"Bitef" 54. i 55.

[Soradze]

Dolazi nam, dragi moji, 54. i 55. Bitef, koji će se održavati, ako i uvek u našem glavnom gradu na više lokacija
u različitim pozorištima. Ove godine se održava dupli Bitef, 54. od prošle godine, koji se nije održao zbog pandemije
i ovogodišnji 55. za koji držimo palčeve da se održi...

Interesantno bi bilo da se podsetimo istorijata Bitefa, a i njegovih autora...

Svetski umetnički tandem Mira Trailović i Jovan Ćirilov, inicijatori su osnivanja Beogradskog internacionalnog teatarskog
festivala, poznatog i cenjenog u celom svetu.

Osnovan 1967. godine, na inicijativu Mire Trailović i Jovana Ćirilova, BITEF (Beogradski Internacionalni Teatarski festival ) je neprekidno pratio i podržavao najnovije pozorišne tendencije. Rastući i razvijajući se, postajao je jedan od najvećih i najvažnijih evropskih festivala. Već pola veka Bitef prevazilazi sve političke i kulturne barijere i uspešno ide u korak sa burnom evolucijom pozorišne umetnosti.


Zbog toga istoriju Bitefa možemo nazvati istorijom savremenog teatra.


Revolucionarnih 60-ih i 70-ih godina, gledaoci su imali priliku da vide neke od najhrabrijih scenskih eksperimenata,koji su vodili ka razaranju dramske forme, ali takođe i značajna klasična ostvarenja, kao i predstave klasičnog orijentalnog teatra. Tokom 80-ih i 90-ih, Bitef je predstavio najviše domete postmodernog teatra i plesa. Čak i u vreme političko-ekonomske krize i embarga, Bitef je uspevao da promoviše najviše kulturne vrednosti i dovede u Beograd neka od najvećih imena svetske izvođačke scene. U prvoj deceniji 20. veka Bitef prikazuje nova i inovativna dostignuća svetskog mejnstrima, predstave postdramskog i neverbalnog scenskog izraza, kao i one realizovane uz pomoć novih tehnologija, otvorivši tako vrata virtuelnoj stvarnosti sajber teatra.


Tokom ovih godina, Bitef je sačuvao svoje mesto u porodici najznačajnijih svetskih festivala. Za kontinuitet i kvalitet njegovog nastojanja, Evropska fondacija „Premio Europa per il Teatro“ 1999. godine Bitefu je uručila Specijalnu nagradu.


Osnivač Bitefa je Skupština grada Beograda, a produkcijom i organizacijom festivala bavi se Bitef teatar, pozorište osnovano 1989. godine, sa ciljem da otkriva i podržava nove pozorišne tendencije u lokalnom kontekstu.

Ove godine Bitef se održava od 13. do 24. septembra.
Uređivaćki plan je da pored glavnog programa u kome nastupaju glumci u predstavama koje je odabrao žiri Bitefa,
bude i prateći program, ništa manje interesantan sladokuscima novih tendencija kod nas i u svetu.

 

[Soradze]

Glavni program 13. septembra 2021.

 

[Soradze]

Iz intervjua Ersana Montaga za Večernje novosti​

VN: Na pitanje otkud to da se odlučio za ovu, „žensku“ priču, mladi reditelj, u eksluzivnom razgovoru za naš list, odgovara:
- Kao prvo, smatram da bi trebalo manje da se razmišlja u rodnim kategorijama, a i ne bih nužno tvrdio da je ovo ženska priča. Više je to istorija, možda priča o ratu u Jugoslaviji na primeru jedne žene - ističe Ersan Montag. - U tih četrdeset godina njene biografije, naročito me zanimalo kako se jedna mlada osoba (u tom trenutku operska pevačica, uz to još trudna), 1980. godine, na dan Titove smrti, otisnula sa svojim snovima u svet. Ona nije svesna toga kako će se taj svet promeniti (pre svega njen lični), kako će se promeniti jugoslovenski region, i gde će završiti na kraju 2020. godine. U međuvremenu, može se zaključiti da joj je sveukupno političko okruženje iscrtavalo, menjalo i oblikovalo čitavu životnu priču. Možda bih želeo da bacim i melanholičan pogled na život ove žene, bez želje za političkom konkretizacijom.


VN: Jednom ste rekli da se moramo praviti da ćemo uspostaviti harmoniju, uprkos tome što smo svesni da nam to nikada neće poći za rukom. Da li smo danas, u vreme korone, još dalje od te utopije?
- Poznat sam po tome što sam optimista, ipak, u ovo vreme nije lako sa optimizmom gledati na svet. Poslednje tri godine Tramp nas je pošteno razdrmao, a pandemija je zadala završni udarac. Nadam se da nećemo napraviti grešku zbog ekonomske nestabilnosti u Evropi i čitavom svetu pa početi da uništavamo nešto što je veoma lomljivo - kulturu, koja na neki način povezuje naš globalni suživot i održava ga kao celinu, tako što će joj se uskraćivati materijalna podrška. Jer, bez kulture nema civilizacije, bez civilne akcije nema čovečanstva, a bez čovečanstva mi smo tek varvari. Što, svakako, ne želimo postati!


VN: Ako je veliki talas migracija obeležio poslednje godine, da li smo sada dovedeni u suprotno „stanje“: nemogućnost kretanja, strah od gomile i prelaska granice?
- Najpre treba da prestanemo s terminima koji dolaze iz političke desnice i od fašista. Dovoditi u vezu „migraciju“ i „talas“ već spada u terminologiju desnice ili framing. Reč „talas“ sugeriše da se radi o nekoj prirodnoj katastrofi. Međutim, nije prirodna katastrofa kada ljudi beže od rata, već posledica naše zapadne civilizacije koja ima ekonomske interese u pogođenim regionima i koja tamo prodaje oružje, pa tako primorava ljude da napuste svoja prebivališta. Utoliko se ne može govoriti o „talasu migracije“ nego je to, ako se uopšte može tako reći, kretanje izbeglica.
VN: Kako izgleda vaš treći susret s Beogradom, u novonastalim okolnostima? Koji su prvi utisci o susretu s naše dve glumice?
- Kada je stigao poziv iz BDP-a nisam oklevao ni tren. Iako je finansijska situacija drugačija nego u drugim pozorištima s kojima sarađujem, bio sam načisto s tim da hoću ovde da radim. Želim da se Beogradu odužim na neki način! Nije se moglo predvideti da ću doći u vreme nekakvog „vanrednog stanja“, ali smatram da se grad nosi s tim veoma suvereno, bar koliko sam ja primetio. Što se tiče saradnje s glumicama, moram priznati, baš sam ih zavoleo. Mislim da je izvanredno što su to majka i ćerka, kao i što su priznate i nadarene glumice, koje pritom imaju visok stepen obrazovanja i razumevanja. Razgovori su već pokazali da će ovo za nas biti veoma zanimljivo putovanje. Nadamo se i za publiku.


Vukica Strugar
Beograd, 6. jul 2020.

 

[Soradze]

14. septembar 2021.

 

[Soradze]

15. septembar 2021.

