Bespomoćni pomagači

[RužnaKoLopov]

Teško da je bilo koja druga profesija tako romantizovana kao ona veterinara. To je posao sa najvećim rizikom od samoubistva. Zašto?

Lečenje ptice sa slomljenim krilom, pomoć oko rođenja teladi i maženje na desetine pasa i mačaka svakog dana – možda tako deca zamišljaju svakodnevicu veterinara. Među odraslima je takođe široko rasprostranjena pretpostavka da veterinari vode ispunjene, srećne profesionalne živote; na kraju krajeva, ceo dan provode sa životinjama i istovremeno rade nešto dobro. Ali realnost je: Ni u jednoj drugoj profesiji rizik od samoubistva nije tako visok kao u ovoj.

Međunarodne studije dolaze do zaključka da veterinari imaju dvostruko veći rizik od samoubistva od lekara i četiri puta veći od opšte populacije. Istraživači sa Slobodnog univerziteta u Berlinu i Univerziteta u Lajpcigu, koji su sada prvi put istraživali rizik od depresije i samoubistva među veterinarskim lekarima u Nemačkoj, čak pretpostavljaju da je rizik od samoubistva šest puta veći.
Zašto je to? I zašto se o tome tako malo zna u Nemačkoj? Gostujući kvalifikovani psiholog i psihoterapeut Heide Glaesmer u svojoj kancelariji na Univerzitetu u Lajpcigu. Ona je koautor studije o riziku od samoubistva među veterinarskim lekarima u Nemačkoj objavljene u specijalističkom časopisu Veterinari Record 2020. „Postoji razlog zašto nauka u ovoj zemlji još nije razmatrala samoubistvo među veterinarima“, kaže Glaesmer. „Za razliku od drugih zemalja, zanimanje pokojnika nije zabeleženo u statistici samoubistava u Nemačkoj. „Stoga je veoma dugo za istraživanje rizika od samoubistva profesionalnih grupa.

 

[RužnaKoLopov]

Ali zašto je rizik od samoubistva među veterinarima znatno veći nego među ljudskim lekarima? „Jedno od objašnjenja može biti da veterinari često moraju da eutanaziraju bolesne ili povređene životinje, pa se mnogo češće suočavaju sa smrću.“ Četvrtina učesnika studije rekla je da eutanazija za njih predstavlja „značajan teret“. „Međutim, mi nisu bili u stanju da dokažu da su emocionalno otupeli zbog česte eutanazije i da zbog toga izgube strah od sopstvene smrti, iako je to hipoteza o kojoj se raspravlja u ovom kontekstu“, kaže Glejsmer.

Etički sukob

Još jedno moguće objašnjenje: „Veterinari nisu u mogućnosti da spasu neke životinje jer vlasnici nemaju novca za neophodnu operaciju“, kaže Glejsmer. „Ovo ne samo da boli, već i dovodi veterinare u etički sukob. Izabrali su profesiju jer žele da pomognu životinjama.” Dok su tretmani u humanoj medicini pokriveni zdravstvenim osiguranjem, vlasnici kućnih ljubimaca obično plaćaju iz svog džepa. U istraživanju LMU Minhena među 405 vlasnika pasa i mačaka u Nemačkoj, 16 odsto je reklo da imaju zdravstveno osiguranje za svog ljubimca.

 

[Dingelinge]

Odlicna tema! Pre par godina je bio tekst o devojci iz Italije koja je izuzetno volela zivotinje i kasnije postala vrsni veterinar.
Kroz rad je imala nekoliko publikacija vezano za veterinu i u jednoj je napisala da joj je najgori dan u zivotu bio kada nije
mogla da pomogne malom macetu koga je udario auto nego je morala da se uradi eutanazija. Opisivala je zelju da ga spase
ali je podsvesno znala da mu nema pomoci. "Zelim da se ne muci ali nemam srca da ga uspavam"! Nedugo zatim se cak i razvela.
Poslu se vratila posle godinu dana.