Biblija pre biblije - Eridu Geneza ili Sumerski mit o stvaranju, Ep o Atrahazisu, Atra-Hasis, Ep o Gilgamešu

[Sensei]

Sumerski mit o potopu (takođe poznat kao Postanak Eridua ili Sumerski mit o stvaranju) je najraniji mesopotamski tekst koji opisuje priču o globalnom potopu, koji će kasnije biti ispričan u tekstovima kao što su Ep o Atrahazisu (17. vek pre nove ere), Ep o Gilgamešu (2150–1400 p.n.e.), i dobro poznati mit o Noju i Arci u biblijskoj knjizi Postanja (oko 1450. p.n.e.).

U pisanoj formi priča je datirana u v. 2300. godine pre nove ere, ali se veruje da je priča starija, da je prenošena usmeno, pre nego što je zapisana u tekstu.

Nažalost, ovaj tekst ima nekoliko delova koji nedostaju, ali je i dalje čitljiv i interpretiran kao drevna priča o potopu.

Da bi popunili tekst koji nedostaje, naučnici su se obratili starijem akadsko-vavilonskom Atrahasisu, koji priča istu priču i najverovatnije je takođe uticao na egipatski mit o potopu iznet u Knjizi o nebeskoj kravi (datiranoj u prvi prelazni period, 2181. 2040. pre Hrista), što je svakako inspirisalo i kasnije mesopotamske tekstove i biblijsku priču o Noju.

Ploče su pronađene 1893. godine, tokom perioda intenzivnih arheoloških ekspedicija u Mesopotamiji. U ovoj originalnoj verziji priče, pravednik izabran da preživi potop i sačuva život na zemlji je sveštenik-kralj Ziudsura iz grada Šurupaka.

Ista figura se ponovo pojavljuje u kasnijim tekstovima sa epitetom Atrahasis („najviše mudar”), sa imenom Utanapištim („on je osnovao život”) u Epu o Gilgamešu i kao Noje („pokoj”, „mir”) u knjiga Postanja.

 

[Sensei]

Prevod mita

Sumerski mit o potopu počinje stvaranjem sveta, „crnoglavih ljudi“ i životinja (ug sag gig ga, kako su se Sumerani bukvalno nazivali; Šumer je kasnija akadska reč za zemlju). Sumerski bogovi stvaraoci — An, Enlil, Enki i Ninhursag — ostaće među glavnim mesopotamskim božanstvima u narednim vekovima, sve dok ih ne zamene amoritske teološke paradigme za vreme vladavine Hamurabija iz Vavilona i kasnije od strane Asiraca srednjeg i novog doba Kraljevstva.

Nakon stvaranja ljudi i životinja, bogovi odlučuju da osnuju gradove, počevši od Eridua — koji se tada smatrao najstarijim na svetu. Svaki centar je poveren bogu administratoru.

Na ovom mestu prekid u narativu lišava nas odeljka koji objašnjava zašto su bogovi An i Enlil, vladari sumerskog panteona, odlučili da istrebe čovečanstvo velikim potopom.

U najstarijoj pesmi o Atrahazisu, ovaj razlog se vodi do suviše brojnog i bučnog čovečanstva, toliko da uznemirava ostatak Enlila. Tako bog šalje sušu, pošast i glad da prorede i ućutkaju ljude, ali svaki put Enki (bog mudrosti i prijatelj čovečanstva) savetuje ljude kako da izbegnu Enlilove kazne, da bi preživeli. Najverovatnije su ovi detalji bili isti kao u originalnoj priči, gde Enki ima istu ulogu kao Enlil.

Priča se nastavlja tako što se bogovi zaklinju (da se neće mešati u An i Enlilovu odluku da istrebe čovečanstvo), uvodeći centralnog lika: Ziudsuru, sveštenika-kralja grada Šurupaka.

