Nenormalno normalan
Super mi je, dišem punim plućima dobio sam bitku protiv samog sebe. Kako je to lepo biti normalan, sve staviti na svoje mesto, svaku svoju emociju objasniti, svaki postupak. Ja ne grešim, ja sam nepogrešiv. Na svako pitanje imam odgovor, na svaku akciju odgovarajuću reakciju. Ali tako je samo kada sam sam, kada pričam sa samim sobom. Toliko se unevši u priču sa samim sobom, nisam ni primetio da neko sluša i samo odjednom... hladan tuš. Neko iz mase dobaci “ovaj nije normalan” i bitka opet počinje. Taman sam stekao sigurnost, pričati sa samim sobom je normalno, ali je to neko čuo i sada sumnjam... da li sam ja normalan. Ako sam nenormalan šta ću sada? Moram brzo da se prilagodim da ne bih iskakao iz mase i eto... opet sam normalan, ali dokle? Dok me neko opet ne čuje, ili možda i nije to normalno što ja ne pričam sam sa sobom? Taman sam našao mir, ma ko me i terao da pričam naglas, sve je bilo dobro dok me neko nije čuo. Opet sam... niko me ne čuje, ali sada ćutim, plašim se... taman sam postao normalan i lepo mi je tako. Opet je sve u redu, sve ima svoje objašnjenje, sve baš savršeno, jednostavno ne pogrešiv sam. Ćutim, ljudi prolaze pored mene, smeju se, vesele se, neki se i svađaju ali ja samo ćutim. U mojoj glavi sve je u redu, ja sam normalan a oni nisu i nekako uživam u tom saznanju da sam bolji od njih, da sam iznad njih. Gledam druge, čak znam šta je najbolje za njih, kako da reše svoje probleme sve je tako jednostavno kada samo posmatraš, analiziraš postupke drugih, praviš jednačine sa bezbroj nepoznatih ali uvek imaš pravo rešenje. I tako ja jačam kroz druge, postajem pametniji, iskusniji. Sad opet siguran, počinjem da pričam sam sa sobom, ne plašim se više da li će neko čuti, čak i želim da ih čujem, da neko kaže kako nisam normalan. Eh samo da se jave, pa da kažem gospodo ne, vi niste normalni i da izvučem svo moje iskustvo da im to i dokažem. I tako jednog po jednog polako lomim, još sam jači. Nema te jednačine koju ja ne mogu da rešim, nema te teze koju ja ne mogu da oborim. Jači nego ikad, odjednom počinjem da sumnjam. Zar baš nikog nema da me ospori, da mi se sutprotstavi. Da li je moguće da sam jedini normalan ili sam i dalje nenormalan? Ako sam normalan, zašto nema još nekog kao ja, ako nisam zašto svi ćute, što me ne opomenu? Opet bitka počinje, sad čini mi se još teža nego pre, sve je u redu, analiziram svaku misao, svaku jednačinu sve se čini da je u savršenom redu, ne mogu da nađem grešku a očigledno je da postoji. Pa nisam valjda jedini normalan na celom svetu? Kad pričam sa sobom više to ne radim tiho, nego vičem na sav glas da me svi čuju, treba mi onaj glas koji me je doveo do ovde, do mog savršenog sveta, da me ospori, da mi kaže: "Hej ti nenormalni!". Ali ništa se ne dešava, ljudi me gledaju, odobravaju, slažu se, možda me neki i trpe ali niko se ne buni. I kako ja sada da znam šta je sa mnom, kada svi ćute. Dani prolaze, meseci i ništa se ne dešava. Sve se samo vrti u krug, već hiljadu puta sam prevrnuo svaku misao, proverio svaku jednačinu i nema greške. Sve je tačno, sve se slaže. Svaka misao odmerena, svaka reakcija usklađena. Nema mi druge, moraću da pustim druge da uđu u moj svet, možda će to pomoći. Govorim svima, ne krijem ništa, sudite mi. Probaću se odbraniti, dati vam sve da me prihvatite ovakvog. Moj greh je što mislim da sam normalan, zar nema nikog da mi oprosti to. Zašto me udarate, ponižavate... zašto me ismevate? Nemam više ni volje dići ruke da se branim, a i zašto bih kad više ni ne osećam vaše udarce. Golih ruku idem na vaše mačeve, satkanih od laži i sujete, neka udari pravo u srce možda će se slomiti... osloboditi ruku koja ga je držala. Možda će ta ruka posle moći da voli, umesto da seče... možda. Više nemam pitanja... znam da sam normalan. Olakšanje... sklad u meni je tu, sve je kako treba, baš onako kako mislim da treba i srećan sam zbog toga. Ali ako sam normalan, zašto sam onda sam?
