Noć,
jedna od onih, tuge prepune,
kao smaragdi u mraku stare kaldrme razbacane
blistaju suze na belom jastuku.
Noćas mi nema sna
sebično si mi ga oduzeo,
bacio tamo gde moje ruke ne mogu da dohvate,
gde se dlanovi ne dodiruju,
niti ga bodljikave oči vide.
Darovala sam ti bela jutra,
dan ispunjen smehom,
i poslednje Laku noć
rezervisano samo za tebe,
Zar nisam zaslužila san?
Bar ne idi,
ostani, zajedno bićemo budni,
ostani da ti dodirnem obraz
brišući tvoje suze, a ti moje,
da ne izdaju proklete otrov koji truje duše.
Ne idi,
ostani da te grlim tugo moja,
ostani da vidiš kako krvare usne koje ne znaju da lažu.
Drhtim i kradem ti uzdah,
Ne mogu ti pomoći, ne mogu si pomoći,
nemoćna stojim pred mozaikom,
nedostaju dve nesavršene kockice
koji se nikad ne mogu sastaviti.
jedna od onih, tuge prepune,
kao smaragdi u mraku stare kaldrme razbacane
blistaju suze na belom jastuku.
Noćas mi nema sna
sebično si mi ga oduzeo,
bacio tamo gde moje ruke ne mogu da dohvate,
gde se dlanovi ne dodiruju,
niti ga bodljikave oči vide.
Darovala sam ti bela jutra,
dan ispunjen smehom,
i poslednje Laku noć
rezervisano samo za tebe,
Zar nisam zaslužila san?
Bar ne idi,
ostani, zajedno bićemo budni,
ostani da ti dodirnem obraz
brišući tvoje suze, a ti moje,
da ne izdaju proklete otrov koji truje duše.
Ne idi,
ostani da te grlim tugo moja,
ostani da vidiš kako krvare usne koje ne znaju da lažu.
Drhtim i kradem ti uzdah,
Ne mogu ti pomoći, ne mogu si pomoći,
nemoćna stojim pred mozaikom,
nedostaju dve nesavršene kockice
koji se nikad ne mogu sastaviti.