- Poruka
- 388.920
imas na internetu gomile tekstova o tome.sve možeš i sam da pronadjes i procitas
na primer prof.istorije Damjanovic
deo iz njegovog intervjua
Iz intervjua prof.Damjanovica
Полемике око тога зашто је краљ Александар порушио једно од највреднијих средњовековних утврђења у Србији поведу се међу историчарима тек повремено, и то више интерно, у канцеларијама. Јавних расправа никад није било. Већина историчара и сада се понаша по оној народној „за просутим млеком џаба је жалити“.
Има и оних који готово да оправдавају тај потез, образлажући да је бесмислено осуђивати краља за тако нешто, јер је тешко са данашњег становишта и данашњим критеријумима мерити нешто што се збило пре нешто више од седам деценија.
– Такав став неких мојих колега је недопустив – каже историчар Радован Дамјановић, који већ годинама покушава да реши загонетку зашто је српски суверен срушио Жрнов. – Сравнити са земљом читав град, чији темељи датирају још из антике, бедеми из раног средњег века, утврду која је у путописима набројана као једна од шест најзначајнијих у Србији, скандал је своје врсте.
Тим је већи што је тако нешто урадио лично краљ, у тишини.
О томе није смело да се прича, није се писало, чак су и чаршијске приче на ту тему заустављане. Није Александар смео да себи да толика овлашћења да где год прстом упре, тамо мора да се руши. Не кажем да сада треба око тога да се воде полемике, али би било добро, зарад јавности и зарад поколења којима остављамо културну баштину у наслеђе, да надлежне институције заузму став, да се тај непостојећи град на основу постојећег материјала обради, уведе у каталоге, једноставно да му се да место које и заслужује. Овако испада као да је потпуно у реду што је нестао тим вандалским чином, као да је сасвим нормално да минама уништавамо старе градове и да то можда може и даље да буде пракса.
У српској јавности постоји и данас јака одбојност према комплексу на Авали, као што је у Црној Гори велика полемика око рушења старе Капеле на Ловћењу и дизања маузолеја Његошу, гле чуда истог пројектанта Мештровића! Постоји доста стручних мишљења да то масонско ругло и имитацију маузолеја персијског краља Кира, треба што пре уклонити. Јер, Краљ Александар I који га је започео напустио је овај свет, пре него што је са „браћом масонима“ стигао да ово дело свечано отвори, а умирање Србије наставља се и тог 28. јуна 1938. на Видовдан.
„Питање зашто на том терену препуном брда, Мештровићев псеудоегипатски псеудохрам није подигнут на неком од „празних“ планинских врхова нико није ни поставио, камоли на њега одговорио.
Изгледа, да Авала, чији су сви слојеви сећања осим мештровићевског и александровског морали бити срубљени, те исконски Калемегдан – срце града вероватно старијег и од Јерихона (после подизања Мештровићевог споменика „Победнику“ Срби више никад нису победили) – и Ловћен, у коме су Срби са катуна Црне Горе видели свету планину – три акупунктурне тачке српских земаља – једноставно нису смеле остати непокривене.
Вера заточника Новог светског поретка (Novus ordo seclorum са америчких новчаница) у симболе и магију, попут свих лажних религија тражила је некрофилну и крвну жртву – у нашем случају, и једну и другу проистекле из поништења историје као дела више промисли у коме људи, па и краљеви, жреци или велики мештри, само суделују.“
Ili ( Srbija danas)
По многим историчарима, најкобнији догађај по српски народ збио се 1918. године. Чувени новинар „Политике“, Васа Казимировић, у својим књигама писао је о масонима међу сарадницима краља Александра…
Од Мата Дринковића, па до Дежмана Шврљуге, Мажуранића и Франгеша, сви главни сарадници краља Александра у Хрватској, у време пред 6. јануар 1919. и после њега, били су припадници масонских ложа.
И већина министара у Влади, образованој 6. јануара 1929. потицала је из редова масона – Милан Сршкић, Војислав Маринковић, Станко Шврљуга, Д. Којић, Желимир Мажуранић, Ј. Деметровић, Коста Кумануди, Ото Франгеш, Мате Дринковић, М. Костренчић, Урош Круљ, А. Крамер, Божидар Максимовић.
И сам краљ Александар био је слободни зидар.
Неки од слободних зидара који су учествовали у припреми увођења личног режима краља Александра, и чинили стуб прве шестојануарске владе, били су представници крупног и најкрупнијег капитала. Они су имали јаке везе са масонским банкарским круговима у Француској и Великој Британији.
После атентата на краља Александра у Марсељу, већина Срба је била жалосна и жудила за осветом, али нису били спремни да му опросте што је, опредељујући се за лични режим, жртвовао слободарске традиције Србије и што је, своје југословенске политике ради, запоставио интересе Србије у целини, а нарочито у Босни и Херцеговини и Хрватској. И што је допустио да на сељаке у Србији, кад су дизали глас против шестојануарског режима, жандармерија отвара ватру и насрће на њих с исуканим бајонетима на пушкама.
