Sve češće smo svedoci da je pozorište ogrezlo u malograđanštinu presvučenu u intelektuallizam…
Gledajući serije na tv-u, čitajući šta glumci misle I govore, gledajući osrednje predstave u pozorištu,
Viđajući svaki dan u svim medijima ista lica, iste slike, iste osmehe, zube.. ne mogu a da se ne zapitam: mirimo li se mi to sa osrednjošću, sa sadašnošću?
Nekada, kada sam se osećala neudobno u životu, odlazila sam u pozorište u kome sam se osećala – udobno… Sada? Nemam gde da odem…
Da li su za to odgovorni glumci, uglavnom osrednji, ili promašeni, ili režiseri koji ne umeju da “stvore” dobrog glumca I izvuku talenat iz njih (pod uslovom da ga imaju)?
Boginju naše pozorišne scene, Miru Stupicu, je “stvorio” fenomenalni režiser Bojan Stupica… Razlog njene ogromne vezanosti za svog supruga, Bojana Stupicu, nije obična ljubav… ona je bila vezana za njega kao za oca njene umetnosti…
Sećam se price lepe glumice JDP-a, Olgice Spiridonović, od pre par decenija, koja je u pozorište na probe dolazila u visokim štiklama, strukiranim kostimima, savršene frizure, lepo našminkana…. Njen grleni smeh je odzvanjao glumačkom salonu… Pričala je o tome da na probama nikako nije uspevala da doživi lik žene sa dna, niti da ga dočara glumeći… musavu, promiskuitetnu ženu u suzama, nesrećnu, sa dna ljudske bede…Hodala je binom u štiklama, njišući kukovima u divnoj suknji I bluzi… “Ne mogu da je osetim u sebi, ne umem da je doživim, da je glumim” – plakala je… Kretala se binom, govorila tekst, ali to nije bilo dobro.. Bojan Stupica, režiser te predstave, je iz gledališta skočio na binu I hodom joj pokazao kako treba da korača… izuo joj je cipele, rastrgao joj je bluzu, pocepao čarape, raščupao kosu, razmazao šminku I gurnuo je da padne…
“Kako se sada osećaš? Da li sada možeš da glumiš tu jadnicu”?
Tada je osetila u sebi ono pravo… uspela je da oživi duboko u sebi osećaj lika žene sa dna, koji ju je odveo do čuvene uloge za koju je dobila nagradu… sve zahvaljujući najboljem režiseru naše pozorišne scene, Bojanu Stupici, režiseru 22. Veka!
Danas imamo raznorazne režisere.. naravno, mislim na pozorišne, ne na filmske… Ima I glumaca koji su samoproklamovani režiseri, koji se bave poslom za koji nemaju znanje… Jer, režija se studira godinama, gluma se studira godinama I ne mogu se permutovati u ono drugo… jer nemaju znanje za to drugo… Ipak, ima glumaca koji se bave režijom, na užas drugih glumaca I olajavanje u pozorišnim kuloarima…i zbog takvih “centara kosmosa”se ne osećam udobno u pozorištu…
Šta je režija? Da li je režija prevođenje misli I slova u sliku? Koliko treba vremena I talenta da bi se stekla makar okvirna ideja pozorišnog zanata I koliko se dugo treba držati tih “zanatskih” jednačina (radnja, kontraranja, sukob…)? Koliko vremena treba da prođe da bi se režiser odlepio od te jednačine
I krenuo ka sopstvenom stilu? Gledajući kroz suvoparnu prizmu gledaoca, režija nije nikakva tegoba, već neverovatna zabava! A sva energija uložena u predstavu, u nastup, u njen kasniji život, toliko je suluda, a proizvod je tako “nesačuvljiv”, da sve postaje gotovo utopističko pregnuće…
Kao ono staro: “lepota neponovljivog trenutka”… Da li je dobar režiser duboko I suštinski posvećen tom “neuhvatljivom trajanju” I čitavom iluzionističkom pregnuću svojih napora? Da li dobar režiser ozbiljno I duboko pati znajući da nikad ništa nije dovoljno izrežirano, jer pozorište, kao I sam život, boluje od “konačne slučajnosti”?
“Šta je reditelj?” – pitam mladu rediteljku, Jelenu Bogavac…
To je majstor prvog šuta. Koliko je snažan I tačan I ostrašćen prvi šut, toliko će I igra biti. Taj prvi udarac mora biti nokaut ekipe. Znaš, da ih zaljubiš u projekat.. U sve samo trenutačno I unapred dato. Izgubljeno. Prosuto u njih same. Onda, na tvoje oči, postaje san I tvoja replika postaje zajednička I tvoju misao najednom svi misle”…
“Da li tom prilikom ona gubi svoju svojstvenost?”