Pošto se sam Enki, zajedno sa ostalim bogovima, zaklinje da se neće mešati u konačnu odluku o istrebljivanju i ne može direktno da upozori Ziudsuru, on se pretvara da govori zidu, znajući da ga kralj-sveštenik može čuti na drugoj strani. Ovde nedostaju drugi redovi ... veruje se da su oni opisali Ziudsurinu konstrukciju velikog plovila za smeštaj životinja i "semena čovečanstva".

Priča se nastavlja opisom potopa, koji besni sedam dana i sedam noći, sve dok se more ne smiri i dok se ne pojavi Utu (bog sunca, poznat u svojoj akadskoj verziji kao Šamaš), u obliku zraka svetlosti koji prolazi kroz rupu u trupu koju je napravio Ziudsura. — nedostaje još redova....

Na kraju, An i Enlil žale zbog svoje odluke pokazujući zahvalnost Ziudsuri, što je počastio njihovu kreaciju, podarivši im večni život u zemaljskom raju Dilmuna.

Prema fragmentima tablete, čini se da se priča nakon ovog očiglednog zaključka nastavlja još 39 redova, ali sadržaj nedostaje.

 

[Sensei]

Atra-Hasis je akadski ep iz 18. veka pre nove ere, zabeležen u različitim verzijama na glinenim pločama i nazvan po jednom od svojih protagonista, svešteniku Atra-Hasis ("ekceedingli" '). Narativ ima četiri žarišne tačke: Organizacija savezničkih bogova koji poljoprivredno oblikuju Mesopotamiju; politički sukob između bogova, umiren stvaranjem prvih ljudskih parova; masovna reprodukcija ovih ljudi; i veliki potop, kao što se mnogo puta prenosilo u različitim mitovima o potopu čovečanstva. Verovatno relikt prirodne katastrofe (otopljenje ledene kape kao što je dokumentovano u Osušiti okeane ili Platonovu alegoriju Atlantide), ep povezuje ovu poplavu sa namerom bogova da eliminišu svoja veštačka stvorenja.

Godine 1965. Vilfred G. Lambert i Alan Millard objavili su mnoge dodatne tekstove koji pripadaju epu, uključujući starobabilonsku kopiju (napisanu oko 1650. pre nove ere) koja je najpotpunija verzija priče koja je preživela. Ovi novi tekstovi su uveliko povećali znanje o epu i bili su osnova za Lambertov i Milardov prvi engleski prevod epa Atrahasisa u nečemu što se u potpunosti približava. Još jedan fragment pronađen je u Ugaritu.

 

[Sensei]

Atra-Hasis
Tabla I

Epos koji se odvijao prema njegovom incipitu, „Kada su bogovi morali da rade kao ljudi (inuma ilu avilum = kada su bogovi bili ljudi)“, došlo je do svađe između gornjih Anunakija i Igigua, nižih bogova. Dok su ovi drugi imali zadatak da obezbede snabdevanje zemljom kroz izgradnju kanala za navodnjavanje iskopavanjem korita velikih reka, Anunaki su vladali odozgo, po svoj prilici bdeći nad sprovođenjem njihovih planova i dele plodove ovog velikog civilizacijskog projekta. kako im je odgovaralo. Međutim, posle 40 godina, manji bogovi su se pobunili i odbili da rade naporan rad. Noću su opkolili stan Enlila, koji se smatrao glavnim bogom sumerske civilizacije, razdvajačem vazduha i zemlje usred kosmičkog okeana.

