Сенсизлик се не изговара, то је реч која расточи и разбије. То је оно "шта ти је" на које се не уме одговорити.
Kако преко усана превалити, када сваки мишић у тренутку кад непреводива реч наиђе, утрне...
Не може се рећи, а до сржи обузме.
Kад у просторији пуној људи сенсизлик ниоткуд изрони, све око себе у маглу претвори.
Сила од урагана и земљотреса снажнија, поремети тло под ногама, усковитла душу а срце и дах заустави...
Kад год се из пуног, ведрог разговора нечији поглед заледи и рука којом шољицу кафе држи на пола пута - ни до усана ни до сточића - заустави,
кад год, присутан, сваким атомом духа и душе нестане, скрећем поглед, правим се да не видим.
Скренем своје гледање и свим силама се трудим да разговор на било шта друго скренем, да нико не примети да некога сенсизлик управо разбија...
Да му узима од стварности и живота оних пар минута колико (на срећу) потраје, јер да се само још мало продужи, пред очима би нам изистински нестао тај неко коме је "у госте" незван дошао, да похара мир и да га изван времена и сваке смислености одведе...
Није недостајање.
Није самоћа.
Није жудња.
Ни чежња.
И није изгарање, копњење, жуђење, тежња, жар, жеља, страст,
хтење, воља.. и обчино ама баш додирну тачнку с еротиком нема а има, и није у вези са сехсом а јесте...
Немамо је у речнику!
Једноставно, обузетост коју ниједна присутност заменити не може.
Стање које нам, кад год наиђе, откине малецки комад душе.
Безтобост!
Sensizlik yaşam acı veriyor = Живот без тебе боли!