Schrodinger
Elita
- Poruka
- 15.680
Ово се догодило крајем 1945-46, много пре него што је свет чуо за 'велико стопало', 'јети' или 'јоуи' (како су познати у Аустралији).
https://crazzfiles.com/bigfoot-in-antarctica/
Када сам стигао на Гибралтар, сакрио ме је мајор и обавестио ме да ћу бити послат на Фокландска острва ради даљег информисања и да ће ми се придружити још неколико војника из других елитних британских снага. Мистерија се све више згушњавала док смо сви у потпуној тишини пребачени на Фолкланде. Наређено нам је да ни не спекулишемо зашто смо изабрани и куда идемо.
...
Ипак, стизало је све више открића. Речено нам је да су претходног лета научници и командоси пронашли „древни тунел“. По наређењу, снаге су прошле кроз тунел, али су се само двојица вратила пре него што је наступила антарктичка зима. Током зимских месеци, двојица преживелих су преко радија изнели апсурдне тврдње о „поларним људима, древним тунелима и нацистима“. Радио контакт је коначно изгубљен у јулу 1945. године, а злокобно за нашу мисију, одлазак у непознато, последња емисија нас је све додатно узнемирила док смо слушали страх у гласу: „...Поларци су нас пронашли!“ је вриштао пре него што је контакт изгубљен.
Након што је радио емитовање, добили смо узбудљив говор од мајора који ће предводити експедицију да истражи шта се догодило. „Треба да идемо у базу у Модхајму, пронађемо тунел, истражимо енигму поларних људи и нациста и учинимо све што можемо да осигурамо да је нацистичка претња уништена.
...
После неколико сати вратили су се у сада комплетан логор да забележе шта су видели и какав је наш следећи план акције. Тунел уопште није био древни пролаз, тврди научник, иако је мајор додао да су зидови направљени од глатког гранита и да изгледају бесконачно. Обавештени смо да ћемо моћи да се одлучимо након што се одморимо за ноћ.
Спавање на Антарктику током летњих месеци било је тешко јер је стална дневна светлост покривала континент; али те ноћи је било још теже доћи до сна са свим мислима које су нам пролазиле кроз ум о томе шта ћемо пронаћи и тачно када, или где, поново срести поларног човека.
Непосредно пре него што нам је додељено време за стражу, обавештени смо да ћемо пратити тунел целим путем—“…до Фирера, ако буде потребно“.
Те ноћи су се наши страхови потврдили, пошто се Поларни човек заиста вратио. Међутим, овога пута више није било жртава [на нашој страни], али је Поларни човек убијен док је намамљен у логор. Научник је одлучио да је Поларни човек „човек“, али је, како се чинило, успео да произведе више косе и далеко ефикасније издржи хладноћу. Леш је, након кратког обдукције, похрањен у врећу за тело, и на хладноћи је могао да се сачува све док се не изврши детаљнија дисекција.
...
Ушли смо у мрак и на срећу након четири сата хода почели смо да видимо светлост у далекој даљини. Међутим, светлост је била удаљена још један сат; и док се свако од нас борио са питањима свог ума о томе шта ћемо открити, кренули смо напред.
На крају смо стигли до огромне пећине која је била вештачки осветљена.
Док смо разгледали читаву мрежу пећина, били смо преплављени бројним особљем које је јурило као мрави, али оно што је било импресивно су огромне грађевине које су се градиле. Из онога чему смо били сведоци, чини се да су нацисти дуго били на Антарктику. Научник је забележио све што је могао, нацртао дијаграме и узео узорке камена, као и чудну фотографију. Мајора је, с друге стране, више занимало како ће база бити уништена, а да га присутни нацисти не ухвате.
...
Када је мисија постављања мина које би уништиле базу била обављена, као и прикупљени суштински докази о бази, кренули смо према тунелу — али, нажалост, примећени смо, а још више поларних људи и трупа Нациста су кренули у потеру. Када смо стигли до тунела, морали смо да поставимо препреку на путу да успоримо нашег непријатеља довољно дуго да мине експлодирају. Неке мине су постављене на улазу у тунел, а када су се зачуле експлозије надали смо се да није само база свеобухватно уништена, већ и непријатељске снаге у потери. Погрешили смо. Рудници су заиста затворили тунел, али потера је и даље била у току. У борбеном повлачењу, само су тројица од 10 побегла из тунела: Норвежанин, научник и ја. Остали су галантно пали да се постарају да неки из групе преживе.
По доласку у сигурност суве долине постављено је довољно мина да се тунел трајно затвори. Након што су мине детониране, није било доказа да је постојао било какав тунел.
