Bicikl je naslonila na sivu, oronulu fasadu zgrade kraj ulaznih vrata,
skinula sa guvernale plastičnu vrećicu sa hljebom i mlijekom i ušla
u unutrašnjost zgrade. Dočekao je hladni haustor i stepenice sa
klimavom ogradom.
Brzim korakom se popela na četvrti sprat i ušla u stan. Zaputila se u
kuhinju, spustila vrećicu sa namirnicama na radni sto, a zatim pošla
u dnevnu sobu. Pogled joj se zaustavio na balkonskim vratima koja
su bila otvorena.
Sjedio je na drvenoj izrezbarenoj stolici na balkonu. Na očima su mu
kao i obično bile njegove tamne naočale. Pored njega je bio njegov bijeli
štap. Kratko ošišana tamna kosa bila je uredno počešljana.
-Zašto si opet izišao vani? Vjetar je hladan, a slabo si obučen.
-Mislio sam da nećeš doći,- pravio se da ne čuje njeno pitanje.
-Zašto?
-Jer sam ti ja samo teret. Nisam zaslužio da se žrtvuješ za mene. Cijeli
život sam te varao.I u trenutku nesreće u kolima je bila druga žena koja
mi nije ništa značila, ali.. Dušo, nađi nekog mlađeg. Rodi mu djecu. Još
si mlada. Želim da budeš sretna, jer si zaslužila to.
-Ne pričaj gluposti. Idemo unutra, pripremit ću nam doručak, - uzela ga
je pod ruku.
-Došla sam biciklom, - dodala je usput.
-Zaista?
Stavila je na sto svjež hljeb. Iz kuhinjskog ormara izvadila je dvije čaše
i nasula mlijeko u njih. Narezala je na kriške tvrdi travnički sir pa ih
poredala na pladanj zajedno sa nekoliko parčadi suhog mesa. Poslije
doručka, pospremila je sto i odlučila da ga izvede u šetnju. Na izlazu iz
zgrade zastala je da zaključa ulazna vrata. Sa štapom u ruci bio je ispred
nje.
-Sačekaj, - rekla mu je.
Nije ju čuo od škripe vrata, nespretno je zakačio pedalu bicikla naslonjenog
na zgradu i zaradio udarac u nogu.
-Prokleti bicikl! - opsovao je glasno.
-Ali, kako si znao...
Na trenutak je zastao, a onda mirno rekao.
-Zar nisi rekla da si došla biciklom?
-Da, ali i ne da sam ga parkirala na ulazu,- gledala ga je u čudu.
RiadaT.
skinula sa guvernale plastičnu vrećicu sa hljebom i mlijekom i ušla
u unutrašnjost zgrade. Dočekao je hladni haustor i stepenice sa
klimavom ogradom.
Brzim korakom se popela na četvrti sprat i ušla u stan. Zaputila se u
kuhinju, spustila vrećicu sa namirnicama na radni sto, a zatim pošla
u dnevnu sobu. Pogled joj se zaustavio na balkonskim vratima koja
su bila otvorena.
Sjedio je na drvenoj izrezbarenoj stolici na balkonu. Na očima su mu
kao i obično bile njegove tamne naočale. Pored njega je bio njegov bijeli
štap. Kratko ošišana tamna kosa bila je uredno počešljana.
-Zašto si opet izišao vani? Vjetar je hladan, a slabo si obučen.
-Mislio sam da nećeš doći,- pravio se da ne čuje njeno pitanje.
-Zašto?
-Jer sam ti ja samo teret. Nisam zaslužio da se žrtvuješ za mene. Cijeli
život sam te varao.I u trenutku nesreće u kolima je bila druga žena koja
mi nije ništa značila, ali.. Dušo, nađi nekog mlađeg. Rodi mu djecu. Još
si mlada. Želim da budeš sretna, jer si zaslužila to.
-Ne pričaj gluposti. Idemo unutra, pripremit ću nam doručak, - uzela ga
je pod ruku.
-Došla sam biciklom, - dodala je usput.
-Zaista?
Stavila je na sto svjež hljeb. Iz kuhinjskog ormara izvadila je dvije čaše
i nasula mlijeko u njih. Narezala je na kriške tvrdi travnički sir pa ih
poredala na pladanj zajedno sa nekoliko parčadi suhog mesa. Poslije
doručka, pospremila je sto i odlučila da ga izvede u šetnju. Na izlazu iz
zgrade zastala je da zaključa ulazna vrata. Sa štapom u ruci bio je ispred
nje.
-Sačekaj, - rekla mu je.
Nije ju čuo od škripe vrata, nespretno je zakačio pedalu bicikla naslonjenog
na zgradu i zaradio udarac u nogu.
-Prokleti bicikl! - opsovao je glasno.
-Ali, kako si znao...
Na trenutak je zastao, a onda mirno rekao.
-Zar nisi rekla da si došla biciklom?
-Da, ali i ne da sam ga parkirala na ulazu,- gledala ga je u čudu.
RiadaT.
Poslednja izmena: