(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
BEZBURMAŠKI ŽIVOT
E, pa sretan Dan zaljubljenih svima koji slave i momentalno su zaljubljeni.....a vala i onima koji nisu zaljubljeni želim da se zaljube jer ako se ne zaljube teško da će da nauče da vole. Voleti je jako važno u životu.......ali, prvo ide zaljubljenost i sve ludosti koje ona donosi.....Maca i ja ne slavimo......da ima dan ljubavi, e, to bi slavili.
Evo ja na primer.......juče odoh kod zlatara da mi iseče burmu.....počela desna šaka opasno da otiče i boli.....masirala me deca skroz od ramena, jedna fina ženica forumašica mi reče za neki gel te sin kupi i to. Mackala sam se sa tim gelom i nesta vatra iz šake....nekako je lakša ruka a mogu i da pišem Bogu hvala a i da kuckam.....i bol se znatno smanjio tako da sam sad u kancelariji jer mi ona opajdara sela za vrat i samo sikće. Ali burme nema.....a 27 godina mi je na ruci....stvar navike jer se sad osećam kao polugola, da izvinete. Sutra idem opet kod zlatara da mi iseče i verenički prsten koji je na drugoj ruci......pa da budem skroz gola jer Maca i direktorka kažu da nisu dobra polovična rešenja.....posebno Maca insistira na totalnoj golotinji...obe šake.....voli čovek da budem maksimalno skoncentrisana, da mi ništa ne odvlači pažnju. Voli to i ova moja direktorka ali iz sasvim drugačijih pobuda.
A taj verenički prsten je kupljen......mnogo davno. Kad sam zaprosila Macu dok smo vozom na relaciji Beograd-Niš putovali u selo, i to baš kad je voz ušao u tunel....kad izadjosmo iz tunela stvar je bila rešena....pristao je....svakako je bilo bezbolnije nego da ne pristane. I podjosmo moja buduća svekrva, Maca i ja kolima u Niš. Ispazarimo prsten i lanče sa priveskom.......insistirala je svekrva na lančiću......ja se bunila jer ne volim nakit......lepo je sve to i svakako ima žena a i muških koji vole da se kite, ali ja ne pripadam toj grupi. Htela je ona i mindjuše da mi kupi ali sam odbila da probušim uši........mislim, rupe su tamo gde treba da budu po prirodi stvari....da treba tu da budu rupe radjali bi smo se sa probušenim ušima.....te smo postigle kompromis da mi kupi taj lančić a mindjuše da zaboravi.
Posle toga, kad rešismo kad će svadba da bude, Maca i ja krenemo po burme ...kupismo i njih i od tad su ta dva prstena jedini nakit koji nosim......Imam ja svašta, nakita od moje majke, tetke, ali stoji u kutiji.....kad idemo negde okitim se......ako se setim, ali imam ćere koje me podsete.
Maca je svoju burmu skinuo ko zna pre koliko godina kada je jednom prilikom u radionici mogao prst da izgubi. Eno, je i ona deformisana u kutiji. I tako, on se godinama šeta bez burme, te je došlo vreme da i ja počnem da se istovetno šetam. I sad, kad podjemo na Savu da prošetamo kučište.....a oboje bez burmi.....k’o pre veridbe bog te....moja mala šaka nestaje u njegovoj velikoj.....Ma da smo mi živi i zdravi pa da se tako bezburmaški šetamo još 27 godina.......što od srca želimo i zaljubljenima.
PS Važna je ruka u ruci a ne šta je na ruci
da može bolje da radi...
pre mnogo godina...
Lepa prica...za ovaj lep dan...
kad ta Evropa nikako da uhvati korak sa nama 
