Jutro
Poslednji pregled u bolnici bio mu je dobar. Ali nije bilo nikoga da se tome raduje. Čak i on sam se nije ni nasmešio videvši ohrabrujuće rezultate. Imao je tek četrdeset godina, bio je potpuno sed i pomalo klošarski odeven ali samo zato što nije mario za svoj spoljašnji izgled. Nije se radovao povratku na univerzitet, baš kao i njegovi studenti. Živeo je potpuno sam u skromnom stanu nedaleko od fakulteta. Nije imao nikakvu rodbinu a ni prijatelje jer nije verovao ljudima. Nije imao ni jednog kućnog ljubimca jer je mislio da su životinje previše zahtevne i nepredvidive. A nije imao ni jednu biljku jer je bio alergičan na polen. Stan mu je bio veoma čist; kuhinja sasvim mala i predivna; kupatilo je uvek sijalo a treća prostorija u stanu, u kojoj je spavao i radio, je bila prepuna uređenih gomila knjiga i papira. Kolege ga nisu volele jer nije želeo nikakav razgovor osim što je s vremena na vreme razgovarao sam sa sobom, kritikovao i žalio se na ovaj svet. Studente je redovno obarao na ispitima jer je uvek govorio sebi da ako on ne može biti srećan, neće niko. Retko ko bi kod njega položio a mnogi su promenili fakultet ili se ispisali zbog njega.
Neko bi rekao da nema smisla voditi ovakav život. Istinina je da je nekoliko puta razmišljao o samoubistvu. Ali uvek bi se setio onog obećanja koje je još kao mladić dao jedinoj osobi koju je voleo. Jedino je uživao u prvoj jutarnjoj kafi jer se tada sećao onih dobrih vremena. Obično bi ustao pre svitanja. Prvo bi se tuširao nešto više od pola sata i potom skuvao dve kafe. Pio bi jednu kafu gledajući vesti dok bi druga samo stajala na suprotnoj strani stola. S vremena na vreme bi oštro disao pokušavajući da se smiri u potpunosti a kada bi trebalo da krene na posao, opsovao bi i bacio šolje u sudoperu. Zatim bi peške otišao na fakultet, tokom toplog dana čak i bos.
Ali ono što je najčudnije kod njega je što tokom leta barem jednom nedeljno ima posebne izlete. Obično dva sata pre ponoći, pa i kad bi kiša padala, peške krene sa punim rancem nekoliko kilometara izvan naselja. Nakon tri sata brzog hoda skrene sa asfaltiranog puta i ide njivama, često kroz kukuruz. Zatim prođe kroz voćnjake, gde uvek nabere nešto voća, i izbije na neki stari drum. Ubrzo dolazi do jednog izvora na kome zastane i napije se hladne vode. Taj izvor ga potseća na dedu, koji ga je odgajio, i mlade roditelje koje nikada nije upoznao. Nastavlja dalje kroz hrastovu šumu i na kraju dolazi na staro groblje malog sela. Prilazi veličanstvenom mermernom spomeniku i ljubi ga a zatim stoji i gleda pažljivo. Gleda u sliku prelepe devojke i kaže po koju reč. Da ona nije poginula u saobraćajnoj nesreći pre petnaest godina danas bi on verovatno bio sasvim drugi čovek. Pokolonivši se napokon legne na zemlju pokraj groba. Posmatra zvezdano nebo i priča o minulim događajima. Ponekada se i desi da se nasmeje. Ali niko živ nije video osmeh na njegovom licu. Dogodi se da uzme po koju voćku i obavezno jednu ostavi a brzo se upućuje do najbliže reke i ide uzvodno do jednog mostića. Tu obavezno zastane da doručkuje. Prešavši preko mosta ide još više uzvodno jedno sat-dva do guste bagremove šume daleko od civilizacije. Pronalazi relativno prijatno mesto gde prostire ćebe i potom spava. Probudi se predveče i najede se onog voća. Potom se provlači kroz bagremar i zalazak sunca gleda sa jednog brda s kog se pruža pogled na prostranu ravnicu. Na kraju dana ide zelenim livadama. Za kratko vreme izlazi na put i ako ga neko poveze iako je znojav i smrdi, do ponoći je u svom stanu.
Još jedan uobičajni dan počinje. Nakon prijatne jutarnje kafe u papučama kreće na fakultet. Ulazeći u zgradu oseća bol u grudima. Hvata se za srce i teško diše. Pao je niz stepenice kao i svaki drugi kamen. Bilo je to jutro kao i svako drugo. Sunce je bilo prijatno i duvao je povetarac. A svet je izgubio malog čoveka i velikog radnika. Bilo je to samo još jedno jutro.
