Koliko puta vam je receno da nemate razloga za brigu da bi se docnije ispostavilo da ipak ima
Kako se izborit s osjecajem konstantog nemira za koji se tvrdi da ne postoji razlog
Daj primer?
Jedna averzija na tu priču
Školski je čas, 5-6 razred osnovne škole. Nastavnica hitno mora do direktora jer su došli u posetu neki ljudi i pozvana je da prisustvuje za to vreme.
Odeljenje prekoputa ima kontrolni rad.
Jednoj devojčici je dodeljeno da pazi na odeljenje i da svi budu mirni dok se nastavnica vrati. Zahteva se apsolutna tišina tokom desetak do petnaest minuta.
15 sekundi nakon što nastavnica napusti učionicu, nastaje opšta džungla. Papiri na sve strane. Rančevi lete. Knjige odlaze u kantu za smeće. Jakne pucaju po šavovima.
Devojčica pokušava da nadjača dreku vikajući "PRESTANITE" na sav glas, i time bude ta koja se najglasnije čuje u hodniku.
Nastavnica čuje to, tiho ulazi u učionicu i vidi devojčicu u afektu kako drži svesku, udara o sto (što je inače videla od druge nastavnice), i viče na sav glas.
Nastavnica u šoku, zanemaruje situaciju i devojčici se dodeljuje ukor od strane direktora, i to sve na radost drugih koji vole umereno buntovništvo.
Poenta je da ljudi, podjednako i kao deca, vole da govore stvari samo reda radi jer se tako u trenutku učini pogodnim.
Druga poenta je da nikog nije briga za tebe i tvoje probleme, bilo da si po strani ili u epicentru, dokle god ljudi, ponovo, ne mogu da imaju
reda radi korist.
Svi vole da prokomentarišu kako to treba, a niko neće da uradi, kapiraš?
A treća poenta je da ako ti osećaš da nešto nije u redu, sebe preispitaj prvo i zanemari šta drugi pričaju. Ako si u pravu, u pravu si. Ako nisi, u pravu si. Bolje je da osećaš da nešto nije u redu i da to sprečiš, pre nego li da dozvoliš da dolazi do problema.
Ali i u tome treba imati neku vrstu STOP znaka jer ne treba da se mešaš u tuđe živote. Tu je jedna velika zamka u kojoj možeš ostati veoma sam. Prvo će da te ljudi izbegavaju, što će dovesti do potrebe da lažeš. Drugo, jer to je naznaka psihoze, često vodi u priču sa samim sobom, a još češće vodi u patološke laži blaže sorte gde se u tvoje fantastične priče u kojima si ti akter, često neće podudarati sa stvarima koje kažeš. Te priče dobijaju fantastične detalje, jedna za drugom, dok više ne mogu da se potvrde, pri čemu iz ljutnje ili podsmevanja odlučuješ da se naljutiš, distanciraš. Ta vrsta samoće je tužna jer dovodi do patološkog laganja, što će još više odbijati ljude od tebe.
Tako da je možda najbolje da ne pokušavaš da ljudima objasniš da oko nečega strepiš, jer teško ćeš naići na iskreno i nedvosmisleno razumevanje. Neku distanciranu podršku, da, ali razumevanje - teško.