Enlil je bio iznenađen i pozvao Anua i Enkija. Nusku, jedan od sinova i Enlilov ambasador ovde, pokušao je da pregovara sa pobunjeničkom stranom, ali bez uspeha. Enlil, koji je takođe bio dobronamerni, mudri vođa svih bogova, nije želeo bitku sa rizikom od ozbiljnih povreda i smrti, i da bi to izbegao, došao je na ideju da počne da proizvodi ljude iz žrtvovanja. težak rad umesto pobunjenih bogova. Zamolio je Mami - vođu materica 7 boginja - da to uradi. Mami je izjavila da može da ispuni ovaj zahtev samo uz Enkijevu pomoć. Enki je, složivši se, savetovao skupštinu svih bogova da se prvo očiste za sve ostalo. Oni to rade. Petnaestog dana ovog projekta, on je isekao Geshtu-E[iii] – 'uho', boga ili partiju koji je slušao mudrost – na komade (up. Platonovu seciranje buntovnih sferičnih ljudi na pojedinačne pojedince) i počeo da stvori prvo ljudsko biće uz zvuk bubnjeva. Uzeo je glinu sa tla stepe (Mami je smatrana iskonskom majkom zemljom, pa je sa glinom njenog tela ovde igrala ženska plodnost), pomešao je sa nešto prolivene krvi i dodao dašak kosmičke vode, donoseći to svom živom obliku. Kada se stvorenje probudilo, Mami je prišla, pružila mu korpu za nošenje i naučila ga da od tada radi za bogove.

(Ovde je praznina u tabli u kojoj bi se moglo opisati kako je veštački čovek patio od usamljenosti svog radnog dana i ništa što su mu bogovi savetovali nije moglo da vrati njegovu želju za životom. Tako su bogovi možda odlučili da mu dade ženu da ga oraspoloži. Tamo odakle je došla ostaje otvoreno zbog nestalog prolaza – možda je postojao i sličan čin stvaranja Mojsijeva verzija događaja u Rajskom vrtu, prema kojoj je žena napravljena od hirurški amputiranog dela Adamovog tela koji je u tu svrhu stavljen u duboki narkotički san, sa argumentom „Nije dobro da čovek treba da bude sam, dakle, da napravimo ženu (Evu) koja mu odgovara i pomognemo.“ Post. 2,18)

Da bi se na optimalan način dovršila konstrukcija ljudi, Mami je podstakla mladi par da proslave sedmodnevnu gozbu u čast Istar, boginje rata i seksualnosti.* Oboje su poslušali. Posle 9 meseci, zemlja bogova je rodila svoje prvo ljudsko dete, čija je svrha života bila ista kao i život njegovih roditelja.

(* Uporedi ep o Gilgamešu: i tamo su bogovi organizovali sedmodnevni seksualni čin da bi smirili neku vrstu hladnog rata. Protagonisti su Enkidu: skoro nepobedivi, buntovni čovek-životinja ili sin klana „Gazela”, i ženska sluškinja u hramu Šamkat, obdarena svim prednostima neophodnim za tu svrhu, koja je prethodno uništila tolike zamke za životinje žestoka grupa rođaka, upao je u ovu novu vrstu zamke nakon 7 dana, bio je 'oslabljen': krdo navodnih životinja koje je vodio pobeglo je u stepu užasnuto Šamkat, nesvesna da samo sledi plan bogova da pripitomi Enkidua prema njegovoj daljoj sudbini, pokušala je da ga uteši: „Ne tuguj, ti imajte znanje sada, baš kao bogovi!" Vidite i Adamovo i Evino uživanje u plodovima sa drveta znanja u Edenu.)

1200 godina kasnije, ljudi su se namnožili do te mere da su svojom bukom uznemirili bogove. Enlil je bio iznerviran i odlučio da Namtar, njegov bog carstva mrtvih, odnese većinu ljudi sa mraznom groznicom, pa je počelo veliko izumiranje. Enki, verovatno zabrinut da će i sam morati ponovo da radi, prišao je svom vernom svešteniku Atrahasisu i savetovao ga da uradi sledeće: Ne treba više obožavati druge bogove, već samo Namtara. To je toliko laskalo bogu smrtonosnih bolesti da je prestao da eliminiše ljude čim je započeo svoj rad na pandemiji.

