Biće da smo rođeni s demonima

Mi, Balkanci - i svi oni što odavde potiču - pripadamo nacijama
čije nezadovoljstvo nije moda već temelj.
Nose nas drevne emocije, stari demoni rođeni iz oskudice, straha i pogače
na ratnoj vatri.
Još pre nego što je zid Skadra pao, oni su u nama šaptali jedno isto: Sruši.
Zato su naši narodi loši u velikim državama i grandioznim organizacijama.
Uvek se nešto iznutra pokvari...
Jer nema mira kad je nemir identitet.

Ali je zato tu - pojedinac...
On pravi čuda.
Mi smo solo igrači, pokretači buna, početnici epoha, geniji starta.
Mediokriteti srednjih pruga, katastrofe krajeva.

Ipak, iz ovog prostora po kvadratnom kilometru izlazi više darovitih ljudi
nego što jedna hronika može da zabeleži - od sporta do nauke, od poezije
do šifre algoritma.
Uvijeni u kontradikciju, ali probojni.
To smo mi.

Važno je da se razume: ta naša unutrašnja skripta, ta potreba za patnjom,
to uverenje da smo vredni ljubavi samo kad smo nesrećni - to su mehanizmi
koje su političari naučili da koriste bolje od istorije.
I dok ne skinemo taj kod iz sistema, ponavljaćemo greške, rimu, štetu...

U školi nas ne uče najvažnije: Život počinje kada planovi propadnu.
I da - nije nežan.
Ali samo ako ga pogledaš kroz šapat, možda pokaže zube i odustane od ujeda.

 

[Black_star]

Pa, mislim da ti panegirik obiluje entuzijazmom... to je dobra osobina, ali često iskrivljuje faktografiju.

1. Ne bih se kladio da štrčimo po genijalcima, uz izuzetak Tesle, on je ipak jedan jedini za ceo svet... Sve ostalo - prosek, kao uostalom i svugde. U pitanju je mit o izuzetnosti, izdvojenosti i personalno - ne volim ga, ne zato što mi ne laska sujeti, već zato što ipak više volim istinu (po onoj Aristotelovoj da mu je draža od voljenog učitelja Platona), a koja glasi da je čitav zemaljski šar s njegovim brojnim narodima krcat znanim i neznanim, značajnim i izuzetnim ljudima. Nikad to nije ni bilo takmičenje... Taj gram soli uvida u to mi je slađi od svih kolača istoga sveta.

2. Ne mislim da smo izrazito destruktivan narod kako se ovde sugeriše...ali mislim da smo, zapravo, onaj defanzivan. Sva destrukcija koja iz nas izbija rađa se iz pokušaja odbrane, često i neodbranjivog, ali opet iz pokazne vežbe, čuvenog inata, preživljavačkog mehanizma iz prošlosti koji je atavizam današnjice. Prosto, u ono pred-državno doba, seljak je najpre branio svoju porodicu i ognjište... Nije imao predstavu da je država nešto šire od toga - upravo - mreža njemu sličnih porodica, koje potom grade zajedničke odbrambene kule - institucije. Svi naši nesporazumi do dana današnjeg tiču se naše neosvešćenosti i naše nekompatibilnosti sa modernim umreženim sistemom zajedničke podloge za sve... jer i dan-danas gledamo samo sebe, ne vidimo drugoga i njegovo... Defanzivno se borimo samo za to umesto za zajednicu - koju bi činila sa pravom država... zato je nažalost danas i nemamo...