O predstavi​

U predstavi Tragovi, Vim Vandekejbus prati tragove koje je ostavio za sobom. On se osvrće ka intuicijama od kojih je i krenulo njegovo traganje: ka drami impulsa i instinkta; ka igri energija i intenziteta. U očaravajućoj prirodi Rumunije, u poslednjim prašumama Evrope, Vandekejbus kreće u potragu za tragovima starijim od čoveka i njegovih sećanja. Za „unutarnjom pričom“, za pričom koja se odvija pre i mimo jezika, te može biti ispričana isključivo putem plesa i muzike.
To je potraga za tragovima prirode koje je telo zaboravilo ili potisnulo. U kojoj meri priroda još uvek živi u čoveku? U kojoj meri ima životinje u čoveku? Šta biva kada se nađemo izloženi riziku ili opasnosti, kada moramo da donesemo intuitivnu odluku da bismo preživeli?

O autoru​

VIM VANDEKEJBUS (1963) je koreograf, plesač, filmski stvaralac i fotograf. Sredinom osamdesetih osnovao je svoju plesnu kompaniju Ultima vez. Izuzetan umetnički debi je ostvario prvom predstavom, What the body does not remember (1986), koja je osvojila nagradu „Bessie“, koja se dodeljuje za inovativno stvaralaštvo.


Njegov rad se prevashodno fokusira na nepomirljive konflikte između tela i uma, osećanja i intelekta, muškarca i žene, prirode i kulture, čoveka i životinje, grupe i pojedinca, iluzije i stvarnosti. Vandekejbusov rad karakteriše gotovo opsesivno ponavljanje jednog problema: na koji se način čovek ponaša u ekstremnim situacijama. Ono što mu je, u tom kontekstu, naročito bitno, jeste ono što naziva „trenutkom katastrofe“ - što ga, koliko god ironično delovalo, ne sprečava da u svoj rad uvodi humor, razigranost, pa čak i neku šaljivu lakoću.


Njegove predstave predstavljaju prelaz sa tenzija koje vladaju među telima na čisto fizičkom nivou ka kompleksnijim tenzijama kakve su one koje postoje između grupa i pojedinaca. Postavio je tragedije Jana Dekorta i Euripida, ali i ostvario saradnju sa savremenim autorima poput Barta Meulemana, Petera Verhelsta i Pietera de Bujsera. Njegovi skorašnji radovi, kakvi su Mockumentary of a Contemporary Saviour i TrapTown, otkrivaju njegovu duboku uznemirenost trenutnom političkom situacijom na globalnom nivou.

Izvod iz kritika​

„Tragovi ni u kom slučaju nisu samo koreografija: to je istraživanje dubina ljudske prirode, ispričano putem živahnih tela i spektakularnih scenskih efekata.“


Marijevitora Veneruzo, teatro.it





„Čini se da je Vandekejbusu pozlilo od štete koju nanosimo prirodi, a time i sami sebi. Budući da je sada u antropocenu sve humanizovano, ova nova ljudska priroda deluje znatno okrutnije i surovije nego prava.“


Piter T’Jonk, pzazz.theater





„Performeri izvode te primalne scene kombinacijom fizičkog pozorišta i savremenog plesa. Jezik koji Vandekejbus stvara visceralan je, zahtevan, a povremeno i haotičan. Iako plesači jure po sceni, bacaju jedni druge i skaču od partnera do partnera, Vandekejbusov pristup ispunjava prostor pritom ga ne opterećujući.“


Luiza Luis, Britiš tieter gajd

 

[Soradze]

15. i 16. septembar 2021.

Obratite pažnju da je predstava "Pluća" Slovenskog narodnog gledališča - otkazana!

Ipak treba da znamo šta to nećemo gledati:

O predstavi​

Mladi par stoji na kasi u Ikei kad on iznebuha predloži da imaju bebu. Ona je zatečena. Njegovo pitanje izaziva lančanu reakciju jer ona uopšte nije spremna na to. Šta nosi budućnost? Da li će morati da promene način života? Kako, kada i gde se, uopšte, započinje takva jedna diskusija? Nastupa razmena ideja koja rezultira potvrdnim odgovorom. Ona kaže „da“. Ali to je tek početak komada.


Komad Pluća, čija je praizvedba bila 2011, a objavljen je 2012, na surovo iskren način obrađuje savremenu ljubavnu priču dvoje tridesetogodišnjaka koji žive u stalnoj neizvesnosti, neprekidno preispitujući svoj sistem vrednosti i ispunjavajući lične ambicije. Kako osnovati porodicu ako je najpre neophodno završiti studije i ostvariti uspešnu karijeru? Kako se na najbolji mogući način brinuti o detetu, a usput ne izgubiti sebe? Da li je društveno prihvatljivo uopšte razmatrati da se dete donese na svet u kom vladaju politički nemiri i globalno zagrevanje? Pitanja se ispaljuju rafalnom paljbom, stvarajući hiperrealistični dijalog i prikazuju složen odnos između dvoje ljudi koji su se neočekivano našli na važnoj životnoj prekretnici.

Izvod iz kritika​

„Pluća su, pre svega, predstava izuzetne glumačke koncentracije i preciznosti, što u velikoj meri zahteva i sam tekst. Reč je o dosledno orkestriranom dijalogu mladoga para, nezaustavivoj lavini reči, koja se posle njegovog pitanja o eventualnom potomstvu pretvara u neotesani misaoni tok, razmišljanje o sopstvenom putu i o stanju u svetu i otkriva zamku preteranog intelektualiziranja života. Taj neobični paradoks intimnosti, koji karakteriše situaciju, reditelj Žiga Divjak je nedvosmisleno prihvatio svojom scenskom postavkom.“


Nika Arhar, Dnevnik





„Da li su naša pluća zaista samo fabrika ugljen-dioksida, da li je čovek zaista samo mašina kojoj merimo emisiju ugljen dioksida? Da li njihova priča na početku s tragičnim ishodom, može srećno da se završi, budući da svoje živote žive bez planetarnog bremena koje su - naivno, i u isto vreme megalomanski, egomanijski - preuzeli na sebe trujući svoj odnos? Svoje vitalne moći su ugasili svojim hipersenzibilnim odnosom prema okolini samonametnutom političkom korektnošću, a njihova društvena odgovornost je do te mere preuveličana da su nestali kao zaljubljeni pojedinci, radosti su zatrovali planetarnim šumovima globalnih promena. Hiperintelektualizam ih neprestano uništava i oduzima im dah za normalno funkcionisanje u osnovnoj ćeliji.“


Melita Forstnerič Hajnšek, Večer





„Aktuelno pitanje odraslih mladih intelektualaca, koji, poznajući probleme životne sredine, moraju prihvatiti odgovornost - da li su zbog sebičnosti spremni prkositi opštem dobru i stvoriti porodicu - u prvom je planu predstave. Zov materinstva je često glasniji od morala i osećanja pobeđuju razum. To je suština predstave u kojoj brigu za životnu sredinu zamenjuje briga za porodicu.“


Neža Bohinc, Koridor

 

[Soradze]

17. septembar 2021.