Venera od Vilendorfa, najpoznatiji prikaz ženske plodnosti i lepote iz kamenog doba (oko 26.000 p.n.e.)

 

[Sensei]

Atra-Hasis

Tabla II

Tableta II govori o nezaustavljivom porastu prenaseljenosti.

Posle još 1200 godina bilo je mnogo više ljudi, lutali su okolo kao ričuća krda stoke. Pošto bogovi u gornjem delu neba više nisu mogli ni da spavaju, Enlil je poslao Adada i, ponovo 1200 godina kasnije, boginju plodnosti Nisabu da opustoše zemlju olujama i osuše žetve. Enki – koji živi u donjem delu neba – svaki put je govorio svom svešteniku Atrahasisu šta da radi u vezi s tim: Samo Adad i Nisaba treba da se žrtvuju, ostali bogovi treba da ostave da gladuju. Blagočestivi sveštenik je postupio po ovom božanskom savetu; Adad i Nisaba su se toliko postideli ove nezaslužene usluge da su napustili svoj poduhvat. Enlil je sada potpuno razbesneo protiv Enkija i odlučio je da moćna poplava proguta celo čovečanstvo. Pored toga, naterao je Enkija da se zakune pred Anunakijima da neće više reči govoriti ljudima; zatim je počeo da se savetuje sa okupljenim bogovima o tačnom datumu i trajanju potopa koji treba da bude oslobođen.

(Enki u njegovom odnosu prema Enlilu može se videti da ima paralele sa Prometejem koji se pobunio protiv Zevsa. Zevs je takođe prvobitno bio mudar vođa političke organizacije (praiskonska Atina), u kojoj su dvostruka partija titana Prometej i Epimetej oličavali inferiorne bogove. Prema priči, Zevsov karakter se promenio nakon perioda cvetanja civilizacije: postao je škrt i nepravedno, u svakom slučaju, ovo su argumenti kojima je Prometej opravdao svoj ustanak protiv 'raja': ukrao je božju vatru, prevario Zevsa iz najboljeg dela krave i čak je imao aferu sa Atenom, koja ga je pustila da uđe na Olimp. kroz zadnja vrata. Zevs je rešio ovu pobunu tako što je Pandoru predstavio kao Epimentejev fatalni poklon za venčanje, podelivši i zavladavši titanikom. Slično kao Prometej, Enki prkosi naredbama viših bogova, koji sada gaje genocidne namere protiv ljudi, i pokazuje se kao dobročinitelj ovih stvorenja, koja su naravno stvorena samo kao radnički robovi da umire pobunu podmornica. -bogovi oko Enkija.)

 

[Sensei]

Atra-Hasis

Tabla III

Tabla III sadrži mit o potopu.

Dobro obavešten o svim detaljima, Enki je otišao u kolibu svog sveštenika od trske, ali je sačekao dok je Atrahasis otišao da legne da spava. Zatim, lukavo govoreći zidu kolibe kako ne bi prekršio ugovor, Enki je rekao šta da radi: 'Odvoji se od svoje kuće, sagradi brod, odbaci svoju imovinu, spasi svoj život.' treba da bude kockastog oblika i da bude vodonepropusna odozgo sa krovom "kao Abzu". Atrahazis ne treba nikome da priča o nadolazećoj poplavi, da sa sobom ponese veliku zalihu hrane (uključujući žive ptice, pa čak i ribu, kako je pesnik dodao sa šaljivom ironijom) i da pazi na peščani sat sedam dana od početka katastrofe. Tako je sveštenik 'Izuzetno Mudri' žurno ostavio svoje stvari pod izgovorom i počeo da gradi brod. Pozvao je svoje komšije da pomognu i nije se ustručavao da im obeća da će nagrada uskoro bogato stići sa neba. Rok je bio kratak, pa je organizovao veliku žurku da privuče još radnika. On sam nije mogao da jede tokom raskošne gozbe, pa mu je bilo mučno od straha od predstojeće kazne bogova.

