Бета Вукановић

Sensei

Sensei

Master
Moderator
Poruka
91.462
Бета Вукановић (Бамберг, 18. април 1872 — Београд, 31. октобар 1972) била је српска сликарка епохе импресионизма. Њена каснија дела су била реалистичка али је увек задржала импресионистичку палету.

1727485267511.png

Бета Вукановић, Херцеговачка ношња, околина Требиња
 
1727485346834.png
Родила се 18. априла 1872. године у Бамбергу у Немачкој као Бабет Бахмајер. После завршетка основне школе и више женске школе уписала се 1890. године у приватну сликарску школу Карла Мара и Антона Ажбеа у Минхену, где се упознала са већ познатим и признатим српским сликаром Ристом Вукановићем. Између Бете и годину дана млађег Ристе убрзо се рађа љубав која бива крунисана браком, а супружници 1898. одлазе за Србију и Београд за који су пријатељи Бети причали да је мали град у којем не постоји интересовање за уметност.

Брачни пар Вукановић 1899. добија дозволу Министарства просвете да наследи прву српску сликарско-цртачку школу од њеног оснивача Кирила Кутљика, после његове смрти. Школа се налазила у кући Вукановића у Капетан Мишиној улици број 13 на Дорћолу, а та кућа и данас постоји. Последња година 19. века била је изузетно значајна за тада младу сликарку Бету Вукановић, јер за слику „Крсна слава“ 1900. године добија награду на Светској изложби у Паризу, чиме проноси и славу Србије.
Извор: Правда
 
Љубав чини чуда


Кад жена искрено заволи, барем је тако било у ХIХ веку, по неписаном правилу заљуби се и у град свог изабраника. Тим путем Немица, Бабет Бахмајер, после Париза и Минхена, обрела се у Београду у пратњи свог супруга. Срећна, безбрижна и неоптерећена било каквим проблемима. О београдским сокацима Швабица с лептирићима у стомаку пише надахнутије него о париским авенијама: „Тадашњи мали патријархални Београд – са кривом турском калдрмом, без електричног осветљења, са коњским трамвајем, уским кривудавим сокацима обраслим травом – имао је у себи нешто симпатично, оригинално и привлачно.“ Егзотика српског поднебља, пробудила је у овој уметници велико интересовање, инспирацију и одушевљење. Бабет, уметнички Бета, удала се за свог колегу са студија, Ристу Вукановића, кога је ословљавала с неким посебним уживањем „мој Херцеговац“. Рођен је у селу Бусовина крај Требиња.
 
Бету Вукановић су у њеним позним годинама питали о јавним личностима које је сретала. Издвојила је двојицу: „Упознала сам два велика господина: краља Милана и маршала Тита. Али ипак, краљ је био већи господин, он маршалу сигурно не би узео улицу.“

1727495406697.png
 
Срећа у Србији је кратког века


Од 1902. до 1914. дом Вукановићевих је био место уметничке радости, слободе и варошког комфора. Али Вукановићи нису знали да су у Србији срећне године само оне које се украду. Платиће скупо цену тог сазнања. Године 1915. немачка граната погађа њихову кућу, на сву срећу у њиховом одсуству. Повлаче се са српском војском према Грчкој. Бета није хтела да дочека своје Немце. Риста добија тифус и лечи се у Паризу. У санаторијуму слика Бетин портрет, као опроштајни дар. Она је све време поред њега. У том портрету је сажет цео њихов живот, у којем се никада није знало шта их га чека иза ћошка. Сматра се једним од најбољих женских портрета у српском сликарству. Ристо Вукановић је сахрањен на војничком гробљу у Тијеу, међу 750 умрлих српских рањеника..

Бета Вукановић срушену кућу у Капетан Мишиној није хтела да обнавља. Чак је одбијала да пролази тим делом града јер није могла да поднесе терет болних успомена. Кућу је продала Милутину Станојевићу, генералном конзулу јапанског конзулата, након чега је грађевина претворена у стамбену зграду. Становала је у Дому ученица, где је радила као наставник цртања. Живела је стотину година и неколико месеци. До последњег дана је сликала у свом атељеу у Коларцу или у Студентском парку. Критичари је сматрају зачетником уметничке културе у Србији.
 
Smatra se začetnicom umetničke karikature u Jugoslaviji. Prema nekim podacima autor je preko 500 karikatura,
od čega je sačuvano 140.Svojim karikaturama je ilustrovala i roman Branislava Nušića „Opštinsko dete” 1902. godine

Slikala je i crtala do kraja života. Odlazila je u svoj atelje gotovo svaki dan, gde je primala posete od 12 do 14 časova.
Često je sedela u obližnjem parku i beležila prizore koji bi u njoj pobudili osećanja.
Dobitnica je nagrade za životno delo 1971. godine. Odlikovana je na svoj stoti rođendan 18. aprila 1972. godine ordenom zasluga za narod.
Orden je u ime predsednika SFRJ uručio gradonačelnik Beograda Branko Pešić.
Preminula je 31. oktobra 1972. godine u sto prvoj godini života i sahranjena na Novom groblju u Beogradu
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top