3. Mislim da svako ima plan jer čovek bez plana je go k... Svako je rođen da ga vodi ta srećna zvezda i to je tačka u kojoj se determinizam i indeterminizam mire... : jer ono prvo (sudbina) biva određeno drugim, našim slobodnim izborom (volja), a to je itekako jedan plan. Ne ide ni tu sve sjajno, ali tako jeste. Ostalo je prosto havarija i haos, laž koji mnogi pasu... Život počinje od rođenja, koliko ja shvatam, ili u 30-toj, po gledištu benda Darkwood Dub. Ostalo je new age drama... I ne mislim da nam je ni uporište ni polazište patnja i nesreća. Prošli su dani kad je Vuk K. špartao po narodu samo da ga upozna, direktno sa bečkog dvora... Hajde danas neko da prošparta, makar samo malo, bez predubeđenja i predrasuda... Pa našao bi nekog srećnog, više njih, čak i mnoštvo zajedno, a na manjinu u patnji bi se sažalio... Život nije nežan, ali ima apetit, pa i zube, kao ker, ali to samo znači da je zdrav. Stoga, kao i cuko, pripitomljeni drevni vuk, biva na koncu - nežnim... Ništa, doduše, od sveg ovog ukoliko tačke 2 i 1 nisu ispoštovane. Ali ipak, i to je sve stvar mitomanije... no ne i istine, jerbo i političari kao maglovite figure izrastaju iz tog naroda. I eto cele misterije kontradikcije - voila!

 

[Soradze]

Pa, mislim da ti panegirik obiluje entuzijazmom... to je dobra osobina, ali često iskrivljuje faktografiju.

1. Ne bih se kladio da štrčimo po genijalcima, uz izuzetak Tesle, on je ipak jedan jedini za ceo svet... Sve ostalo - prosek, kao uostalom i svugde. U pitanju je mit o izuzetnosti, izdvojenosti i personalno - ne volim ga, ne zato što mi ne laska sujeti, već zato što ipak više volim istinu (po onoj Aristotelovoj da mu je draža od voljenog učitelja Platona), a koja glasi da je čitav zemaljski šar s njegovim brojnim narodima krcat znanim i neznanim, značajnim i izuzetnim ljudima. Nikad to nije ni bilo takmičenje... Taj gram soli uvida u to mi je slađi od svih kolača istoga sveta.

2. Ne mislim da smo izrazito destruktivan narod kako se ovde sugeriše...ali mislim da smo, zapravo, onaj defanzivan. Sva destrukcija koja iz nas izbija rađa se iz pokušaja odbrane, često i neodbranjivog, ali opet iz pokazne vežbe, čuvenog inata, preživljavačkog mehanizma iz prošlosti koji je atavizam današnjice. Prosto, u ono pred-državno doba, seljak je najpre branio svoju porodicu i ognjište... Nije imao predstavu da je država nešto šire od toga - upravo - mreža njemu sličnih porodica, koje potom grade zajedničke odbrambene kule - institucije. Svi naši nesporazumi do dana današnjeg tiču se naše neosvešćenosti i naše nekompatibilnosti sa modernim umreženim sistemom zajedničke podloge za sve... jer i dan-danas gledamo samo sebe, ne vidimo drugoga i njegovo... Defanzivno se borimo samo za to umesto za zajednicu - koju bi činila sa pravom država... zato je nažalost danas i nemamo...

3. Mislim da svako ima plan jer čovek bez plana je go k... Svako je rođen da ga vodi ta srećna zvezda i to je tačka u kojoj se determinizam i indeterminizam mire... : jer ono prvo (sudbina) biva određeno drugim, našim slobodnim izborom (volja), a to je itekako jedan plan. Ne ide ni tu sve sjajno, ali tako jeste. Ostalo je prosto havarija i haos, laž koji mnogi pasu... Život počinje od rođenja, koliko ja shvatam, ili u 30-toj, po gledištu benda Darkwood Dub. Ostalo je new age drama... I ne mislim da nam je ni uporište ni polazište patnja i nesreća. Prošli su dani kad je Vuk K. špartao po narodu samo da ga upozna, direktno sa bečkog dvora... Hajde danas neko da prošparta, makar samo malo, bez predubeđenja i predrasuda... Pa našao bi nekog srećnog, više njih, čak i mnoštvo zajedno, a na manjinu u patnji bi se sažalio... Život nije nežan, ali ima apetit, pa i zube, kao ker, ali to samo znači da je zdrav. Stoga, kao i cuko, pripitomljeni drevni vuk, biva na koncu - nežnim... Ništa, doduše, od sveg ovog ukoliko tačke 2 i 1 nisu ispoštovane. Ali ipak, i to je sve stvar mitomanije... no ne i istine, jerbo i političari kao maglovite figure izrastaju iz tog naroda. I eto cele misterije kontradikcije - voila!