Kada je Adad skupio oblake i vetrovi su počeli da huče sa svih krajeva sveta, Atrahasis i najmanje jedna plodna žena (takođe i sinovi gospodara) popeli su se na brod i zapečatili njegov ulazni otvor iznutra smolom. Kovčeg se kovitlao kao lonac na talasima moćnog potopa koji je grmeo niz otvorene kapije kosmičkog praokeana. I kako je Enlil bio besan zbog svog osujećenog plana da uništi čovečanstvo! - Drugi bogovi su, međutim, patili od gladi, jer nisu mogli da nađu više ljudi koji bi ih nahranili usred besnog haosa. Plaču zbog ogromnog razaranja, a Mami (Belet-ili) je podigla ozbiljne optužbe protiv Enlija: „Zašto se ti, najveći ratnik svih bogova, nisi borio protiv pobunjenika“ (umesto da konstruišeš ljude)?!

Ovde opet nedostaje nekoliko redova, ali ovo se može dodati prema Epu o Gilgamešu: Nakon što je kovčeg nasukan visoko na planini Nisir, Uta-napišti (ime Atrahasisa u Epu o Gilgamešu) šalje tri ptice - po svoj prilici u dnevnim intervalima: golubica, lastavica i gavran. Gavran, koji je najmanje mogao da leti, nije se vratio, pa je Utanpištim znao da je zemlja – verovatno još uvek skrivena od njegovog pogleda pod gustim oblacima – ponovo dostupna.

Atrahasis je sišao iz svog kovčega i počeo da prinosi žrtvu svim bogovima bez razlike sa revnošću željnim da služe. Kako su bili srećni bogovi koji su tako dugo gladovali! Kao da su muve mamljene mirisom, nagrnule su sa svih strana na oltarsku vatru i počele da piruju svojim srcima' – za šta su kasnije u znak zahvalnosti obdarili Anthrahais-Noa besmrtnošću i naselili ga sa njegovom ženom na ostrvo Dilmun na dalekom rubu sveta (videti mit o potopu o Gilgamešu).

Enlil, međutim, koji je kao mudar vladar bio odgovoran za dobrobit ove velike civilizacije, i dalje je bio besan na Enkija, krivca čija je izdaja još jednom omogućila nekim ljudima da prežive genocid koji je ovoga puta bio planiran. Enki je, međutim, kao i uvek u nedostatku kreativnih ideja, smislio način za koji se nadao da će konačno rešiti problem koji su izazvali sami zavađeni bogovi. On je odredio da će od sada ljudi biti upoznati sa patnjom i smrću od rođenja, da će postojati neplodne i nedodirljive žene i da će njihov životni vek od samog početka biti ozbiljno ograničen (u biblijskom smislu na 120 godina), u nada da će njihova reprodukcija biti regulisana u budućnosti. Sa ovim obećanjem da će bogovi imati dovoljno sopstvenog životnog prostora na zemlji za sva vremena, Enlil bi mogao biti zadovoljan i sklopiti mir sa Enkijem.

 

[NickFreakyrgios]

Sumerski mit o potopu (takođe poznat kao Postanak Eridua ili Sumerski mit o stvaranju) je najraniji mesopotamski tekst koji opisuje priču o globalnom potopu, koji će kasnije biti ispričan u tekstovima kao što su Ep o Atrahazisu (17. vek pre nove ere), Ep o Gilgamešu (2150–1400 p.n.e.), i dobro poznati mit o Noju i Arci u biblijskoj knjizi Postanja (oko 1450. p.n.e.).

U pisanoj formi priča je datirana u v. 2300. godine pre nove ere, ali se veruje da je priča starija, da je prenošena usmeno, pre nego što je zapisana u tekstu.

Nažalost, ovaj tekst ima nekoliko delova koji nedostaju, ali je i dalje čitljiv i interpretiran kao drevna priča o potopu.

