Ima jedan grad u Srbiji, zvaću ga X, ni mali ni veliki. U njemu ima jedna zgrada, najlepša u gradu.U njoj sede neki ljudi, primaju dobre plate i ne rade ništa. To što oni ne rade ništa trebalo bi da nas čini spokojnima i srećnima, jer kad oni nemaju posla to znači da je u državi sve u najboljem redu (jedemo najzdraviju hranu, svuda je cisto kao u apoteci, svi vodokotlici rade, nema neprijavljenih radnika, svi trgovci izdaju fiskalne racune....) Mi samo treba da ih placamo i da uživamo..
E, ali varate se ako mislite da je to lako kad ne radis nista! Treba nekako popuniti radno vreme od 7 do 3. A i plata nije baš neka- para nikad dosta a od viška glava ne boli. Pa kako se snaći u toj mučnoj situaciji?
Snalaze se, jadni ljudi (šefovi im sede u BG u ministarstvima , pa čak ni dnevne zadatke nemaju od koga da dobiju). Ovako izgleda njihov jadni dan:
Jutro: kafica, čajić uz muzikicu sa YOUTUBE, sokak-parti...i tako sede, sede mučenici dok ne dođe 9 sati. E, onda idu na doručak. Imaju oni svoje lokale, gde su gazdi velikodusno progledali kroz prste, pa im je gazda do groba zahvalan, te ih hrani za DŽ. A posle doručka normalno, ide još jedna kafica, opet u nekom lokalu, gde su svi ljubazni, lome se oko njih, dube na trepavicama sve od ponosa što mogu da ugoste tako važne ličnosti.I opet za DŽ.
E, onda mora da se krene na posao, da se vidi jel sve štima u gradu. Obiđu se frizeraji i parfimerije (frizurica se pokvarila, parfemčić je pri kraju- jel pomenuh ono DŽ?) pa onda u službeni auto i pravo van grada X u neki objekat ugostiteljsko-turističkog tipa . Pošto su to društveno odgovorni ljudi, (koji brinu o državi, štede državni benzin), deluju timski, u parovima, najčešće muško-ženskim. A blizina čini svoje, pa se ljudi malo opuste od stresnog posla.
Oni najodgovorniji obave opuštanje u kućnoj varijanti i domaćoj atmosferi..dok su žene/muževi na poslu a deca u školi.
Tako dođe vreme ručku.A zatim se treba vratiti u kancelariju, srediti papirologiju, poslati izveštaje ..pa kući,skroz iscrpljeni od stresnog posla, a sutra sve ispočetka..
Nije im lako. Brinu o celom gradu, o tolikim ljudima. Treba da smo srećni i zahvalni što postoje, što bdiju nad nama, što mirno spavamo..pa nek košta koliko košta!
E, ali varate se ako mislite da je to lako kad ne radis nista! Treba nekako popuniti radno vreme od 7 do 3. A i plata nije baš neka- para nikad dosta a od viška glava ne boli. Pa kako se snaći u toj mučnoj situaciji?
Snalaze se, jadni ljudi (šefovi im sede u BG u ministarstvima , pa čak ni dnevne zadatke nemaju od koga da dobiju). Ovako izgleda njihov jadni dan:
Jutro: kafica, čajić uz muzikicu sa YOUTUBE, sokak-parti...i tako sede, sede mučenici dok ne dođe 9 sati. E, onda idu na doručak. Imaju oni svoje lokale, gde su gazdi velikodusno progledali kroz prste, pa im je gazda do groba zahvalan, te ih hrani za DŽ. A posle doručka normalno, ide još jedna kafica, opet u nekom lokalu, gde su svi ljubazni, lome se oko njih, dube na trepavicama sve od ponosa što mogu da ugoste tako važne ličnosti.I opet za DŽ.
E, onda mora da se krene na posao, da se vidi jel sve štima u gradu. Obiđu se frizeraji i parfimerije (frizurica se pokvarila, parfemčić je pri kraju- jel pomenuh ono DŽ?) pa onda u službeni auto i pravo van grada X u neki objekat ugostiteljsko-turističkog tipa . Pošto su to društveno odgovorni ljudi, (koji brinu o državi, štede državni benzin), deluju timski, u parovima, najčešće muško-ženskim. A blizina čini svoje, pa se ljudi malo opuste od stresnog posla.
Oni najodgovorniji obave opuštanje u kućnoj varijanti i domaćoj atmosferi..dok su žene/muževi na poslu a deca u školi.Tako dođe vreme ručku.A zatim se treba vratiti u kancelariju, srediti papirologiju, poslati izveštaje ..pa kući,skroz iscrpljeni od stresnog posla, a sutra sve ispočetka..
Nije im lako. Brinu o celom gradu, o tolikim ljudima. Treba da smo srećni i zahvalni što postoje, što bdiju nad nama, što mirno spavamo..pa nek košta koliko košta!