Ne mogu da smisljam naslove.
I necu.
Ne moram.
A sto sve mora da ima naslov?
Kao etikete....
E pa ja necu da se etiketiram.
Bas necu.
Necu zato sto... naslov bi u ovom slucaju glasio " Greska".
A neke greske je nemoguce ispraviti.
Mislim na Borisa, naravno.
Tog dana.... greske su se redjale, jedna za drugom....
Kao kada slucajno pokidas konac na lancu od perli... pokusavas da ih uhvatis ali one beze... i sto se vise trudis, one sve vise odskacu i kotrljaju se... sve dok na kraju ne odustanes, i onda ih samo pratis pogledom...
Ako kleknes, spustis kolena na zemlju, pod uslovom da je ogrlica dovoljno vredna tog zuljanja, neke i pronadjes.... One druge, neobjasnjivo nestanu, iako nisu mogle daleko, iako si pomerio svaku stvar, njih nema pa nema...
Boris je danima nizao ogrlicu lepim recima, obecanjima, ponudama...
Ja sam je uporno kidala, svaki put... poput besnog deteta...
Nisam htela...Sta sam htela?
Ne znam ni sama. Htela sam, a nisam...
On je pisao divne meilove, slao sms-ove , ostavljao poruke...
Ja sam ih ignorisala.
On je bio uporan.
Ja sam ostajala hladna...
I tako u krug.
Sve dok nije poceo da govori o odlasku, o zajednickoj buducnosti, o tome kako razume, ali zna da je gotovo, da samnom mora da pocne ispocetka.
Molio da budem hrabra, da ga ne ignorisem..da...
To nisam htela.
Jedino sto sam sigurno znala je da to necu.
Ne znam otkuda je dosao taj ogromni otpor.
Kasnije, ispostavilo se da sam imala pravo...
Ali, smatrala sam da nije u redu da u slusalicu saspem grube reci, da treba da ga pogledam u oci i kaazem to sta imam.
Da zasluzuje vise od poruke.
Sve je tog dana krenulo naopako.
Kasnila sam previse, nervozna previse, pojavio se problem previse za taj dan i taj trenutak...
Cudno je kako se drugih stvari zivo secam, ali taj dan je ostao negde u magli.
Secam se samo fragmenata.
Isuvise hladno vece za Jun, kada sam doputovala.
Grlio me je. Rekla sam da imam averziju prema dodirima, da nisam raspolozena , da....
Nije slusao.
Jednostavno, nije cuo nijednu rec koju sam rekla.
Smisljala sam kako da kazem, najjasnije, sve sto sam htela.
Pre nego sam ista izgovorila, drzeci me u zagrljaju pitao je : Volis li me?
Ukocila sam se.
" Volis li me?"
M....
Isti polozaj, moja ledja naslonjena na njegove grudi, njegove ruke oko mog tela, ton glasa.....
Deja vu....
Ovo sam vec dozivela.
U glavi mi je bubnjalo jedno drugo ime.
Izvukla sam se iz njegovog zagrljaja, jos uvek okrenuta ledjima.
Stresla sam se, pokusavajuci da oteram taj osecaj.
Osecaj pepela u ustima, miris proslosti u vazduhu.
Otcutah ovaj put. Paralizovana.
Ne znam o cemu smo poceli da razgovaramo. Ne secam se, ostao je taj osecaj, ni sama ne znam cega...
Rekla sam da je gotovo, da mora da se zavrsi. Da predugo je trajalo, da smo znali da ce tako biti, da...
Pitao me je: Salis li se? Salis se zar ne?
5 minuta kasnije gledao me je... na nacin na koji sam znala, znala sam da me voli, videla sam to... govorio je o tome kako mu falim... svakog dana... o jos ponecemu...
Planirao izlazak, veceru za sutra sa bratom.
Hej, ja te ostavljam a ti planiras veceru?!
Rekao je da ne pristaje, da ne mogu da ga ostavim, da...
" jel to zato sto sam pitao volis li me?"
Znas zasto je, necu da raspravljam, gotovo je.
Uzalud. Nije cuo ni jednu jedinu rec koju sam izgovorila.
Pricao je o nekim planovima, samo u bliskoj buducnosti.
On je mislio da se plasim buducnosti uz njega, a ja sam osecala ukus pepela u ustima.
Nisam mogla da mu kazem zbog cega.]I po prvi put sam ga osetila kao stranca pored sebe. Taj osecaj nisam imala cak ni onda kada sam ga prvi put videla, cak i tada bio mi je blizi nego te veceri. Skoro da sam pozelela da nije tu.
Kada sam krenula zadrzao me je :Javi se.
Cutala sam.
Skoro da me je protresao: Javi mi se sutra kada te nazovem, cujes li?!
Pogledala sam ga : Javicu se.
Dugo me je gledao u oci.
Da li se pitao moze li mi verovati?