Da bi popunili tekst koji nedostaje, naučnici su se obratili starijem akadsko-vavilonskom Atrahasisu, koji priča istu priču i najverovatnije je takođe uticao na egipatski mit o potopu iznet u Knjizi o nebeskoj kravi (datiranoj u prvi prelazni period, 2181. 2040. pre Hrista), što je svakako inspirisalo i kasnije mesopotamske tekstove i biblijsku priču o Noju.

Ploče su pronađene 1893. godine, tokom perioda intenzivnih arheoloških ekspedicija u Mesopotamiji. U ovoj originalnoj verziji priče, pravednik izabran da preživi potop i sačuva život na zemlji je sveštenik-kralj Ziudsura iz grada Šurupaka.

Ista figura se ponovo pojavljuje u kasnijim tekstovima sa epitetom Atrahasis („najviše mudar”), sa imenom Utanapištim („on je osnovao život”) u Epu o Gilgamešu i kao Noje („pokoj”, „mir”) u knjiga Postanja.



Pogledajte prilog 1663355

Аутори библије су демостификовсли мит Енума Елиш ,Гилгамеш и остало и то је било тада јако популарно штиво у Вавилону. Наиме прича библијских аутора почиње у Угариту где проналазе разне записе генеологије које преобраћају у свој наратив видљив кроз генезу старог завета. Јахве је у почетку Елохим који је добио удео синове Јакова и подређен је врховном небеском богу Ел Елиону или Ел-у.
Онда је главни ривал Баал-у који је у љубави са Ашуром асисрском богињом коју му скида Јахве који улази у брак са Ашуром.
После Вавилонске сеобе уништава се кип Ашуре из храма и избацује и Јахве постаје на врху пантенона још не монотеистички већ монофилистички култ синкретички све до негде з. века п.н е. Негде у Александријској библиотеци је написан Стари Завет близак овом који имамо данас али су трагови старијих редакција и даље присутни.
Имамо и жртвовање прворорођене деце Јахве на 3 места и у Левитском закону.
Дакле у Левитском закону прво од стоке , жита свега и прворођене бебе од 7. дана.
То се тумачило уласком у свештеничку службу али то се није одржало јер дете од 7. дана не може да преживи без мајке.
Дакле по среди је жртвовање прворођечета Јахве-у.
То је било раширено по читавом блиском истоку код Феничана и Каананаца.
Зато што је 50% била смртност прворођених и ритуал је био откуп за касније потомство , плодност земље ,стоке , и људи.
Врло раширен обичај у бронзано доба и код Грка.
Један од најважнијих ствари у Библији је одбијање Аврама да жртвује Исака иако му Сара одмах говори да га жртвује.
Аврам проналази овна кога жртвује и бива награђен за ово одбијање жртвовања прворођеног Богу. Бог му заузврат обећава потомство колико је звезда на небу.
Међугим овај обичај и даље практикују и о томе пише Јеремија и Језикељ током Вавилона иако се библија буни да то не раде они и даље то раде.

Наиме демистикација Енума Елиш ,Гилгамеша ,Адапе није крађа таква културолошка позајмљивања су виђена свуда.
Онда дође неко зашто сечете Бадњак и палите на Божић то је пагански!

 

[NickFreakyrgios]

Људима то звучи чудно али за сав монотеизам у свету су одговорни Платон и Аристотел његови ученици Александар Македонски и Птолемеј школски друг који ће владати Египтом.

"Када је Птолемеј I Сотер постао краљ Египта, направио је ново божанство Сераписа. Ново божанство је настало спајањем два египатска бога, Аписа и Озириса, са главним грким боговима. Серапис је био бог плодности, Сунца, погребне праксе и медицине. Многи Грци и Египћани су почели да обожавају новог бога. Александрија је заменила Мемфис као главни религијски град и у њему је подигнут Серапеум - храм Сераписа. Птолемеј I је промовисао и култ Александра Великог, који је био деификован и постао државно божанство Птолемејског краљевства, а сами Птолемеји су се доводили у везу са Александром.

