те разбијена крсташка војска појури ка Дунаву.
После те битке турски султан Бајазит 1. протерао је видинско цара Страцимира, а његову државу претворио је у Видински санцак. Исто тако поступио је и са Вуком Бранковићем, КОЈИ ЈЕ ИЗ СВОЈЕ ПРЕСТОНИЦЕ ПРИШТИНЕ ЗАСТУПАО ПОТРЕБУ БОРБЕ ПРОТИВ ТУРАКА, АЛИ У САВЕЗУ СА УГАРСКОМ. Бајазит 1. је оставио Вуковој жени Мари и њеним синовима њихово породично имање у Дреници са Вучитрном и рудником Трепча, а одузео им је Пећ, Високе дечане и приштину саоколином и дао их на управу кнегињи Милици и њеним синовима.
Е, сада ја Тебе нешто да питам ВИСПАК... А ГДЕ СУ БИЛИ ГОСПОДА УГАРИ И КРСТАШИ У ВРЕМЕ БОЈА НА КОСОВУ КАДА ЈЕ УНИШТЕНА ТАДА НАЈРАЗВИЈЕНИЈА ДРЖАВА НА БАЛКАНУ... зашто их није било заједно са православцима... то прескачеш...???
наставиће се
