(ili neka moja razmišljanja inspirisana ko zna čime)
Lagano........sasvim lagano otvaram oči.....pa opet sklopim......pa otvorim. Pogled snen, zamućen još uvek od sna što umom vlada. Kroz trepavice prodire zelena lelujajuća boja......borovi igraju. Ideja o budjenju polako dopire do svesti..........krči put kroz zamršeni lavirint sna.......Telo želi još da ostane u lavirintu....toplom, mekom, tihom......nema reči, zahteva, prohteva.......samo ušuškana, nežna mekoća sna.....tonem.......lepo je......još samo malo. Podsvest, taj strašni odgovorni stvor otvara mi opet oči......zašto borovi plešu...........koji je dan........nema veze, dan je.....znači, idemo dalje.....ovog jutra sasvim lagano......ipak nije san.
Polako, podižem misli.......lenje bube, neće da ustanu.....počinju da trče po glavi lupajući svojim nožicama .......kao razigrana deca jure se u svojim šarenim pidžamicama satkanim od polusna i hoću-neću jave. Krajnje je vreme da ih postrojim i obučem za stvarni život.....za rok, za vreme....vreme ne smeta borovima......oni su tu, prelepi, savršeni......biće tu i kada ne bude mog pogleda.....
Svlačim san sa sebe i oblačim zelene grane......radna garderoba što daje snagu i volju.....uvek zelena, uvek tu.......snaga za sve.......
Ovo prvo vidim kad otvorim oči
Rodila me majka za sve....