Da… Najednom shvatiš da si je izgubio. Čuješ sebe u tuđoj interpretaciji, usavršenog sebe, ili otuđenog sebe. To, kad moraš da si tvrd I ciničan, to je onaj trenutak kada kažu da predstava živi sama, ili da su glumci – predstava… Da je otišlo. Od tebe. Nakon premijere, nakon nekoliko izvođenja, šćućurim se uz moju Minju (Milena Bogavac, sestra Jelene Bogavac – prim. Soradze) I u mraku šuškamo: kako su to mogli ovako da osakate… ili: kakve seljačke fore… ili: uopšte nisam ovako htela… Onda Minja poetično kaže: “Svoju predstavu imamo I na papiru I u glavi I u srcu, a oni neka rade šta hoće (oni su, naravno, - glumci!) E, a ono što ne kažem tada Minji je sledeće: u mom srcu taj glumački iskorak, sasvim njihov, našao je uvek neko tajno, ljubavno mesto. Kao novi dečko: ne baš onakav “idealan” kakvim sam ga našarala, ali ŽIV! Kao da glumci postaju ubojita replika mojoj fantaziji. To je lepo, to je čudesno I za to valja živeti. I valja izmišljati idealne postavke, da bi bile narušene. Valja se tako odricati sebe…”
“Kako osenjuješ društvenu poziciju pozorišta današnjice? Kako ono korespondira sa problemima modernog čoveka?”
Nad svakim pozorišnim poslom lebdi kao izmaglica staro pitanje: čemu umetnost u oskudnim vremenima? Znam da moralna kriza koja se u svetu produbljuje, neće moći da bude ublažena gomilanjem materijalnih vrednosti. Proglašavanje sticanja za jedini nači samopotvrđiavanja u društvu I dalje erodira moral, produbljujući jaz između bogatih I siromašnih… Umetnost je jedina nada u svetu… Sve češće mislim – nama posebno! Jer, samo umetnička katarza može da pomogne izgradnji jednog kolektivnog identiteta, sa one strane samožive egomanije koja danas prevladava. Naše malograđansko pozorište je suviše ogrezlo u kvazi intelektualizam, da bi moglo da ispuni svoj zadatak. Ono je ogledalo društva I ne proizvodi bes.
Encest Berger je rekao kako je njegov cilj da bes sveta uveća za gram. Ali I milligram, makar I milligram – bio bi dovoljan da se razbije ovakvo pozorište! Bez tog miligrama, umetnik će ostati sam, a pozorište zabava koja se srče kao ohlađeni čaj u nekoj plišanoj loži. Stvar je
utoliko teža kada se spozna da u pozorištu nije kao u životu. Nije isto biti uzbuđen I biti uzbudljiv”.
“Interesuje me kako tvoje predstave komuniciraju sa nama – gledaocima?”
Predstava “North force” je u pozorište dovela “Zvezdin sever”, momke koji nikada nisu kročili u pozorište… ali sada – navijaju iz partera! Predstavu gledaju I ozbiljni ljudi, sasvim pozorišnog prosedea. Oni je primaju na drugom, komplikovanijem nivou. Predstava se mora rastegnuti kroz onoliko nivoa poimanja, koliko ih stvarnost ima, tako da oni koji imaju razvijeniji pozorišni receptor, kapiraće je na za nekoliko nijansi komplikovanijem nivou…”
“Alal vera! Kako sebe definišeš na pozorišnoj karti Srbije?”
Ne merim sebe prema Srbiji. Karta sveta je malo veća, a unutarnja karta “seberasprostiranja” jošte I veća. Premlada sam da bih rekla da sam zadovoljna onim što sam uradila do sada… Zaposlena sam u BITEF-u, tu imam veliku slobodu u svojim režijama, nastupima I promocijama… Mislim da sam u abnormalno dobrom I do krajnjih granica prijateljskom okruženju. Uklapam se “kao ruka u rukavicu”… Pozorište je zbirni utisak moje stvarnosti, svega što u životu mislim I svega što se u meni I oko mene događa. Biti u pozorištu je prava odluka, a pravih odluka u životu je ionako – malo...”
“Hvala na razgovoru, uzdanice, Jeco!”
Hvala tebi, Meco…”
Gledajući serije na tv-u, čitajući šta glumci misle I govore, gledajući osrednje predstave u pozorištu,
Viđajući svaki dan u svim medijima ista lica, iste slike, iste osmehe, zube.. ne mogu a da se ne zapitam: mirimo li se mi to sa osrednjošću, sa sadašnošću?
Nekada, kada sam se osećala neudobno u životu, odlazila sam u pozorište u kome sam se osećala – udobno… Sada? Nemam gde da odem…
Da li su za to odgovorni glumci, uglavnom osrednji, ili promašeni, ili režiseri koji ne umeju da “stvore” dobrog glumca I izvuku talenat iz njih (pod uslovom da ga imaju)?
Boginju naše pozorišne scene, Miru Stupicu, je “stvorio” fenomenalni režiser Bojan Stupica… Razlog njene ogromne vezanosti za svog supruga, Bojana Stupicu, nije obična ljubav… ona je bila vezana za njega kao za oca njene umetnosti…
Sećam se price lepe glumice JDP-a, Olgice Spiridonović, od pre par decenija, koja je u pozorište na probe dolazila u visokim štiklama, strukiranim kostimima, savršene frizure, lepo našminkana…. Njen grleni smeh je odzvanjao glumačkom salonu… Pričala je o tome da na probama nikako nije uspevala da doživi lik žene sa dna, niti da ga dočara glumeći… musavu, promiskuitetnu ženu u suzama, nesrećnu, sa dna ljudske bede…Hodala je binom u štiklama, njišući kukovima u divnoj suknji I bluzi… “Ne mogu da je osetim u sebi, ne umem da je doživim, da je glumim” – plakala je… Kretala se binom, govorila tekst, ali to nije bilo dobro.. Bojan Stupica, režiser te predstave, je iz gledališta skočio na binu I hodom joj pokazao kako treba da korača… izuo joj je cipele, rastrgao joj je bluzu, pocepao čarape, raščupao kosu, razmazao šminku I gurnuo je da padne…
“Kako se sada osećaš? Da li sada možeš da glumiš tu jadnicu”?
Tada je osetila u sebi ono pravo… uspela je da oživi duboko u sebi osećaj lika žene sa dna, koji ju je odveo do čuvene uloge za koju je dobila nagradu… sve zahvaljujući najboljem režiseru naše pozorišne scene, Bojanu Stupici, režiseru 22. Veka!
Danas imamo raznorazne režisere.. naravno, mislim na pozorišne, ne na filmske… Ima I glumaca koji su samoproklamovani režiseri, koji se bave poslom za koji nemaju znanje… Jer, režija se studira godinama, gluma se studira godinama I ne mogu se permutovati u ono drugo… jer nemaju znanje za to drugo… Ipak, ima glumaca koji se bave režijom, na užas drugih glumaca I olajavanje u pozorišnim kuloarima…i zbog takvih “centara kosmosa”se ne osećam udobno u pozorištu…
Šta je režija? Da li je režija prevođenje misli I slova u sliku? Koliko treba vremena I talenta da bi se stekla makar okvirna ideja pozorišnog zanata I koliko se dugo treba držati tih “zanatskih” jednačina (radnja, kontraranja, sukob…)? Koliko vremena treba da prođe da bi se režiser odlepio od te jednačine
I krenuo ka sopstvenom stilu? Gledajući kroz suvoparnu prizmu gledaoca, režija nije nikakva tegoba, već neverovatna zabava! A sva energija uložena u predstavu, u nastup, u njen kasniji život, toliko je suluda, a proizvod je tako “nesačuvljiv”, da sve postaje gotovo utopističko pregnuće…
Kao ono staro: “lepota neponovljivog trenutka”… Da li je dobar režiser duboko I suštinski posvećen tom “neuhvatljivom trajanju” I čitavom iluzionističkom pregnuću svojih napora? Da li dobar režiser ozbiljno I duboko pati znajući da nikad ništa nije dovoljno izrežirano, jer pozorište, kao I sam život, boluje od “konačne slučajnosti”?
“Šta je reditelj?” – pitam mladu rediteljku, Jelenu Bogavac…
To je majstor prvog šuta. Koliko je snažan I tačan I ostrašćen prvi šut, toliko će I igra biti. Taj prvi udarac mora biti nokaut ekipe. Znaš, da ih zaljubiš u projekat.. U sve samo trenutačno I unapred dato. Izgubljeno. Prosuto u njih same. Onda, na tvoje oči, postaje san I tvoja replika postaje zajednička I tvoju misao najednom svi misle”…
“Da li tom prilikom ona gubi svoju svojstvenost?”