Жена Птолемеја II, Арсиноја II, је често била приказивана као богиња Афродита, али је носила круну Доњег Египта. Клеопатра VII, последњи владар Птолемејске династије, је приказивана као богиња Изида."

Дакле Римљани ће наследити овај универзализам али монотеизам је блиско повезан са централизмом власти.
Хришћанство се најбоље синергисало са Платоновом идејом и Неоплатониста и није чудно што је постало главна религија Рима.

Током Птолемејског периода више се у иконографији не појављује сто са даровима.

 

[Жижи]

Ovakve teme više niko ne čita. Obavezno, kad nađem vremena.

 

[Sensei]

Ovakve teme više niko ne čita. Obavezno, kad nađem vremena.

Znam, ali to me ne sprečava

Teme koje ja donesem nisu iz domaćih izvora tako da je to dodatni bonus za one koji vole

 

[Сале]

sve su to bliskoistočni mitovi koji nemaju veze sa ostalim svetom

 

[Sensei]

sve su to bliskoistočni mitovi koji nemaju veze sa ostalim svetom

Nažalost, jedan se zapatio i kod nas

 

[NickFreakyrgios]

sve su to bliskoistočni mitovi koji nemaju veze sa ostalim svetom

Ако уђеш дубоко у Саге чак и словенске наћићеш врло сличан мит месопотамијском који се изгледа дешава на северу док се отапају глечери. Врло слична радња.

 

[Sensei]

Ако уђеш дубоко у Саге чак и словенске наћићеш врло сличан мит месопотамијском који се изгледа дешава на северу док се отапају глечери. Врло слична радња.

Tim pre razlog zašto se treba držati svog a ne da uvezeš nešto i peščanih pustinja.

 

[NickFreakyrgios]

Tim pre razlog zašto se treba držati svog a ne da uvezeš nešto i peščanih pustinja.

O Сумерима се ништа не зна ко су били ниги о језку нити знају којој групи језика је припадао.
Све што о њима знамо знамо преко акадског језика Семита освајача. Они су га разумели и преводили.
Како год било исти мит о потопу имсш код Маја дамо су ту 2 дива преживела остали су се прњтворили у китове и сазидали Мајама први град са пирамидама који и данас светско чудо за људске руке.
То је праповест човрчанства не Семита не Јевреја или Вавилонаца.
Главни за шорење јудаизма и обнову храма су Персијанци зосттријанци који су Индоевропљани чије предање и вера сличнија индијским ведама.
Сад кМо то раздвојити када је евидентно да је у једном тренутку генетичког Адама било највише 10000 људи на земљи и није било раса нити култура.

Библијски мит алудира на време пре Вавилона исти језик и културадо вавилонске смутње.

 

[Сале]

Nažalost, jedan se zapatio i kod nas

rimljani, nije čudo jer su oni pre hrišćanstva doneli mitraizam tako i judejsku veru a mi se našli u tom okviru. mada naše hrišćanstvo je mešavina stare i hrišćanske vere.

 

[Сале]

Ако уђеш дубоко у Саге чак и словенске наћићеш врло сличан мит месопотамијском који се изгледа дешава на северу док се отапају глечери. Врло слична радња.

o našem mitu se vrlo malo zna, sve što možemo zaključiti je iz narodnih običaja i priča, bajki, pesama, etimologije

 

[Сале]

Tim pre razlog zašto se treba držati svog a ne da uvezeš nešto i peščanih pustinja.

stvaranjem srednjovekovne države nije se moglo drugačije, ako nisi hrišćanin nisi mogao biti krunisan. ali koliko je bila učvršćena stara vera nisu nas džabe zvali tribalima.