O predstavi​

Klimatski plesovi naziv su petog toma Endangered Human Movements (Ugroženi ljudski pokreti)*, dugoročnog istraživanja koreografkinje Amande Pinje o aktuelnom gubitku planetarne kulturne i biološke raznolikosti.


Klimatski plesovi istražuju način na koji su se pojmovi o zemlji promenili tokom vremena i kroz različite istorijske genealogije i ontologije. U ovom komadu biografski pejzaž umetnice, jedna planina u centralnim Andima u Čileu, koju danas uništavaju neoekstraktivističke snage, postaje mesto odakle se mogu podeliti tuga i bes, odakle se može oplakivati, a i ustati. Klimatski plesovi su otelotvoreni vizuelni napor da se uvežbaju novi od predaka nasleđeni načini odnosa sa živim svetom.


* Endangered Human Movements naziv je dugoročnog projekta započetog 2014. godine koji se bavi praksama ljudskog pokreta što se vekovima neguju širom sveta. Unutar ovog okvira razvija se niz predstava, radionica, instalacija, publikacija, kao i sveobuhvatna onlajn arhiva, koje sve zajedno rekonstruišu, iznova kontekstualizuju i ponovo označavaju prakse ljudskog pokreta koje su u opasnosti da nestanu, a sa ciljem da oslobodi njihov budući potencijal.

Izvodi iz kritika​

„Pinja prihvata filozofiju žitelja planine da je život svih nas povezan i da smo svi odgovorni za našu planetu. Ona se opire ekocidnom kapitalizmu. Njena predstava je oda, ali i optužba.


…


Ritualni plesovi Pinje imaju metafizičku snagu. Svi su pokreti strogo definisani i spori su poput predela koji se razvija kroz vreme. Ponešto raste, ponešto nestaje. Ona kroz tok svesti rekonstruiše podsticajnu snagu pokreta i plesnu tehniku pripadnika tamošnjeg plemena.


…


U Klimatskim plesovima ima prostora i za tugu i bes, i za oplakivanje i otpor.“


Vivijane Redant, https://klassiek-centraal.be

 

[Soradze]

18. septembar 2021.

O predstavi:​

Izgledom na granici između čoveka i lutke, seljaka i strašila, pet maskiranih likova u Farm Fatale-u pojavljuju se i smeštaju ispred besprekorno bele pozadine. Publika se zatim uvodi u svet koji veoma podseća na farmu na kojoj živi grupa strašila-poeta, oni imaju svoju nezavisnu radio-stanicu, pevaju, sviraju, osmišljavaju slogane i ponekad filozofiraju. Maskirana i sa izmenjenim glasovima, ova promišljajuća strašila u harmoniji sa pulsevima planete možda će nam ipak biti pomalo poznata. Zapravo, ovi muškarci i žene koji teže boljem svetu uglavnom su sanjari, pesnici i aktivisti sa šarmantnom i opijajućom sklonošću da se dive lepoti i raznolikosti prirode. Oni su razoružavajuće smešni i dragi heroji koji žive na nivou biljaka ili životinja i nekako pokušavaju da spasu mnoge živote onih oko nas koji vrve, govore, poetišu i razmišljaju.

O autoru​

FILIP KEN, rođen 1970. godine, stekao je obrazovanje iz oblasti vizuelnih umetnosti. Deset godina je dizajnirao scenografije za pozorište, operu i izložbe. Godine 2003. osnovao je kompaniju Vivarijum studio kao laboratoriju za pozorišne inovacije i saradnju između slikara, glumaca, plesača i muzičara. Kao što je to radio kao dete sakupljajući insekte, on i sada radi i pod svojim mikroskopom izučava male zajednice. Scenografija se koristi kao ekosistem u koji on uranja svoje glumce. Njegove predstave, poput La Démangeaison des ailes (2003), L'Effet de Serge (2007), La Mélancolie des dragons (2008) i Swamp Club (2013), čine repertoar na turnejama širom sveta.
Pored rada u pozorištu, Ken stvara performanse i intervencije u javnim prostorima ili u prirodi, i izlaže svoje instalacije u okviru izložbi.
Od januara 2014. jedan je od direktora u Nanter-Amandije, nacionalnom dramskom centru. U 2018/2019. postavio je komad Crash Park, la vie d'une Île u TNB u Renu i Nanter-Amandijeu, i Farm Fatale u Kameršpileu u Minhenu.
Filip Ken je bio umetnički direktor nagrađenog francuskog paviljona na Praškom kvadrijenalu 2019. godine.
Godine 2020. napravio je scensku verziju simfonije Gustava Malera Pesma o zemlji na Viner festvohenu (Austrija), kao i scenografiju za novo ostvarenje koreografkinje Meg Stjuart 2021. godine.

Izvodi iz kritika​

„Filip Ken ispunjava scenu bićima koja su pametnija, šarmantnija i draža od ljudi. Postaje jasno da nije reč samo o ljudskom biću jer je ono u svojoj sušini dobro, već o ljudima, oni su nepodnošljivi. Ipak, te večeri nismo morali da se sretnemo sa njima, pa smo iz pozorišta otišli dobro raspoloženi, jer su strašila duhovitija, a i nisu tako zapuštena poput pokreta za očuvanje životne sredine. Možda je teško zamisliti da su strašila veći ljudi od ljudi, ali to je samo zato što živa strašila ne postoje, što je, zapravo, baš šteta.“


Volf Banicki, teaterkritiken.com





„Čudesna iščašenost predstave Farm Fatale raste kako se ona primiče kraju. Pa, ipak, tokom tih sat i po vremena nijedna ideja nije preterano bizarna, nijedna igra reči sumanuta, nijedan gest odviše trivijalan, nijedan zaključak suviše naivan. Jer demokratsko društvo strašila Filipa Kena, koje funkcioniše na sasvim svojevrstan način, pruža nam ogledalo u kom se ogleda i naše društvo, o kom je u komadu i reč.“


Tereza Grencman, Frankfurter Algemajne Cajtung





„Svi likovi su suočeni sa istim izazovom: moraju pronaći način da se odupru istrebljivanju. U tom smislu, ova predstava je klovnovska heterotopija, u kojoj tužni kraj jednog sveta služi kao opravdanje za izmišljanje novog.“


Batist Dankoen, https://zone-critique.com

 

[Soradze]

19. septembar 2021.

O predstavi​

Dr Stokman dolazi do saznanja da su izvori pijaće i banjske vode zagađeni patogenim mikroorganizmima izazvanim industrijskim otpadnim vodama. Odlučuje da objavi to otkriće u novinama i zahteva da gradske vlasti preusmere vodovodne cevi. Uticajni žitelji grada i novinari lokalnog lista obećavaju da će mu u tome pomoći. Međutim, njegovog brata Petera, gradonačelnika, more ozbiljne brige: taj potez bi ugrozio gradsku privredu. Iznenada, prvobitno obećana podrška Stokmanu počinje da jenjava. Gradske glavešine počinju da seju sumnju u njegove namere, pokušavajući da prikriju činjenice o zagađenoj vodi. Stokman, međutim, insistira na transparentnosti i iskazuje rešenost da problem iznese u javnost. Za njega je pitanje zagađene banjske vode tek delić problema; njegova meta je društvo u celini. Ibzenova drama lebdi na granici između poštenja i fanatizma. Kakve su šanse za transparentnost u komercijalnom društvu?