Према једној забиљешци првака Земљорадничке странке, Драгољуба Јовановића, љутња на краља Александра код једног дијела Срба била је толико јака и постојана, да су појединци, као предсједник општине Прибој, Добра Стевановић, после трагедије у Марсељу, зажалили што краљ није погинуо од српске руке, него од руке највећих српских душмана…
(из књиге „Србија и Југославија 1914-1945“ Васе Казимировића)
na primer prof.istorije Damjanovic
deo iz njegovog intervjua
Iz intervjua prof.Damjanovica
Полемике око тога зашто је краљ Александар порушио једно од највреднијих средњовековних утврђења у Србији поведу се међу историчарима тек повремено, и то више интерно, у канцеларијама. Јавних расправа никад није било. Већина историчара и сада се понаша по оној народној „за просутим млеком џаба је жалити“.
Има и оних који готово да оправдавају тај потез, образлажући да је бесмислено осуђивати краља за тако нешто, јер је тешко са данашњег становишта и данашњим критеријумима мерити нешто што се збило пре нешто више од седам деценија.
– Такав став неких мојих колега је недопустив – каже историчар Радован Дамјановић, који већ годинама покушава да реши загонетку зашто је српски суверен срушио Жрнов. – Сравнити са земљом читав град, чији темељи датирају још из антике, бедеми из раног средњег века, утврду која је у путописима набројана као једна од шест најзначајнијих у Србији, скандал је своје врсте.
Тим је већи што је тако нешто урадио лично краљ, у тишини.
О томе није смело да се прича, није се писало, чак су и чаршијске приче на ту тему заустављане. Није Александар смео да себи да толика овлашћења да где год прстом упре, тамо мора да се руши. Не кажем да сада треба око тога да се воде полемике, али би било добро, зарад јавности и зарад поколења којима остављамо културну баштину у наслеђе, да надлежне институције заузму став, да се тај непостојећи град на основу постојећег материјала обради, уведе у каталоге, једноставно да му се да место које и заслужује. Овако испада као да је потпуно у реду што је нестао тим вандалским чином, као да је сасвим нормално да минама уништавамо старе градове и да то можда може и даље да буде пракса.
У српској јавности постоји и данас јака одбојност према комплексу на Авали, као што је у Црној Гори велика полемика око рушења старе Капеле на Ловћењу и дизања маузолеја Његошу, гле чуда истог пројектанта Мештровића! Постоји доста стручних мишљења да то масонско ругло и имитацију маузолеја персијског краља Кира, треба што пре уклонити. Јер, Краљ Александар I који га је започео напустио је овај свет, пре него што је са „браћом масонима“ стигао да ово дело свечано отвори, а умирање Србије наставља се и тог 28. јуна 1938. на Видовдан.
„Питање зашто на том терену препуном брда, Мештровићев псеудоегипатски псеудохрам није подигнут на неком од „празних“ планинских врхова нико није ни поставио, камоли на њега одговорио.
Изгледа, да Авала, чији су сви слојеви сећања осим мештровићевског и александровског морали бити срубљени, те исконски Калемегдан – срце града вероватно старијег и од Јерихона (после подизања Мештровићевог споменика „Победнику“ Срби више никад нису победили) – и Ловћен, у коме су Срби са катуна Црне Горе видели свету планину – три акупунктурне тачке српских земаља – једноставно нису смеле остати непокривене.
Вера заточника Новог светског поретка (Novus ordo seclorum са америчких новчаница) у симболе и магију, попут свих лажних религија тражила је некрофилну и крвну жртву – у нашем случају, и једну и другу проистекле из поништења историје као дела више промисли у коме људи, па и краљеви, жреци или велики мештри, само суделују.“
Ili ( Srbija danas)
По многим историчарима, најкобнији догађај по српски народ збио се 1918. године. Чувени новинар „Политике“, Васа Казимировић, у својим књигама писао је о масонима међу сарадницима краља Александра…
Од Мата Дринковића, па до Дежмана Шврљуге, Мажуранића и Франгеша, сви главни сарадници краља Александра у Хрватској, у време пред 6. јануар 1919. и после њега, били су припадници масонских ложа.
И већина министара у Влади, образованој 6. јануара 1929. потицала је из редова масона – Милан Сршкић, Војислав Маринковић, Станко Шврљуга, Д. Којић, Желимир Мажуранић, Ј. Деметровић, Коста Кумануди, Ото Франгеш, Мате Дринковић, М. Костренчић, Урош Круљ, А. Крамер, Божидар Максимовић.
И сам краљ Александар био је слободни зидар.
Неки од слободних зидара који су учествовали у припреми увођења личног режима краља Александра, и чинили стуб прве шестојануарске владе, били су представници крупног и најкрупнијег капитала. Они су имали јаке везе са масонским банкарским круговима у Француској и Великој Британији.
После атентата на краља Александра у Марсељу, већина Срба је била жалосна и жудила за осветом, али нису били спремни да му опросте што је, опредељујући се за лични режим, жртвовао слободарске традиције Србије и што је, своје југословенске политике ради, запоставио интересе Србије у целини, а нарочито у Босни и Херцеговини и Хрватској. И што је допустио да на сељаке у Србији, кад су дизали глас против шестојануарског режима, жандармерија отвара ватру и насрће на њих с исуканим бајонетима на пушкама.
Према једној забиљешци првака Земљорадничке странке, Драгољуба Јовановића, љутња на краља Александра код једног дијела Срба била је толико јака и постојана, да су појединци, као предсједник општине Прибој, Добра Стевановић, после трагедије у Марсељу, зажалили што краљ није погинуо од српске руке, него од руке највећих српских душмана…
(из књиге „Србија и Југославија 1914-1945“ Васе Казимировића)