I bitka počinje...
Super mi je, dišem punim plućima dobio sam bitku protiv samog sebe. Kako je to lepo biti normalan, sve staviti na svoje mesto, svaku svoju emociju objasniti, svaki postupak. Ja ne grešim, ja sam nepogrešiv. Na svako pitanje imam odgovor, na svaku akciju odgovarajuću reakciju. Ali tako je samo kada sam sam, kada pričam sa samim sobom. Toliko se unevši u priču sa samim sobom, nisam ni primetio da neko sluša i samo odjednom... hladan tuš. Neko iz mase dobaci “ovaj nije normalan” i bitka opet počinje. Taman sam stekao sigurnost, pričati sa samim sobom je normalno, ali je to neko čuo i sada sumnjam... da li sam ja normalan. Ako sam nenormalan šta ću sada? Moram brzo da se prilagodim da ne bih iskakao iz mase i eto... opet sam normalan, ali dokle? Dok me neko opet ne čuje, ili možda i nije to normalno što ja ne pričam sam sa sobom? Taman sam našao mir, ma ko me i terao da pričam naglas, sve je bilo dobro dok me neko nije čuo. Opet sam... niko me ne čuje, ali sada ćutim, plašim se... taman sam postao normalan i lepo mi je tako. Opet je sve u redu, sve ima svoje objašnjenje, sve baš savršeno, jednostavno ne pogrešiv sam. Ćutim, ljudi prolaze pored mene, smeju se, vesele se, neki se i svađaju ali ja samo ćutim. U mojoj glavi sve je u redu, ja sam normalan a oni nisu i nekako uživam u tom saznanju da sam bolji od njih, da sam iznad njih. Gledam druge, čak znam šta je najbolje za njih, kako da reše svoje probleme sve je tako jednostavno kada samo posmatraš, analiziraš postupke drugih, praviš jednačine sa bezbroj nepoznatih ali uvek imaš pravo rešenje. I tako ja jačam kroz druge, postajem pametniji, iskusniji. Sad opet siguran, počinjem da pričam sam sa sobom, ne plašim se više da li će neko čuti, čak i želim da ih čujem, da neko kaže kako nisam normalan. Eh samo da se jave, pa da kažem gospodo ne, vi niste normalni i da izvučem svo moje iskustvo da im to i dokažem. I tako jednog po jednog polako lomim, još sam jači. Nema te jednačine koju ja ne mogu da rešim, nema te teze koju ja ne mogu da oborim. Jači nego ikad, odjednom počinjem da sumnjam. Zar baš nikog nema da me ospori, da mi se sutprotstavi. Da li je moguće da sam jedini normalan ili sam i dalje nenormalan? Ako sam normalan, zašto nema još nekog kao ja, ako nisam zašto svi ćute, što me ne opomenu? Opet bitka počinje, sad čini mi se još teža nego pre, sve je u redu, analiziram svaku misao, svaku jednačinu sve se čini da je u savršenom redu, ne mogu da nađem grešku a očigledno je da postoji. Pa nisam valjda jedini normalan na celom svetu? Kad pričam sa sobom više to ne radim tiho, nego vičem na sav glas da me svi čuju, treba mi onaj glas koji me je doveo do ovde, do mog savršenog sveta, da me ospori, da mi kaže: "Hej ti nenormalni!". Ali ništa se ne dešava, ljudi me gledaju, odobravaju, slažu se, možda me neki i trpe ali niko se ne buni. I kako ja sada da znam šta je sa mnom, kada svi ćute. Dani prolaze, meseci i ništa se ne dešava. Sve se samo vrti u krug, već hiljadu puta sam prevrnuo svaku misao, proverio svaku jednačinu i nema greške. Sve je tačno, sve se slaže. Svaka misao odmerena, svaka reakcija usklađena. Nema mi druge, moraću da pustim druge da uđu u moj svet, možda će to pomoći. Govorim svima, ne krijem ništa, sudite mi. Probaću se odbraniti, dati vam sve da me prihvatite ovakvog. Moj greh je što mislim da sam normalan, zar nema nikog da mi oprosti to. Zašto me udarate, ponižavate... zašto me ismevate? Nemam više ni volje dići ruke da se branim, a i zašto bih kad više ni ne osećam vaše udarce. Golih ruku idem na vaše mačeve, satkanih od laži i sujete, neka udari pravo u srce možda će se slomiti... osloboditi ruku koja ga je držala. Možda će ta ruka posle moći da voli, umesto da seče... možda. Više nemam pitanja... znam da sam normalan. Olakšanje... sklad u meni je tu, sve je kako treba, baš onako kako mislim da treba i srećan sam zbog toga. Ali ako sam normalan, zašto sam onda sam?
I bitka počinje...