I necu.
Ne moram.
A sto sve mora da ima naslov?
Kao etikete....
E pa ja necu da se etiketiram.
Bas necu.
Necu zato sto... naslov bi u ovom slucaju glasio " Greska".
A neke greske je nemoguce ispraviti.
Mislim na Borisa, naravno.
Tog dana.... greske su se redjale, jedna za drugom....
Kao kada slucajno pokidas konac na lancu od perli... pokusavas da ih uhvatis ali one beze... i sto se vise trudis, one sve vise odskacu i kotrljaju se... sve dok na kraju ne odustanes, i onda ih samo pratis pogledom...
Ako kleknes, spustis kolena na zemlju, pod uslovom da je ogrlica dovoljno vredna tog zuljanja, neke i pronadjes.... One druge, neobjasnjivo nestanu, iako nisu mogle daleko, iako si pomerio svaku stvar, njih nema pa nema...
Boris je danima nizao ogrlicu lepim recima, obecanjima, ponudama...
Ja sam je uporno kidala, svaki put... poput besnog deteta...
Nisam htela...Sta sam htela?
Ne znam ni sama. Htela sam, a nisam...
On je pisao divne meilove, slao sms-ove , ostavljao poruke...
Ja sam ih ignorisala.
On je bio uporan.
Ja sam ostajala hladna...
I tako u krug.
Sve dok nije poceo da govori o odlasku, o zajednickoj buducnosti, o tome kako razume, ali zna da je gotovo, da samnom mora da pocne ispocetka.
Molio da budem hrabra, da ga ne ignorisem..da...
To nisam htela.
Jedino sto sam sigurno znala je da to necu.
Ne znam otkuda je dosao taj ogromni otpor.
Kasnije, ispostavilo se da sam imala pravo...
Ali, smatrala sam da nije u redu da u slusalicu saspem grube reci, da treba da ga pogledam u oci i kaazem to sta imam.
Da zasluzuje vise od poruke.
Sve je tog dana krenulo naopako.
Kasnila sam previse, nervozna previse, pojavio se problem previse za taj dan i taj trenutak...
Cudno je kako se drugih stvari zivo secam, ali taj dan je ostao negde u magli.
Secam se samo fragmenata.
Isuvise hladno vece za Jun, kada sam doputovala.
Grlio me je. Rekla sam da imam averziju prema dodirima, da nisam raspolozena , da....
Nije slusao.
Jednostavno, nije cuo nijednu rec koju sam rekla.
Smisljala sam kako da kazem, najjasnije, sve sto sam htela.
Pre nego sam ista izgovorila, drzeci me u zagrljaju pitao je : Volis li me?
Ukocila sam se.
" Volis li me?"
M....
Isti polozaj, moja ledja naslonjena na njegove grudi, njegove ruke oko mog tela, ton glasa.....
Deja vu....
Ovo sam vec dozivela.
U glavi mi je bubnjalo jedno drugo ime.
Izvukla sam se iz njegovog zagrljaja, jos uvek okrenuta ledjima.
Stresla sam se, pokusavajuci da oteram taj osecaj.
Osecaj pepela u ustima, miris proslosti u vazduhu.
Otcutah ovaj put. Paralizovana.
Ne znam o cemu smo poceli da razgovaramo. Ne secam se, ostao je taj osecaj, ni sama ne znam cega...
Rekla sam da je gotovo, da mora da se zavrsi. Da predugo je trajalo, da smo znali da ce tako biti, da...
Pitao me je: Salis li se? Salis se zar ne?
5 minuta kasnije gledao me je... na nacin na koji sam znala, znala sam da me voli, videla sam to... govorio je o tome kako mu falim... svakog dana... o jos ponecemu...
Planirao izlazak, veceru za sutra sa bratom.
Hej, ja te ostavljam a ti planiras veceru?!
Rekao je da ne pristaje, da ne mogu da ga ostavim, da...
" jel to zato sto sam pitao volis li me?"
Znas zasto je, necu da raspravljam, gotovo je.
Uzalud. Nije cuo ni jednu jedinu rec koju sam izgovorila.
Pricao je o nekim planovima, samo u bliskoj buducnosti.
On je mislio da se plasim buducnosti uz njega, a ja sam osecala ukus pepela u ustima.
Nisam mogla da mu kazem zbog cega.]I po prvi put sam ga osetila kao stranca pored sebe. Taj osecaj nisam imala cak ni onda kada sam ga prvi put videla, cak i tada bio mi je blizi nego te veceri. Skoro da sam pozelela da nije tu.
Kada sam krenula zadrzao me je :Javi se.
Cutala sam.
Skoro da me je protresao: Javi mi se sutra kada te nazovem, cujes li?!
Pogledala sam ga : Javicu se.
Dugo me je gledao u oci.
Da li se pitao moze li mi verovati?