O autoru​

TOMAS OSTERMAJER rođen je u Soltauu 1968, odrastao u Landshutu. Studirao je režiju na Visokoj školi za glumačku umetnost „Ernst Buš“ u Berlinu, od 1992. do 1996. Od 1996. do 1999. bio je direktor i umetnički direktor scene „Barake“ u Dojčes teatru u Berlinu. Od septembra 1999, na mestu je direktora i umetničkog direktora pozorišta Šaubine u Berlinu. Režirao je, između ostalog, u pozorištu Kameršpile u Minhenu, Burgteatru u Beču, pozorištu Vidi-Lozana i Komedi fransez. Bio je kurator Avinjonskog festivala u svojstvu umetnika-saradnika 2004. Godine 2010. odlikovan je francuskim ordenom Reda umetnosti i književnosti u rangu oficira. Od 2010. do 2018. bio je predsednik Francusko-nemačkog kulturnog saveta. Na Venecijanskom Bijenalu dobio je Zlatnog lava za životno delo 2011. 2015, imenovan je za komandora Reda umatnosti i književnosti. Nosilac je počasnih doktorata Univerziteta u Kentu (2016) i Univerziteta u Geteborgu (2019). Član je Akademije umetnosti, Berlin. Dobitnik je Nagrade „Molijer“ za najbolju postavku Šekspirove drame Bogojavljenska noć u pozorištu Komedi fransez 2019. Njegove najnovije predstave u pozorištu Šaubine: Povratak u Ren po romanu Didijea Eribona (2017/2021), Istorija nasilja po romanu Eduara Luja (2018), Italijanska noć Edena fon Horvata, ambis Maje Zade (2019), Bogojavljenska noć Vilijama Šekspira (2019), Omladina bez boga Edena fon Horvata (2019), Ko je ubio mog oca Eduara Luja (2020) i Vernon Trodon, 1 Viržini Depent (2021).

Izvodi iz kritika​

„Ibzen je za svoje vreme bio kontroverzan, a ova postavka predstavlja upravo takvu adaptaciju koja će dovesti do žučne rasprave na povratku iz pozorišta.“


Kejt Herbert, Herald San





Direktor Šaubinea, Tomas Ostermajer, donosi konkluzivno i savremeno čitanje omiljenog komada Henrika Ibzena Neprijatelj naroda (...). Mora se odati čast i dramaturgu Florijanu Borhmajeru, čija je inteligentna, skraćena verzija, kao i kod Ibzena, prožeta savremenom društvenom kritikom mita o ekonomskom napretku, kao i kritikom opšteg trenda ka individualizaciji uslova života (...)“


Štefan Kiršner, Berliner Morgenpost





„Godinama posle praizvedbe, drama Henrika Ibzena Neprijatelj naroda gotovo da je pođednako aktuelna. Zapravo, ona apsolutno korespondira sa savremenim trenutkom. Tomas Ostermajer postavlja upečatljivu mešavinu despotskog sveta finansija sa njemu svojstvenim manipulacijama i nepotizmom, i preispituje šta je istina u svetu koji je sazdan po meri ekonomije.“


Frauke Fogel, rbb Inforadio

 

[Soradze]

20. septembar 2021.

O predstavi​

„Koliko god bilo tipično antidramsko delo, Kaspar je najpre dramatizovani mit, sa glavnim junakom po kom drama čak nosi naslov, pa može li se biti konvencionalniji? Tim elementima nas autor vraća na antički izvor, a istu stvar čini i sa ostalim likovima, to jest glasovima, koji su tu da bi ukinuli ideju o liku jednako koliko da nas podsete na antički hor ili pak glasnike. Izazovno za postavku, ali izazovno i za čitanje, čak bezobrazno teorijski, jer paralelno dok se do degradacije ruši svako dramsko, ono se istovremeno ustoličuje kroz nezaustavljiv govor, potvrđuje se da je dramsko pre svega, oduvek i zanavek, samo o govoru. Ta raspolućenost Handkeovog postupka, ta nespojiva ujedinjenost, istovremeno i akademizam i underground, u punom smislu te reči je politička.“


Miloš Lolić (preuzeto iz intervjua za program predstave Kaspar)

O autoru​

MILOŠ LOLIĆ je diplomirao pozorišnu i radio režiju na FDU u Beogradu. Karijeru je počeo u Bitef teatru (Adam i Eva Miroslava Krleže, 2002), u Beogradu je režirao za Jugoslovensko Dramsko Pozorište, Atelje 212, Malo pozorište „Duško Radović“, Narodno Pozorište u Beogradu, a zatim i u drugim evropskim pozorištima (Mestno gledališče Ljubljana, Folksteater Minhen, Dizeldorfer Šaušpilhaus, Dizeldorf, Maksim Gorki Teater, Berlin, SNG Drama Ljubljana, Folksteater Beč...). U poslednjih nekoliko godina režirao je u: Teater Bazel (Idomenej Rolanda Šimelfeniga, 2017 i U vrtu ili Lizistrata drugi deo Sibile Berg po Aristofanu, 2019), Burgteater Beč (Borba crnca i pasa Bernar-Marija Koltesa, 2018), Šaušpilhaus Frankfurt (Na kraljevskom putu Elfride Jelinek, 2018 i Kvartet Hajnera Milera, 2020).


Dobitnik je mnogih nagrada, među kojima su Gran pri „Mira Trailović“ 43. Bitefa za predstavu Sanjari Roberta Muzila (JDP Beograd, 2008), Politikina nagrada za režiju 46. Bitefa i Nagrada za režiju festivala Bajerski pozorišni dani za predstavu Krvava svadba Federika Garsije Lorke (Folksteater Minhen, 2011), Gran pri „Borštnikovi susreti“ za predstavu Bartlbi, pisar po noveli Hermana Melvila (Mini teatar Ljubljana, 2011), Nagrada „Nestroj“ za Magično popodne Volfganga Bauera (Folksteater Beč, 2012), Aprilska nagrada grada Beograda za Otela Vilijama Šekspira (JDP, Beograd, 2012), Nagrada „Dorotea Nef“ za predstave Predsednice Vernera Švaba i Lazarus Ende Volša i Dejvida Bouvija (Folksteater, Beč, 2014 i 2018), Nagrada „Ljubomir Muci Draškić“ za predstavu Kaspar (JDP, Beograd, 2021).