Камп је распуштен и ми смо се вратили у базу Маудхајм где смо евакуисани и пребачени назад у безбедно окружење Фокландских острва. Када смо стигли у Јужну Џорџију, добили смо директиву да нам је забрањено да откривамо шта смо видели, чули или нашли.
https://crazzfiles.com/bigfoot-in-antarctica/
Када сам стигао на Гибралтар, сакрио ме је мајор и обавестио ме да ћу бити послат на Фокландска острва ради даљег информисања и да ће ми се придружити још неколико војника из других елитних британских снага. Мистерија се све више згушњавала док смо сви у потпуној тишини пребачени на Фолкланде. Наређено нам је да ни не спекулишемо зашто смо изабрани и куда идемо.
...
Ипак, стизало је све више открића. Речено нам је да су претходног лета научници и командоси пронашли „древни тунел“. По наређењу, снаге су прошле кроз тунел, али су се само двојица вратила пре него што је наступила антарктичка зима. Током зимских месеци, двојица преживелих су преко радија изнели апсурдне тврдње о „поларним људима, древним тунелима и нацистима“. Радио контакт је коначно изгубљен у јулу 1945. године, а злокобно за нашу мисију, одлазак у непознато, последња емисија нас је све додатно узнемирила док смо слушали страх у гласу: „...Поларци су нас пронашли!“ је вриштао пре него што је контакт изгубљен.
Након што је радио емитовање, добили смо узбудљив говор од мајора који ће предводити експедицију да истражи шта се догодило. „Треба да идемо у базу у Модхајму, пронађемо тунел, истражимо енигму поларних људи и нациста и учинимо све што можемо да осигурамо да је нацистичка претња уништена.
...
После неколико сати вратили су се у сада комплетан логор да забележе шта су видели и какав је наш следећи план акције. Тунел уопште није био древни пролаз, тврди научник, иако је мајор додао да су зидови направљени од глатког гранита и да изгледају бесконачно. Обавештени смо да ћемо моћи да се одлучимо након што се одморимо за ноћ.
Спавање на Антарктику током летњих месеци било је тешко јер је стална дневна светлост покривала континент; али те ноћи је било још теже доћи до сна са свим мислима које су нам пролазиле кроз ум о томе шта ћемо пронаћи и тачно када, или где, поново срести поларног човека.
Непосредно пре него што нам је додељено време за стражу, обавештени смо да ћемо пратити тунел целим путем—“…до Фирера, ако буде потребно“.
Те ноћи су се наши страхови потврдили, пошто се Поларни човек заиста вратио. Међутим, овога пута више није било жртава [на нашој страни], али је Поларни човек убијен док је намамљен у логор. Научник је одлучио да је Поларни човек „човек“, али је, како се чинило, успео да произведе више косе и далеко ефикасније издржи хладноћу. Леш је, након кратког обдукције, похрањен у врећу за тело, и на хладноћи је могао да се сачува све док се не изврши детаљнија дисекција.
...
Ушли смо у мрак и на срећу након четири сата хода почели смо да видимо светлост у далекој даљини. Међутим, светлост је била удаљена још један сат; и док се свако од нас борио са питањима свог ума о томе шта ћемо открити, кренули смо напред.
На крају смо стигли до огромне пећине која је била вештачки осветљена.
Док смо разгледали читаву мрежу пећина, били смо преплављени бројним особљем које је јурило као мрави, али оно што је било импресивно су огромне грађевине које су се градиле. Из онога чему смо били сведоци, чини се да су нацисти дуго били на Антарктику. Научник је забележио све што је могао, нацртао дијаграме и узео узорке камена, као и чудну фотографију. Мајора је, с друге стране, више занимало како ће база бити уништена, а да га присутни нацисти не ухвате.
...
Када је мисија постављања мина које би уништиле базу била обављена, као и прикупљени суштински докази о бази, кренули смо према тунелу — али, нажалост, примећени смо, а још више поларних људи и трупа Нациста су кренули у потеру. Када смо стигли до тунела, морали смо да поставимо препреку на путу да успоримо нашег непријатеља довољно дуго да мине експлодирају. Неке мине су постављене на улазу у тунел, а када су се зачуле експлозије надали смо се да није само база свеобухватно уништена, већ и непријатељске снаге у потери. Погрешили смо. Рудници су заиста затворили тунел, али потера је и даље била у току. У борбеном повлачењу, само су тројица од 10 побегла из тунела: Норвежанин, научник и ја. Остали су галантно пали да се постарају да неки из групе преживе.
По доласку у сигурност суве долине постављено је довољно мина да се тунел трајно затвори. Након што су мине детониране, није било доказа да је постојао било какав тунел.
Камп је распуштен и ми смо се вратили у базу Маудхајм где смо евакуисани и пребачени назад у безбедно окружење Фокландских острва. Када смо стигли у Јужну Џорџију, добили смо директиву да нам је забрањено да откривамо шта смо видели, чули или нашли.
Poslednja izmena:
