Vojislava je ispekla gibanicu ali, začudo, nisam bio pri apetitu, mada sam poodavno jeo. Obuzela me je nežnost pri pogledu na nju – koja sedi za kuhinjskim stolom i ređa pasijans – s viklerima na glavi, rumena od vreline rerne. To je moja žena, pomislio sam s ushićenjem i ponosom, neko ko me poznaje, i deli sa mnom isto ropstvo, isti život. A onda sam primetio jedan detalj koji je sve pokvario: haljina joj se zalepila za oznojeno telo i ocrtala oklembešene grudi. Zašto sam baš to morao opaziti, zašto se moj utisak nije zadržao na mirisu tek ispečene gibanice; zašto je osećanje nežnosti ustuknulo pred iznenadnim prezirom prema znacima njenih godina ... zašto sam odjednom postao gadljiv na tu domaćinsku, kuhinjsku atmosferu ... ne znam. Želja da je zagrlim i poljubim izgubila se u trenu.
„Kako je bilo?“ pitala me je, ne dižući pogled sa geometrijski preciznog niza poređanih karata.
„Kao i obično.“
„Sedi da jedeš.“
„Nisam gladan.“
„Ako ogladniš, večera je na šporetu. Uskoro ću leći, danas sam imala naporan dan. Hoćeš li i ti?“
„Ne čekaj me, moram da radim na projektu“, glatko sam slagao.
„Dobro, idem opet pod tuš. Da sam znala da nećeš biti gladan, ne bih uključivala rernu po ovoj vrućini. Molim te, ako kasnije ipak budeš jeo, skloni tanjir za sobom. Nervira me kad ga ujutru zateknem na stolu.“
Nisam prokomentarisao poslednju mrzovoljnu opasku. Nije mi se upuštalo u besmislene rasprave. Jedva sam čekao da ode u krevet i budem sam i slobodan. Nekada, u prethodnom životu, bila mi je dovoljna sama pomisao na Vojislavu pod mlazom vode pa da osetim požudu i uletim za njom u kupatilo. Ali, naša ljubav se negde, tokom godina, pretvorila u ljubav domesticus, poput ljubavi iz milosrđa, ili idolatrije koja je svesna da je pogrešila objekat svog obožavanja ali ju je stid da to sebi prizna. Decenijama unazad prolazila je kroz niz romantičnih, no iskrivljenih ogledala i konačno se, iz ljubavi, preobrazila u naviku.
Tek pošto sam Vojislavu ušuškao u krevet i poželeo joj laku noć – ne bih li bio sasvim siguran da se skrasila (ne osećajući pri tom nikakav teret sopstvenog licemerja) – otišao sam u radnu sobu i uključio kompjuter. Sistem se nepodnošljivo sporo podizao. Mada sam koliko malopre želeo tišinu, sada me je gušila. Napolju je vladao mir, neočekivan u ovim satima i ovo doba godine; tek povremeno bih, kroz prozor, opazio defile parova senki i čuo zvon koraka po praznom asfaltu. Šenbergova Lied der Waldtaube ispuni mi uši; no, čim je pustih, odmah osetih uznemirenost. Muzika je, za razliku od prethodnih nekoliko desetina puta kad sam je slušao, nekako škripala i jecala, i ispunjavala me nelagodom. Doživeo sam je kao obrušavanje u utrobu, lupanje srca, lepet sprženih krila noćnog leptira, dašak podrugljive slutnje koji mi silovito, parajući, prodire u mozak. Odustao sam od nje i naterao se da prelistam jučerašnje novine.
Časovnik je pokazivao tek 22h. Da li je ona tu? pitao sam se. Apsurdno: delile su nas ulice, a meni se ipak činilo kako je tu isto što i tamo. Nije bilo nikakve svrhe da je potražim pre jedanaest. Dakle – preostao mi je još čitav sat, kojeg je trebalo nečim ispuniti. Na brzinu sam se istuširao, provevši desetak minuta ispred ogledala – go, u kritičkom posmatranju svog tela. Bacio sam pogled na prosede dlake koje su mi spiralno rasle oko bradavica i pomislio kako bi ih, možda, trebalo obrijati. Onaj Konstantin u ogledalu, čijim sam izgledom do pre koji dan bio prilično zadovoljan, sad je, ispod raštrkanih, preterano gustih obrva, u mene gledao umornim očima. Usne su mi izgubile punoću, a nos se prošarao sitnim, ružičastim kapilarima. Uočio sam i da je nestalo nekadašnje čvrstine mišića; listovi bi blago zalelujali pri naglom pokretu nogom, ali je – sve u svemu – moje telo bilo u boljem stanju nego što bi se to moglo očekivati od pedesetogodišnjaka sklonog sedenju i uživanju u hrani.
Obrijao sam se (bez preke potrebe), u prolazu kroz kuhinju iz čiste nervoze štrpnuo okrajak gubanice, vratio se u sobu i opet pogledao u časovnik: uspeo sam da ubijem tek nešto više od trideset pet minuta. A šta ako ne dođe? pade mi tmurno na pamet.
U deset do jedanaest nisam više mogao da izdržim: uključio sam čet i s olakšanjem – po zelenom svetlu signala koje je simuliralo sijalicu – konstatovao Anđelino prisustvo.
„Dobro veče“, otkucao sam.