Izvodi iz kritika

„Kaspar podseća na Frankenštajnovo čudovište, Bihnerovog Vojceka, kao i na Šekspirovog Kalibana, biće iz blata prirode, koje vlast (Prospero) disciplinuje. U vezi sa time, on se može shvatiti kao deo kontinuiteta istorije društvenog terora (istorija pozorišta je ogledalo istorije društva), jedan u nizu primera sistemskog „nadziranja i kažnjavanja“ (Fuko). Samo postojanje kontinuiteta tog terora dokazuje neuništivost čoveka kroz istoriju, a kako se Kaspar može razumeti i kao naš savremenik, biće gurnuto u još jedan brutalni eksperiment discipline i kontrole, nameće se zaključak da će čovečanstvo i to preživeti, kao što je sve preživelo, sa dubljim ili plićim ožiljcima.“


Ana Tasić, Politika





„Redatelj Miloš Lolić nije mogao pogoditi točniji komad za ovo vrijeme. Ono što struji ovom predstavom jest da je taj današnji sistem, sa svojom političkom korektnošću, visokom tehnologijom i gomilom propisa dovedenih do bijelog sjaja, stvorio, paradoksalno, neviđeni kaos u glavama milijuna ljudi, zarobivši ih u staklene kaveze normama, ograničenjima i zabranama.“


Bojan Munjin, portalnovosti.com





„Kaspar Jugoslovenskog dramskog pozorišta je hod kroz košmaran san koji vas poziva na buđenje.“


Nataša Gvozdenović, Vreme

 

[Soradze]

21. i 22. septembar 2021.

O predstavi​

Kako će izgledati naša budućnost, počevši od ove sadašnjosti? U doba stalnih neizvesnosti, u svom novom delu Dragana Bulut istražuje kako ljudi koriste različite strategije da bi predvideli i oblikovali budućnost. Deleći scenu sa poluhumanoidnim robotom, ona razmatra tenziju između determinizma, slobodne volje i pravljenja izbora. Bulut se poziva na uticajnu ali skoro zaboravljenu dramu R.U.R. Karela Čapeka, koji je uveo termin robot. Koristeći alatke klasične naučne fantastike, predstava putuje kroz vreme u okviru temporalnosti svoje sopstvene produkcije unutar savremenog tržišta umetnosti. Da li je budućnost već određena sadašnjošću? Ako je tako, šta se dešava ako žrtvujemo sadašnjost zarad izgradnje budućnosti?

O autorki​

DRAGANA BULUT bavi se koreografijom i performansom. Njena koreografska praksa tretira pozorište kao mesto društvenog okupljanja, preispitujući postojeće različite konfiguracije estetike, ekonomije, emocije, kao i njihovu povezanost. Ove društvene koreografije čine transparentnim često previđene procese kroz koje društvo koreografiše naše ponašanje. Završila je magistarske studije na programu Solo/Ples/Autorstvo na Univerzitetu umetnosti u Berlinu. Od 2005. godine razvija svoj koreografski rad, koji je predstavila u različitim kontekstima (uključujući: HAU Hebel am Ufer Berlin, Haus der Kulturen der Velt, Tanckvartier Beč, PACT Colferajn Esen, Muzeum Folkvang Esen, itd.). Svoje prve plesne korake napravila je u Baletskoj školi „Lujo Davičo“, a svoje prve koreografske radove razvija uz podršku Stanice - servisa za savremeni ples Beograd.

Izvodi iz kritika​

„Bulut ovde prikuplja razne diskurse - na temu rada i eksploatacije radnika koji su lišeni osnovnih prava (robot je simbol svih potlačenih bez čijeg rada kapitalizam ne bi opstao), na počecima antropocena. Reč je o veoma zabavnoj i kritički postavljenoj predstavi koja tera na razmišljanje, nikada ne zapada u trivijalnost ili fatalizam, i koja se prevashodno bavi pitanjima determinizma, učešća, nadzora i na kraju, ali ne i najmanje bitno, demokratije (još jednog izuma prošloga veka).“


Aleksandra Henig, tanzschreiber.de





„Može li mašina da prelazi granice? Predstava se sa lakoćom dotiče brojnih diskursa iz oblasti filozofije tehnologije.“


Hanes Soltau, tagesspiegel.de

 

[Soradze]

21. i 22. septembar 2021.

O predstavi​

Plesna predstava Opčinio sam te bavi se spolja nametnutim inhibicijama, jukstapozirajući pojmove privatnog autoriteta prema totalitarnom. Tri osobe su zatvorene unutar prostora u kom je prisustvo vrhovnog posmatrača neizbežno. Njihova krhka tela, koja su izgubila sve osobine privatnosti, podvrgnuta su neprekidnom režimu samodiscipline.


„Polazna tačka za nastanak predstave bio je koncept ’nametnute izolacije’, koja je povezana sa privatnošću, u odnosu na autoritet. Primera radi, ako neki politički autoritet želi da generiše moć, on može da crpi snagu iz posmatranja i kontrolisanja običnih ljudi. Sveprisutnost takvog jednog autoriteta izaziva šizofreno osećanje među onima koje on posmatra i u javnoj i u privatnoj sferi. Ono što je mene zanimalo jesu posledice koje takva posmatranja ostavljaju na ljudsko ponašanje. I sâm sam u Iranu, odakle potičem, iskusio ’izolaciju’ koja je povezana sa tabuima, cenzurom i nametnutim ograničenjima, a i u Belgiji sam se susreo s raznim formama ’društvene izolacije’. Elementi za scenski pokret, koje sam osmislio, izraz su ekstremnih formi ’ograničenja’ i predstavljaju posledice te izolacije po pojedinca i njegovo okruženje.“


Ehsan Hemat

Izvod iz kritika​

„Hemat ovom predstavom dotiče granice i ispituje ih. Kada se dron uz zujanje pojavi na sceni, menja se perspektiva. Granice između posmatrača i posmatranih, iz perspektive publike, postaju nejasne. Pred nama se otvaraju ambisi. Ambisi ranjivosti. Očajanja. Beznađa. Lično iskustvo Ehsana Hemata pretvara se u razmišljanje, a to razmišljanje koje troje plesača širi scenom prerasta u umetničko delo. Umetničko delo koje pokreće emocije. Umetničko delo koje zastrašuje. Umetničko delo koje zauzima jasan stav - protiv kontrole, protiv političke proizvoljnosti, a za slobodu.“


Moni Brigeler, Kronen cajtung





„Dron koji sve vidi daje predstavi futuristički, distopijski ton. No, čini se da ta vizija budućnosti i nije tako daleko. Kamere i dronovi su već uveliko postali deo našeg društva. Istovremeno, još uvek se čuje odjek svih mogućih svevidećih očiju iz prošlosti. Još se sećamo Džordža Orvela i njegovog Velikog brata koji nas gleda... Ili Boga koji sve zna i vidi i koji nas, takođe, osuđuje i donosi presudu. Jedan oblik kontrole je ogromnom brzinom neprimetno zamenjen sledećim.“


Ines Minten, randkrant.be





„’Velikom bratu’ ništa ne može da promakne, svaka emocija biva zabeležena, a sve da bi čovek bio gurnut u što veću izolaciju. Ta pretnja se naročito pojačava nakon što dron, vođen nečijom rukom, počne fizički da nasrće na glumce. On kruži oko njih, lovi ih, gotovo da im prodire u tela. Scena u kojoj dron doslovno ulazi u usta glumca koji vrišti, graniči se sa nepodnošljivim. Glasne žice vibriraju, patnja postaje fizički opipljiva. Na kraju ostaje telo koje se grči i uvija.“


Edit Šloker, Tiroler tagescajtung

 

[Soradze]

22. septembar 2021.

