Влада Србије је свему овоме највећи кривац, и тешко је разумети све ове догађаје, који испуњавају нашу свакодневницу – као добронамерне и добро осмишљене.
Привреда Србије је и тако у загрљају нелојалног тајкунства, профитерства и незаконитих махинација свих државних фактора, који распродају српских интереса, подређују само европским замислима. Губи се из вида, да нико никад неком – ништа не поклања, ништа без накнаде не даје. Србија се, полако али сигурно, политички одриче својих територија. Издаја наших националних интереса је видна и, без сумње, јасно сагледана.
Државна политика је изгубила смисао заштите народа, наше слободе, наше независности.
Највећа фарса, која нас очекује, je свакако почетак преговора са ЕУ
Многи се надају, многи маштају о променама, које нам живот значе, па ипак, утицај управо страних интереса, којима смо се политички предали, кроји наше судбине у негативном изгледу, и мало је наде да ће српски народ, заиста, дочекати боље дане.
Србија је прљава политичка позорница у којој су улоге већ давно подељене, и где су међусобни договори појединих политичких странака, већ поделили удобне фотеље, масне дивиденде се већ сада назиру, па ће своје брке омастити и досадашњи опозиционари – „добар договор, – кућу гради“.
Велики је број Срба, коначно прогледао, и схватио на који начин су изиграни наши национални интереси. И ко су ти што су до сада живели на сунчаној страни обале!
Власт на челу са напредњацима, прети озбиљним жељама оних, који би такође део српског колача, јер још се има што шта делити, владати и градити ауторитет и утицај.
Ујединио се Дачић са Николићем, ништа им неће сметати да колач сами поделе. Дачић је и на то спреман. Зна се да не жели да изгуби оно што је већ створио. Уз Тому биће то тандем под светским кишобраном, вечит и несаломив. Није тајна да Николић има у вашингтонским салонима доста уверљиву подршку. Па, и до сада је био стални гост америчке амбасаде. Дачић је са Борисом напротив, био миљеник и Берлина и Брисела.
Тандем који заиста мало нуди нашем народу, а утолико више, апетитима те исте Европе, која чврсто следи своју накану.
Мало је наде за нас, слаба нам је вајда у нашим толико жељеним променама, које то никад неће бити. До сада смо имали једног, од скоро , сачувај Боже, још једног, чији цинизам изазива страх, а дубоко уверење које зрачи из њега, да је Богом дан, је разлог да добро промислимо у часу, кад будемо требали да ставимо главу у торбу
На српском народу је била одлука, да сагледа истину у којој нас чека – само ново страдање, а од чијег смо краја, заиста, још много, много далеко…Није је сагледао, нажалост !
А и Бог да је чекао на парламентарне изборе, данас неби имали дванаест апостола...
