Koliko puta se čoveku desi da ima toliko toga da kaže, a ipak ništa ne uspeva da izusti. Kada osećanja naviru, misli pojavljuju u velikom broju, ali opet ne mogu biti pretočene u reči. I to ne zato što ne umemo da izgovorimo sve što osećamo već zato što se i to ne može iskazati.
Ne može se sve prevesti u reči... Sama suština suštine je ono što se nikada ne može iskazati. Samo se oseća negde u sebi... Citirao bih ovom prilikom deo jednog monologa Đorđa Balaševića:
Baš u tom smislu govorim da je prilično nesuvislo misliti da se suština sveta može spoznati bez susreta sa njom... Da se lepota Nijagarinih vodopada može naslutiti iz neke reportaže... Steći predstava o svetu iz Dučićevih putopisa... Ne. Nisu reči i slike isto što i doživljaji.
Književnost čoveka može samo naučiti da ono što doživi shvati na drugačiji način od onog na koji bi to prihvatio bez nje. Književnost je putokaz. Putokaz koji te daleko može odvesti kroz život, ali samo ako i ti koračaš, i to tuda kuda on vodi. Ako stojiš pored njega i misliš da znajući pravac u kojem treba da odeš već znaš i sve što usput možeš sresti , onda ne samo što nećeš spoznati suštinu, nego ćeš ostati daleko od nje u odnosu na one koji napred idu nasumično, ali ipak nekuda stižu...
Oni koji vole ne moraju da znaju šta je prava ljubav. Ali niko neće spoznati ljubav ako ne voli. Možda i među priroritetima postoji hijerarhija... Možda je u njoj književnost zaista iznad nauke. Ali ovoga puta bez "možda" rećiću da je suština ipak negde iznad obadve. To "negde" neko će nazvati život. To "negde" mnogi i ne spoznaju onako kako treba. To "negde" je suština. Nisu to knjige, ni beletristika, ni naučno štivo.
Nauka i književnost jesu neke odskočne daske. Prvom činimo boljim svet, a drugom sebe. Ali neke stvari ne možemo učiniti boljim, jer su već savršene. I te stvari su suština oko koje radoznali um svakog stvaraoca opisuje krugove ostajući daleko od njegovog centra... Zar ne?
Ne može se sve prevesti u reči... Sama suština suštine je ono što se nikada ne može iskazati. Samo se oseća negde u sebi... Citirao bih ovom prilikom deo jednog monologa Đorđa Balaševića:
Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kada zažmurim... Ali postoje u nama neke neprevodive dubine, neke stvari neprevodive u reči...
Baš u tom smislu govorim da je prilično nesuvislo misliti da se suština sveta može spoznati bez susreta sa njom... Da se lepota Nijagarinih vodopada može naslutiti iz neke reportaže... Steći predstava o svetu iz Dučićevih putopisa... Ne. Nisu reči i slike isto što i doživljaji.
Književnost čoveka može samo naučiti da ono što doživi shvati na drugačiji način od onog na koji bi to prihvatio bez nje. Književnost je putokaz. Putokaz koji te daleko može odvesti kroz život, ali samo ako i ti koračaš, i to tuda kuda on vodi. Ako stojiš pored njega i misliš da znajući pravac u kojem treba da odeš već znaš i sve što usput možeš sresti , onda ne samo što nećeš spoznati suštinu, nego ćeš ostati daleko od nje u odnosu na one koji napred idu nasumično, ali ipak nekuda stižu...
Oni koji vole ne moraju da znaju šta je prava ljubav. Ali niko neće spoznati ljubav ako ne voli. Možda i među priroritetima postoji hijerarhija... Možda je u njoj književnost zaista iznad nauke. Ali ovoga puta bez "možda" rećiću da je suština ipak negde iznad obadve. To "negde" neko će nazvati život. To "negde" mnogi i ne spoznaju onako kako treba. To "negde" je suština. Nisu to knjige, ni beletristika, ni naučno štivo.
Nauka i književnost jesu neke odskočne daske. Prvom činimo boljim svet, a drugom sebe. Ali neke stvari ne možemo učiniti boljim, jer su već savršene. I te stvari su suština oko koje radoznali um svakog stvaraoca opisuje krugove ostajući daleko od njegovog centra... Zar ne?
?