O predstavi​

Projekat je nastao kao nužni odgovor na novonastalu situaciju uzrokovanu pandemijom virusa korona i nemogućnosti da se pozorište odvija normalnim tokom. Budući da se komunikacija u potpunosti odvija internetom, postoji potreba da se istraže nove mogućnosti igranja i stvaranja predstava, koje se ne odnose samo na puku reprodukciju već snimljenih predstava iz teatarskih arhiva, koje najčešće nisu ni snimane s mišlju da publici budu prikazane putem nekog drugog medija.


Onlajn izvođenje temelji se na dramskom tekstu Višnjik Antona Pavloviča Čehova. U fokusu su samo ključna lica drame, vlasnici višnjika koji više nisu u stanju da gospodare imanjem, te su njegovo propadanje i prodaja neizbežni, kao što su neizbežni i njihovi razgovori na temu kako spasiti višnjik. Projekat istražuje formu konferencijskog razgovora, u kojem se glavni likovi nikad ne sretnu uživo već se sudbina njihovog višnjika, pa i njihova budućnost, odvijaju na virtuelnom nivou. Zbog ograničenosti konferencijskog razgovora, lica su doslovno lišena delovanja. Jednostavnije, njih „nema“ fizički u višnjiku, a višnjik se prodaje.


Ova predstava u virtuelnom, digitalnom prostoru svojevrstan je pionirski eksperiment upotrebe pozorišne forme i pravila, te njihovo mešanje s filmskim žanrom i njegovim zadanostima, kao i ograničenjima korišćenog softvera.

O autoru​

BOBO JELČIĆ je diplomirao režiju na Akademiji dramskih umjetnosti u Zagrebu, gde sada radi kao profesor glume. Režirao je u svim većim pozorištima u Hrvatskoj: S druge strane, Galeb, Izlog (ZKM); Allons enfants (Dubrovačke letnje igre); Tihi obrt (ADU); Ko rukom odneseno (Kultura promjene); Na kraju tjedna (HNK Zagreb); Govori glasnije (Satirično kazalište „Kerempuh“). Režirao je i u pozorištima u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, kao i u Hrvatskom narodnom kazalištu u Mostaru. Od 1995. godine sarađuje sa Natašom Rajković, koristeći nove metode u radu s glumcima koji tokom specifičnog procesa postaju i koautori predstava. Tako je nastalo nekoliko predstava, među kojima je i Izlog (2010) - predstava je gostovala na Bitefu 2011. Njegova prva režija u Srbiji, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Zašto je poludeo gospodin R?, predstavljena je na 53. Bitefu. Stvara i kao filmski reditelj, a među njegovim filmskim ostvarenjima su Ono sve što znaš o meni, Obrana i zaštita i Transmania. Bobo Jelčić je dobitnik brojnih priznanja.

Izvodi iz kritika​

„Koordinirati i režirati ovakav naoko jednostavan projekt u realnom vremenu moralo je biti tehnički zahtjevno jer dovoljno bi bilo da jednom protagonistu pukne veza, pa i da se predstava raspadne ili značajno promijeni oblik. No upravo je u tome čar i hrabrost eksperimenta koji je u Jelčićevoj režiji uspio, i ostat će zapamćen kao jedan od zanimljivijih trenutaka ove opće, ali očito ne i kreativne blokade.“


Milena Zajović, vecernji.hr





„Glumci nisu u višnjiku, tj. u sceni višnjika, ali višnjik ima višestruko značenje. Iako ne suđelujemo u odlukama dužnosnika, političara, državnika, mi živimo u tom fiktivnom višnjiku, bez obzira na to je li riječ o državi, društvu ili svijetu, ili o nama samima i našim sve ranjivijim osobnostima i identitetima.


Sudbina višnjika postaje sudbinom svih nas, koji ne možemo odlučiti o sudbini svijeta. Višnjik je simbol i alegorija i protoka života u četiri čina, tj. četiri godišnja doba. S osobama povezanima s kazalištem simbol je i kazališta i kazališne umjetnosti.“


Mira Muhoberac, Matica hrvatska





„Priču je vrlo lako čitati kao presudu analognom dobu, Ljubov Andrejevna i Gajev dinosaurusi su koji odbijaju logirati se na društvene mreže, a Zoom i ostalu online komunikaciju smatraju otuđenjem. Prilagoditi se ili umrijeti, drama zaoštrena pandemijom.“


Snježana Pavić (novinarka Jutarnjeg lista, Zagreb), https://volimkazaliste.wordpress.com

 

[Soradze]

Obratite pažnju!

O predstavi​

Interaktivni vodič kroz virtuelnu realnost (ne)mogućih svetova


Predstava Kao da kraj nije ni sasvim blizu inspirisana je suptilnim prebacivanjem sveta, odnosa i ljudskih interakcija u digitalnu realnost, pokušajem promišljanja nekih novih oblika suživota i zajedništva čoveka i mašine u najintenzivnijim vremenima koje smo dosad iskusili. Publika, sastavljena od petoro ljudi, moći će da iskusi virtuelno putovanje kroz moguće nove svetove oko i unutar nas samih. Kroz interaktivnu igru trenutnog zajedništva koje se uspostavlja u mikrostrukturi pozorišnog čina, publici se daje prilika da istovremeno bude izvođač, posmatrač i učesnik, i da bira ugao posmatranja. Koristeći virtuelnu realnost, audio-vizuelne instalacije i tekst, odnosno glas koji poziva na učestvovanje, ovaj čin postaje poziv na makar i malu, neprimetnu ličnu revoluciju.


Da li je ovo što nam se događa početak neminovne apokalipse, simbolički asteroid koji ide ka zemlji da raznese civilizaciju kakvu jedino poznajemo, ili je poziv na preispitivanje svega onoga što su nas dosad naučili?


Odakle početi? Kakve zajednice graditi? Kakve odluke donositi? Na koji način voleti? Da li je danas, u samoći i izolaciji, u iskrivljenim percepcijama realnosti, moguće više nego ikad graditi nove oblike zajedništva, nove porodice? Šta ako ćemo naše nove porodice radosno praviti sa mašinama?


I da li ćemo imati hrabrosti za to?

O autorima​

MAJA PELEVIĆ je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i doktorirala na Odseku za teoriju umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Drame su joj prevedene na mnoge svetske jezike, igrane širom Srbije i Evrope i objavljene u brojnim antologijama. Od 2012. bavi se i režijom, autorskim projektima i izvodi svoje komade. Dobitnica je mnogih značajnih nagrada, među kojima su i „Borislav Mihajlović Mihiz“ za dramsko stvaralaštvo i Sterijina nagrada za najbolji savremeni dramski tekst Pomorandžina kora na Sterijinom pozorju.