Da… Najednom shvatiš da si je izgubio. Čuješ sebe u tuđoj interpretaciji, usavršenog sebe, ili otuđenog sebe. To, kad moraš da si tvrd I ciničan, to je onaj trenutak kada kažu da predstava živi sama, ili da su glumci – predstava… Da je otišlo. Od tebe. Nakon premijere, nakon nekoliko izvođenja, šćućurim se uz moju Minju (Milena Bogavac, sestra Jelene Bogavac – prim. Soradze) I u mraku šuškamo: kako su to mogli ovako da osakate… ili: kakve seljačke fore… ili: uopšte nisam ovako htela… Onda Minja poetično kaže: “Svoju predstavu imamo I na papiru I u glavi I u srcu, a oni neka rade šta hoće (oni su, naravno, - glumci!) E, a ono što ne kažem tada Minji je sledeće: u mom srcu taj glumački iskorak, sasvim njihov, našao je uvek neko tajno, ljubavno mesto. Kao novi dečko: ne baš onakav “idealan” kakvim sam ga našarala, ali ŽIV! Kao da glumci postaju ubojita replika mojoj fantaziji. To je lepo, to je čudesno I za to valja živeti. I valja izmišljati idealne postavke, da bi bile narušene. Valja se tako odricati sebe…”
“Kako osenjuješ društvenu poziciju pozorišta današnjice? Kako ono korespondira sa problemima modernog čoveka?”
Nad svakim pozorišnim poslom lebdi kao izmaglica staro pitanje: čemu umetnost u oskudnim vremenima? Znam da moralna kriza koja se u svetu produbljuje, neće moći da bude ublažena gomilanjem materijalnih vrednosti. Proglašavanje sticanja za jedini nači samopotvrđiavanja u društvu I dalje erodira moral, produbljujući jaz između bogatih I siromašnih… Umetnost je jedina nada u svetu… Sve češće mislim – nama posebno! Jer, samo umetnička katarza može da pomogne izgradnji jednog kolektivnog identiteta, sa one strane samožive egomanije koja danas prevladava. Naše malograđansko pozorište je suviše ogrezlo u kvazi intelektualizam, da bi moglo da ispuni svoj zadatak. Ono je ogledalo društva I ne proizvodi bes.
Encest Berger je rekao kako je njegov cilj da bes sveta uveća za gram. Ali I milligram, makar I milligram – bio bi dovoljan da se razbije ovakvo pozorište! Bez tog miligrama, umetnik će ostati sam, a pozorište zabava koja se srče kao ohlađeni čaj u nekoj plišanoj loži. Stvar je
utoliko teža kada se spozna da u pozorištu nije kao u životu. Nije isto biti uzbuđen I biti uzbudljiv”.
“Interesuje me kako tvoje predstave komuniciraju sa nama – gledaocima?”
Predstava “North force” je u pozorište dovela “Zvezdin sever”, momke koji nikada nisu kročili u pozorište… ali sada – navijaju iz partera! Predstavu gledaju I ozbiljni ljudi, sasvim pozorišnog prosedea. Oni je primaju na drugom, komplikovanijem nivou. Predstava se mora rastegnuti kroz onoliko nivoa poimanja, koliko ih stvarnost ima, tako da oni koji imaju razvijeniji pozorišni receptor, kapiraće je na za nekoliko nijansi komplikovanijem nivou…”
“Alal vera! Kako sebe definišeš na pozorišnoj karti Srbije?”
Ne merim sebe prema Srbiji. Karta sveta je malo veća, a unutarnja karta “seberasprostiranja” jošte I veća. Premlada sam da bih rekla da sam zadovoljna onim što sam uradila do sada… Zaposlena sam u BITEF-u, tu imam veliku slobodu u svojim režijama, nastupima I promocijama… Mislim da sam u abnormalno dobrom I do krajnjih granica prijateljskom okruženju. Uklapam se “kao ruka u rukavicu”… Pozorište je zbirni utisak moje stvarnosti, svega što u životu mislim I svega što se u meni I oko mene događa. Biti u pozorištu je prava odluka, a pravih odluka u životu je ionako – malo...”
“Hvala na razgovoru, uzdanice, Jeco!”
Hvala tebi, Meco…”
Dosta od mene, cao! 