Vidim da si se potrudio da moj tekst rastegneš u više pravaca.
Neki od njih su zanimljivi, neki su samo dugački.

Samo ću primetiti da je to tvoj prepoznatljiv stil.
Da ti je tekst kraći - bio bi zanimljiviji.
Da je koncizniji - bio bi jasniji.
Da je bez emotikona - bio bi ozbiljniji i manje razvodnjen.

Što se tiče mojih misli - one ne traže potvrdu, niti se nude kao mit.
One su unutrašnji zapis, ne poziv na debatu.

U svakom slučaju, hvala na komentaru.
Replike ostavljam onima koji imaju vremena za njih.
Sama se zadržavam na onom što ne traži objašnjenje - a to moj tekst već jeste.

 

[Black_star]

Kad nešto biva eksplicitnim, biva jasno samo po sebi... Implicitno je, pak, krcato aluzijama koje mogu, ali i ne moraju biti proverene.
I jedno i drugo, po retoričkoj volji, može se izneti kategoričnim tonom. To je ton koji ne traži proveru, izražava potpuno (lično) poverenje u ono što iznosi.
U tom momentu, to je onda, međutim, samo stav. Ali on ne mora biti ispravan, i pored najbolje vere u sebe, pozitivan ili negativan bio.

Postoje i drugi tonovi iznošenja sem kategoričkog: elegični (sentimentalni), analitički (naučni), itd... Ima čak jedan, nazovimo ga artističko-realističnim. Neko ko je bio apsolutni brilijant u njegovom korišćenju bio je sjajni francuski pisac 19.veka Stendal... Uveo je u modu svoj izraz "genije sumnje", kao neku vrstu duha koji promatra verovatnoću stvari i pojava. Izbacio je kategorični ton prosedea, ali zadržao, uprkos "geniju sumnje", duh fantastičnog poverenja u ljudsku prirodu, predanost čoveku/a, njegovom emotivnom iskustvu i stvarnosnom dometu koji se u njemu neumitno krije...otkrivši i osetivši da nema veze sa nekom fantastikom, sentimentalizmom i mitom, već sa zbilja realnom ljudskom postavom, težnjom i emocijom. S tim razmatranjima je zakucao gde god da je pisao i observirao.

Gde god da zavirim, bilo mi to genijalno ili ne, tražim i proveravam ima li tog duha u onome što čujem. Na lepotu je malo ko imun. I sam Stendal kaže da je "umetnost divna laž", iako se u svemu trudi da je raskrinka - ovom izrekom naravno sto-postotno svestan da je svet pisane reči potpuno različit od stvarnosti, nešto što je danas aksiom za svakog teoretičara literature. Ipak, zaslužuje li lepota da svaku laž pretvara u istinu i je li zaista tome služi? To je samo jedno pitanje za razmišljanje...

 

[Soradze]

Dragi moj Bleki,
cenim tvoje napore da se stvori epistemološki ambijent u komentaru,
ali dok si marljivo mešao retoričke tonove, promašio si ono osnovno
- da se piše u stilu teme, a ne u funkciji samopromocije.

Uočavam da je tvoja retorička stratifikacija zadivljujuća i da uspešno
kombinuješ prozodijske elemente sa kategorijalnim vrstama prosedea,
ne propuštajući da referenciraš autoritete čije značenje prigušuješ
implicitnom glorifikacijom.

Međutim, u težnji ka artističko-realističkoj refleksiji,
prepoznaje se tendencija ka poistovećenju forme sa suštinom,
što ostavlja prostor za sumnju -
ne u tvoje znanje, već u funkciju koju mu dodeljuješ.

U tom smislu, moje pisanje ne teži da impresionira,
već da prostruji kroz strukturu teksta kao ontološka provokacija,
a ne egocentrična artikulacija elokvencije.