NIKOLA ZAVIŠIĆ je pozorišni reditelj i dizajner svetla. Rođen je 1975. Magistrirao je na Akademiji u Prag (DAMU), na Katedri za režiju u alternativnom i lutkarskom pozorištu, 2003. godine. Pored rada u institucijama bavi se eksperimentalnom upotrebom svetla sa umetničkom grupom Radio.Nica, čiji je osnivač. Režirao je u mnogim pozorištima u Srbiji i inostranstvu (Hrvatska, Slovenija, Češka, Holandija, Rusija) i za svoj rad dobio brojne nagrade na domaćim i inostranim festivalima.


ANjA ĐORĐEVIĆ u svom opusu ima žanrovski i formalno veoma različita dela, od male pesme do opere, od simfonije do muzike za decu, od world music do elektronskog eksperimenta. Autor je muzike za više od četrdeset pozorišnih predstava različitog teatarskog izraza u Srbiji i inostranstvu. Aktivna je i kao vokalna performerka. Izbor iz muzičko-scenskih dela: opera Narcis i Eho, scenska kantata Atlas, muzičko-scensko delo Tesla - totalna refleksija, mjuzikl za decu Čudne ljubavi… Dela za orkestar: Otmica Evrope, Radost ponovnog susreta, Nightscapes of Babylon, Summertime, contemplation under a sunny tree… Predstave savremenog plesnog izraza: Lift, Selferase, Paranoia chic, Sensescapes, Myriads of Worlds... https://anja-music.com/


FILIP MIKIĆ rođen je 1984. Diplomirao je grafički dizajn na Višoj školi za likovnu i primenjenu umetnost u Beogradu, Odsek primenjene grafike, i diplomirao na Megatrend univerzitetu u Beogradu, Odsek za nove medije i vizuelne komunikacije. Radio je na mnogobrojnim domaćim i svetskim projektima u oblasti novih medija, kao i na umetničkim projektima. Živi i radi u Beogradu kao slobodni (vizuelni) umetnik.


MINA STRUGAR je rođena 1994. Diplomirala je produkciju zvuka na Institutu SAE. Radila je na predstavama u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Bitef teatru, Ateljeu 212 i Šabačkom pozorištu. Istražuje polje prostornog zvuka i virtuelne realnosti u zvučnoj slici u radio-dramama i multimedijalnim formama.
JELENA PILjIĆ je diplomirala na Odseku za menadžment i produkciju u pozorištu, radiju i kulturi na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Magistrirala je na programu „Kulturna politika i menadžment“ na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Radila je više godina u jednoj beogradskoj galeriji, učestvovala na internacionalnim festivalima i u evropskim projektima u oblasti vizuelne i performativne umetnosti.


SANjIN ĆOROVIĆ je rođen 1985. godine. Diplomirao je grafički dizajn i kompjutersku grafiku na Univerzitetu Singidunum u Beogradu. Od ranih fakultetskih dana bavi se produkcijom, tehničkom realizacijom i vizuelnim izrazom u najširem smislu. Svetlo, zvuk, video- tehnologije, scenografija i digitalne umetnosti samo su deo njegovih interesovanja. Radio je na nekim od najvećih svetskih produkcija kao što su Roger Waters - The Wall, Top Gear live show, Jean-Michel Jarre, Muse, Sensation itd. Gostujući je predavač na Institutu SAE u Beogradu, gde predaje o temama upotrebe svetla i video-tehnologija u live produkcijama.

Izvodi iz kritika​

„Publika/učesnici su sami onako kako su sami pred ekranom svog računara ili telefona, ali se čvrsto drže svojih pozorišnih navika, i upravo u tom (ras)koraku između zadate situacije i navike umnožavaju se moguća značenja ovog izvođenja.


Sve se vrti oko onoga što je suprotno pozorištu, a to je osećanje samoće. Fenomen samoće je nešto sa čime se svako suočio u kovid vremenu i autori ovog projekta nas stalno vraćaju na to osećanje. Samoća nije nužno ni nešto lepo, ni ružno, ni srećno ni tužno… samoća je praznina koja traži da se popuni, da se strukturiše, ispita, oseti…“


Marina Milivojević Mađarev, Vreme





„Glas koji se povremeno čuje obraća se direktno vama, vama kao jedinki, poziva na dijalog, na mentalno učestvovanje u avanturi usamljenog putovanja kroz fascinantni virtuelni svet koji ne poznaje granice. Gledalac je vođen sve vreme, ali i slobodan za sopstvene asocijacije. Lepo je, iako u jednom trenutku prestane bilo šta da se dešava. Šarene slike i zvuci koji prijaju. Očišćeno od bremena banalnosti. Pomislila sam u jednom trenutku - ovo naše postojanje je tako čudesno lepo, zašto ga tako strašno kvarimo?“


Aleksandra Glovacki, nova.rs





„Delo, u ovom slučaju audio-vizuelni mozaik, pobuđuje emocije gledaoca-učesnika koje vode u liminalno, prelazno stanje, prostor „između“, koji se završava katarzom.


To prelazno stanje, koje se naročito efektno postiže u ovakvim izmeštajućim scenskim projektima, suština je iskustva koje su mnogi teoretičari analizirali. Lesing je, na primer, propagirao važnost pozorišta baš zbog te transformativne snage, „emotivne zaraze“ koja nas osvaja, pridobija i čisti, simbolički nas premeštajući na polje novih početaka. Drugim rečima, ograničenja u kojima danas svi živimo ne moraju da budu bezizlazan prostor sputanosti, već se, možda putem umetnosti, mogu pretvoriti u mesto promena i novopronađene slobode.“


Anja Tasić, Politika

 

[Soradze]

23. i 24. septembar 2021.

O predstavi​

U doba globalne krize, najvažnija je globalna saradnja. Ovoga puta, međutim, sa krizom se hvatamo u koštac na lokalnom planu - a zarad dobrobiti sveta: na konferenciji na koju se ne mora doći ni avionom ni vozom. U predstavi na kojoj se pozvani stručnjaci i govornici ne pojavljuju fizički već umesto njih nastupa lokalno stanovništvo, koje na početku prezentacije dobija njihov tekst. U Konferenciji odsutnih, publika gleda kako njihovi sugrađani preuzimaju identitete odsutnih govornika konferencije.


U potpunosti bez emisije ugljen-dioksida i bez loših veza putem Skype-a ili Zoom-a, ali uz sva pozorišno-izvođačka sredstva, u pozorištu će biti iznete sve teze i kontrateze na temu posledica globalizacije, i razrešene na licu mesta.


Prednost odsustvovanja - sa bilo kog mesta bilo kada - postaje zajednička igra koju je svako veče moguće iskusiti iznova. U središtu ove igre nalaze se ljudi koji postaju nosioci ideja i kroz igru preuzimaju kako biografije stručnjaka, tako i njihova razmišljanja. Na taj način, odsustvovanje dobija na značaju jer otvara prostor za nova čitanja i neočekivana iskustva. Preuzimajući istovremeno ulogu i pisaca iz senke i pisaca govora, koautora i reditelja, Rimini protokol pretvara dokumentarno koautorstvo u režiju na daljinu.