Poslednji pregled u bolnici bio mu je dobar. Ali nije bilo nikoga da se tome raduje. Čak i on sam se nije ni nasmešio videvši ohrabrujuće rezultate. Imao je tek četrdeset godina, bio je potpuno sed i pomalo klošarski odeven ali samo zato što nije mario za svoj spoljašnji izgled. Nije se radovao povratku na univerzitet, baš kao i njegovi studenti. Živeo je potpuno sam u skromnom stanu nedaleko od fakulteta. Nije imao nikakvu rodbinu a ni prijatelje jer nije verovao ljudima. Nije imao ni jednog kućnog ljubimca jer je mislio da su životinje previše zahtevne i nepredvidive. A nije imao ni jednu biljku jer je bio alergičan na polen. Stan mu je bio veoma čist; kuhinja sasvim mala i predivna; kupatilo je uvek sijalo a treća prostorija u stanu, u kojoj je spavao i radio, je bila prepuna uređenih gomila knjiga i papira. Kolege ga nisu volele jer nije želeo nikakav razgovor osim što je s vremena na vreme razgovarao sam sa sobom, kritikovao i žalio se na ovaj svet. Studente je redovno obarao na ispitima jer je uvek govorio sebi da ako on ne može biti srećan, neće niko. Retko ko bi kod njega položio a mnogi su promenili fakultet ili se ispisali zbog njega.
Neko bi rekao da nema smisla voditi ovakav život. Istinina je da je nekoliko puta razmišljao o samoubistvu. Ali uvek bi se setio onog obećanja koje je još kao mladić dao jedinoj osobi koju je voleo. Jedino je uživao u prvoj jutarnjoj kafi jer se tada sećao onih dobrih vremena. Obično bi ustao pre svitanja. Prvo bi se tuširao nešto više od pola sata i potom skuvao dve kafe. Pio bi jednu kafu gledajući vesti dok bi druga samo stajala na suprotnoj strani stola. S vremena na vreme bi oštro disao pokušavajući da se smiri u potpunosti a kada bi trebalo da krene na posao, opsovao bi i bacio šolje u sudoperu. Zatim bi peške otišao na fakultet, tokom toplog dana čak i bos.
Ali ono što je najčudnije kod njega je što tokom leta barem jednom nedeljno ima posebne izlete. Obično dva sata pre ponoći, pa i kad bi kiša padala, peške krene sa punim rancem nekoliko kilometara izvan naselja. Nakon tri sata brzog hoda skrene sa asfaltiranog puta i ide njivama, često kroz kukuruz. Zatim prođe kroz voćnjake, gde uvek nabere nešto voća, i izbije na neki stari drum. Ubrzo dolazi do jednog izvora na kome zastane i napije se hladne vode. Taj izvor ga potseća na dedu, koji ga je odgajio, i mlade roditelje koje nikada nije upoznao. Nastavlja dalje kroz hrastovu šumu i na kraju dolazi na staro groblje malog sela. Prilazi veličanstvenom mermernom spomeniku i ljubi ga a zatim stoji i gleda pažljivo. Gleda u sliku prelepe devojke i kaže po koju reč. Da ona nije poginula u saobraćajnoj nesreći pre petnaest godina danas bi on verovatno bio sasvim drugi čovek. Pokolonivši se napokon legne na zemlju pokraj groba. Posmatra zvezdano nebo i priča o minulim događajima. Ponekada se i desi da se nasmeje. Ali niko živ nije video osmeh na njegovom licu. Dogodi se da uzme po koju voćku i obavezno jednu ostavi a brzo se upućuje do najbliže reke i ide uzvodno do jednog mostića. Tu obavezno zastane da doručkuje. Prešavši preko mosta ide još više uzvodno jedno sat-dva do guste bagremove šume daleko od civilizacije. Pronalazi relativno prijatno mesto gde prostire ćebe i potom spava. Probudi se predveče i najede se onog voća. Potom se provlači kroz bagremar i zalazak sunca gleda sa jednog brda s kog se pruža pogled na prostranu ravnicu. Na kraju dana ide zelenim livadama. Za kratko vreme izlazi na put i ako ga neko poveze iako je znojav i smrdi, do ponoći je u svom stanu.
Još jedan uobičajni dan počinje. Nakon prijatne jutarnje kafe u papučama kreće na fakultet. Ulazeći u zgradu oseća bol u grudima. Hvata se za srce i teško diše. Pao je niz stepenice kao i svaki drugi kamen. Bilo je to jutro kao i svako drugo. Sunce je bilo prijatno i duvao je povetarac. A svet je izgubio malog čoveka i velikog radnika. Bilo je to samo još jedno jutro.