„Dobro veče, Konstantine, kako si?“
„Prijatno – sada.“
„Zašto, šta se dogodilo? Imao si težak dan?“
„Ne. Zapravo nemam posebno prijatne ili neprijatne dane. Svi su podnošljivi.“
„Znam o čemu govoriš. Ponekad mi se čini kako više nema velikih iznenađenja.“
„Zato što nema ni velikih očekivanja.“
Zamislio sam se: odavno sam prestao očekivati da mi se dogode krupne stvari ... opustio se, ulenjio, ugasio. Čime bih mogao biti iznenađen ako u meni vlada mrtvilo? Plodovi budućeg nalaze se u semenu sadašnjeg, a sadašnjica mog realnog sveta bila je jalova i pusta.
(Odlomak iz romana)
„Kako je bilo?“ pitala me je, ne dižući pogled sa geometrijski preciznog niza poređanih karata.
„Kao i obično.“
„Sedi da jedeš.“
„Nisam gladan.“
„Ako ogladniš, večera je na šporetu. Uskoro ću leći, danas sam imala naporan dan. Hoćeš li i ti?“
„Ne čekaj me, moram da radim na projektu“, glatko sam slagao.
„Dobro, idem opet pod tuš. Da sam znala da nećeš biti gladan, ne bih uključivala rernu po ovoj vrućini. Molim te, ako kasnije ipak budeš jeo, skloni tanjir za sobom. Nervira me kad ga ujutru zateknem na stolu.“
Nisam prokomentarisao poslednju mrzovoljnu opasku. Nije mi se upuštalo u besmislene rasprave. Jedva sam čekao da ode u krevet i budem sam i slobodan. Nekada, u prethodnom životu, bila mi je dovoljna sama pomisao na Vojislavu pod mlazom vode pa da osetim požudu i uletim za njom u kupatilo. Ali, naša ljubav se negde, tokom godina, pretvorila u ljubav domesticus, poput ljubavi iz milosrđa, ili idolatrije koja je svesna da je pogrešila objekat svog obožavanja ali ju je stid da to sebi prizna. Decenijama unazad prolazila je kroz niz romantičnih, no iskrivljenih ogledala i konačno se, iz ljubavi, preobrazila u naviku.
Tek pošto sam Vojislavu ušuškao u krevet i poželeo joj laku noć – ne bih li bio sasvim siguran da se skrasila (ne osećajući pri tom nikakav teret sopstvenog licemerja) – otišao sam u radnu sobu i uključio kompjuter. Sistem se nepodnošljivo sporo podizao. Mada sam koliko malopre želeo tišinu, sada me je gušila. Napolju je vladao mir, neočekivan u ovim satima i ovo doba godine; tek povremeno bih, kroz prozor, opazio defile parova senki i čuo zvon koraka po praznom asfaltu. Šenbergova Lied der Waldtaube ispuni mi uši; no, čim je pustih, odmah osetih uznemirenost. Muzika je, za razliku od prethodnih nekoliko desetina puta kad sam je slušao, nekako škripala i jecala, i ispunjavala me nelagodom. Doživeo sam je kao obrušavanje u utrobu, lupanje srca, lepet sprženih krila noćnog leptira, dašak podrugljive slutnje koji mi silovito, parajući, prodire u mozak. Odustao sam od nje i naterao se da prelistam jučerašnje novine.
Časovnik je pokazivao tek 22h. Da li je ona tu? pitao sam se. Apsurdno: delile su nas ulice, a meni se ipak činilo kako je tu isto što i tamo. Nije bilo nikakve svrhe da je potražim pre jedanaest. Dakle – preostao mi je još čitav sat, kojeg je trebalo nečim ispuniti. Na brzinu sam se istuširao, provevši desetak minuta ispred ogledala – go, u kritičkom posmatranju svog tela. Bacio sam pogled na prosede dlake koje su mi spiralno rasle oko bradavica i pomislio kako bi ih, možda, trebalo obrijati. Onaj Konstantin u ogledalu, čijim sam izgledom do pre koji dan bio prilično zadovoljan, sad je, ispod raštrkanih, preterano gustih obrva, u mene gledao umornim očima. Usne su mi izgubile punoću, a nos se prošarao sitnim, ružičastim kapilarima. Uočio sam i da je nestalo nekadašnje čvrstine mišića; listovi bi blago zalelujali pri naglom pokretu nogom, ali je – sve u svemu – moje telo bilo u boljem stanju nego što bi se to moglo očekivati od pedesetogodišnjaka sklonog sedenju i uživanju u hrani.
Obrijao sam se (bez preke potrebe), u prolazu kroz kuhinju iz čiste nervoze štrpnuo okrajak gubanice, vratio se u sobu i opet pogledao u časovnik: uspeo sam da ubijem tek nešto više od trideset pet minuta. A šta ako ne dođe? pade mi tmurno na pamet.
U deset do jedanaest nisam više mogao da izdržim: uključio sam čet i s olakšanjem – po zelenom svetlu signala koje je simuliralo sijalicu – konstatovao Anđelino prisustvo.
„Dobro veče“, otkucao sam.
„Dobro veče, Konstantine, kako si?“
„Prijatno – sada.“
„Zašto, šta se dogodilo? Imao si težak dan?“
„Ne. Zapravo nemam posebno prijatne ili neprijatne dane. Svi su podnošljivi.“
„Znam o čemu govoriš. Ponekad mi se čini kako više nema velikih iznenađenja.“
„Zato što nema ni velikih očekivanja.“
Zamislio sam se: odavno sam prestao očekivati da mi se dogode krupne stvari ... opustio se, ulenjio, ugasio. Čime bih mogao biti iznenađen ako u meni vlada mrtvilo? Plodovi budućeg nalaze se u semenu sadašnjeg, a sadašnjica mog realnog sveta bila je jalova i pusta.
(Odlomak iz romana)
.