O autorima​

Helgard Haug, Štefan Kegi i Danijel Vecel osnovali su 2000. godine pozorišni brend Rimini protokol i od tada sarađuju pod tim nazivom. S vremenom su širili pozorišna sredstva u cilju kreiranja novih perspektiva stvarnosti. Namera Rimini protokola jeste da dekonstruiše značenje stvarnosti i da sva njena lica predstavi iz neuobičajenih perspektiva. Rimini protokol često razvija scenska dela, intervencije, performativne instalacije i audio-radove u saradnji sa stručnjacima koji su znanja i veštine sticali van pozorišne sredine. Štaviše, želja im je da razne prostore ili društvene strukture predstave u pozorišnom formatu. Mnogi njihovi radovi podrazumevaju interaktivni pristup i igranje tehnologijom. Četiri produkcije Rimini protokola bile su pozvane na Pozorišne susrete u Berlinu. Predstava Karl Marks: Kapital, Prvi deo (2007) osvojila je pozorišnu nagradu u Milhajmu i od publike i za dramaturgiju, kao i nagradu „Faust“ 2007, Evropsku nagradu za nove pozorišne forme 2008, dok je 2011. osvojila Srebrnog lava na Bijenalu izvođačkih umetnosti u Veneciji. Video-instalacija za više igrača, Situation Rooms, o industriji oružja, dobila je Nagradu za odličnost na 17. Medija festivalu u Japanu. Od 2003, Rimini protokol je baziran u Berlinu.

Izvodi iz kritika​

„Štefan Kegi, Helgard Haug i Danijel Vecel, poznatiji pod nazivom Rimini protokol, nazvali su svoju predstavu Konferencija odsutnih. Inicijalna ideja se rodila mnogo pre pandemije: sa pozorištem „svakodnevnih eksperata“, izraz koji se već dugo povezuje s njima, Rimini protokol je već godinama prisutan na međunarodnoj sceni. Godine 2019, grupa se prvi put pozabavila idejom kreiranja pozorišta koje je na razne načine samoodrživo, koje ne mora da putuje, kom nije potrebna pozornica, ali koje prenosi neku ideju. Drugim rečima, sirotinjski teatar. Njegovo bogatstvo pak leži u činjenici da vlasnici priča daju svoje pripovesti, a publika im, uz njihovo dopuštenje, daje telo i glas, čini ih prisutnim.


...


Konferencija odsutnih, zasnovana na istraživanju koje je pokrenuto pre dve godine, malo se odmakla od ideje samoodrživosti i načela pitanje o kom se danas često raspravlja u pozorištu: ko govori, a ko predstavlja.“


Eva Marija Magel, Frankfurter algemajne cajtung

​

 

[Soradze]

24. septembar 2021.

O predstavi​

Auto silazi sa puta i ulazi u čudnu i divlju dimenziju, koja kao da je pokopana izvan vremena. Malo-pomalo, otkrivamo topografiju tog mesta, na kome kao da dolazi do stapanja stvarnog sa nestvarnim.
Oslanjajući se na svet engleskog pisca Dž. G. Balarda (pogotovo na njegova dela Sudar i Betonsko ostrvo), ali i na lično iskustvo saobraćajne nesreće, Fleš istražuje momenat koji nastupa odmah posle šoka, onaj tren kad nam se čini da je vreme stalo ili da se produžilo. U tom se trenu um odvaja od tela, otkrivajući nadrealistički prizor. Olupine vozila poprimaju oblik predmeta u pokretu, vijadukti autoputa postaju ogromni Golemi, automobilski motori kao da lebde nad morem leda. I na tom toku prizora i senzacija, gledalac može da doživi iskustvo vozača koji prelazi u nepoznatu dimenziju... To je zaista jedno halucinogeno putovanje. Balansirajući između elektronske opere i audio-vizuelnog iskustva, Fleš je muzička i vizuelna umetnička forma, ali i performans plesa i pokreta, pokretna slika čije se značenje otkriva putem iskustva i emocija koje u nama izaziva.

O autoru​

FRANK VIGRU je jedan od malobrojnih umetnika koji su istovremeno i muzičari i reditelji. Kao kompozitor-izvođač, on je u stanju da proizvede širok spektar zvukova - od elektroakustičnih do industrijskih, modernih kompozicija i eksperimentalne elektronske muzike. Izvodio je i snimao s međunarodno priznatim muzičarima poput Mika Vajnjoa (Pan sonik), Rajnholda Fridla, Eliota Šarpa, Džoija Berona, Zene Parkins, Ars nova ansambla. Vigruov jedinstveni izraz potiče i iz umetničkog pristupa koji u sebi spaja nove medije i izvođačke umetnosti. Od 2009, on stvara transdisciplinarne performanse i sarađuje sa Compagnie d’Autres Cordes, produkcijskom kompanijom koja se bavi audio-vizuelnim i živim predstavama. Njegov rad je prikazan širom sveta na velikim međunarodnim festivalima.

Izvod iz kritika​

„Teški elektronski bitovi s dugim krešendima pre svega prate blještave vizije jednog fantastičnog univerzuma.
...
Priroda se suprotstavlja mehaničkom. Životinja ljudskom.
...
Fleš prevazilazi granice priče i postaje nenarativni performans koji nas poziva na jedno novo iskustvo i samostalno donošenje zaključka o značenju. To je i estetska avantura s novim senzacijama, koju omogućavaju nove tehnologije. Fleš je totalno umetničko delo u kome se sustiču digitalna umetnost, primitivno i savremeno, gde se sve vreme preispituje uloga čoveka u svetu, koji taj svet, uprkos tehnologiji, stalno uspeva da nadmaši.“


Erik Deme, Teras

 

[hirajgoagain]

je l se ide na predstave sa onim potvrdama
i da li im je logo na cirilici

 

[Soradze]

je l se ide na predstave sa onim potvrdama
i da li im je logo na cirilici

Za sada se u sva pozorišta ulazi sa obaveznom maskom i obavezno se meri temperatura na ulazu.
Prodata sedišta su desetkovana, jer se drži rastojanje između sedišta u gledalištu.
Videćemo da li će do Bitefa stići neka nova zabrana, ili uredba.
Za sada se te potvrde o vakcinaciji ne traže.

 

[hirajgoagain]

Za sada se u sva pozorišta ulazi sa obaveznom maskom i obavezno se meri temperatura na ulazu.
Prodata sedišta su desetkovana, jer se drži rastojanje između sedišta u gledalištu.
Videćemo da li će do Bitefa stići neka nova zabrana, ili uredba.
Za sada se te potvrde o vakcinaciji ne traže.

bg filharmonija kaže da će da pušta samo testirane ili vakcinisane ovo sa maskom i temperaturom je i prošle god bilo
kreću 20. septembra sezona... mislim da će isto biti razmak za sedišta
a ne znam da li je zvanično da i vakcinisani prenose virus tako da što onda ne samo testirane dođe ko nagrada

 

[Soradze]

Počelo je otkazivanje...

Naša zemlja je ponovo na listi visokorizičnih zemalja što se Kovid-a tiče, jer se
epidemiološka situacija kod nas pogoršava iz dana u dan.

"Neprijatelj naroda" je trebalo da bude na programu 19. septembra o.g.

Žao mi je što se ovo dešava...