E, kad se Čubura probudi kreće akcija. Jurcanje u parku preko puta zgrade u koji smo sami išli kada smo malo porasli, penzioneri koji igraju šah na klupama, košarka, fudbal I odbojka (u tome nisam učestvovala da ne bih ugrozila nekog svojim talentom), vožnja bicikla, rolšue ( e tu sam već bila velemajstor kao I na klizaljkama). Celo društvo stanuje u jednom kvartu, svi su blizu jedni drugima, majke se dozivaju telefonima proveravajući gde im nestadoše deca. Onda malo porastoh I dalje gledajući rana jutra, pa počeše neka pitanje da me muče, pa sam odgovore tražila od drugarica, pa treniraj svašta nešto (osim loptastih sportova), pa igraj, cupkaj, veri se po brdima. Ma kao uključena u struju. Odgovore dobila nisam. Samo mi se kazalo kad je došlo vreme.
Moj brat dobi infektivnu žuticu pa su mene preselili kod strica na Karaburmu. Išla sam autobusom u školu. Novo iskustvo za mene jer mi je škola blizu kuće te sam išla pešice do tada.. A kod strica, moj brat I sestra, dosta stariji od mene, prihvatiše me kao igračku. Trenirali su oboje odbojku I oboje išli na DIF I oboje bili reprezentativci tadašnje nam države Jugoslavije. Imali su da polažu folklor na fakultetu I ja ti tu dodjem do izražaja. Pokazujem im korake, trešti kolo da se ori cela zgrada, a oni još doveli I neke kolege. I svi su bre oko dva metra, plećati, sve u mišićima. A I devojke sve visoke, kršne, Ja ko Čili Vili pored njih. Uredno cupkaju u dnevnoj sobi a onaj parket samo što se ne razleti. Strinka sve pogledjuje I vrti glavom. Valjda se plašila da ne propadnu kod komšije. Oni pojma nemaju, a ja sve znam. Bože, kako je to lepo. Tada sam već igrala folklor nekih šest godina. Ukupno sam aktivno igrala jedanaest godinica. Mnogo sam to volela. I danas bogami teško da me neko nadigra. I ples sam učila. Omiljeni su mi bili latino-američki plesovi. Eh, beše nekad………I tako, oni obrazuju krug a u sredini sam ja, pokazujem korake. I smešno izgledaju onako visoki I nezgrapni, ko stene, a noge im ko naknadno nakačene…….ali su lepo slušali. Kako smo se svi tada smejali I bili sretni. Onda me brat I sestra naizmenično vode na treninge, pa kad izadju uveče vuku I mene kao maskotu. Bilo je lepo. Najela sam se I napila tada svega I svačega. Nije bilo moje mame da mi ne da sok jer ću da pokvarim večeru. A ja svaki dan posle škole dodjem u ono naše dvorište I zovem mamu. Ona izadje na terasu, razgovaramo. Ne smem gore u stan a ona ne sme dole kod mene. I tužan je bio svaki moj odlazak iz tog dvorišta, ali samo dok me brat ili sestra ne izvedu negde. I sa tetka Ljubom sam često bila jer je I ona stanovala na Karaburmi pa sam svraćala skoro svaki dan. Onda me takva tuga uhvatila jer nisam kući, da sam počela da plačem u dvorištu I tražila od mame da idem kod nane.Moja nana je uvek bila tu, da se sklonim I utešim. Smota ona meni pare u novinu, uveza gumicom I baci preko terase.
“Sine, ne smem da izadjem da te ispratim. Znaš li sama da kupiš kartu I da udješ u voz? Pitaj konduktera da ne pogrešiš” viče moja majka dok ja već zamičem za ugao. Trk na železničku stanicu, kupim kartu I pravo u voz. Pitala sam konduktera ipak da ne pogrešim. Prodje me tuga kako sedoh na sedište. Ako u isto vreme treba da idem na more sa školom ili kod nane, ja sam birala nanu. Ma išla sam na svako letovanje I zimovanje I na svaku ekskurziju, gledala je majka da se ne poklope termini jer zna kakva sam.. A onda sa mamom na letovanje kada ona dobije godišnji odmor. Pamtim jedno lepo letovanje sa mamom I bratim. Morinje, u Hrvatskoj. Zapamtila sam da smo išli brodićem na jedno ostrvo koje su ljudi pre ko zna koliko godina napravili bacajući kamenje u vodu. Kamen na kamen I nasta maleno ostrvo a na njemu sazidaše crkvicu. Sećam se I ikone koju je neka žena poklonila crkvi a izvezena je od zlatnih niti I vlasi njene kose. I tu su živele samo monahinje. Nije bilo muškaraca. Prelepo, bajkovito, tajanstveno. Sećam se jedinog letovanja na kome je bio prisutan I tata. Bili smo u Sutomoru. Bilo je lepo. Osim osećaja da mi je bilo lepo I slike kako tata ulazi u vodu a ja gledam u njegova ledja, ničega se više ne sećam.Ko zna zašto je to dobro. Kakve sam sreće sa tim slikama koje pamtim, možda je bolje I da ne zapamtim. E, da, sećam se I da nas je tata vukao ulicom na sankama. Nas dvoje na velikim sankama, natrontani a on u kaputu vuče sanke. I sve je belo I čisto I mi smo sretni što je tata tu sa nama.Osećaj sreće dominira u tom sećanju dok mu gledam u ledja.Sećam se I da nas je vodio na Dunav, kod Mike alasa. To mi se jako dopalo, ali mi se nije dopao miris ribe a ostalo je bilo u redu. Lep je Dunav kad ga gledaš sa obale. Samo me ja sva ta voda malo plašila, prosto sam imala osećaj da se zaklapa nadamnom. Ali, dok sam na obali baš je lepo.
Beše tu svačega, kao u svakom lepom detinjstvu. I polupanih prozora, I rasturenih bicikla, I tuča (u kojima ja nisam učestvovala jer mrzim agresivnost), I lastiša koji smo preskakale do iznemoglosti. Imala sam drugaricu Milu. Od obdaništa smo bile zajedno, stanovale preko puta, u osnovnu školu smo išle zajedno u isti razred I u srednjoj školi smo bile u istom odeljenju. Ona doooobro buckasta a ja dooooobro mršava. Kao Stanlio I Olio. Nikada nisam vraćala užinu kući jer se Mila potrudila da nemam šta da vratim. U školi su me zvali Malac jer sam bila najsitnija od svih. Lepo mi je išla osnovna škola. Nisam volela matematiku I strane jezike. Najviše sam volela srpski. Mnogo sam radova napisala. Na odmoru samo kažu “Malac, diktiraj” I ja počnem da deklamujem, lepo, odmah sročeno, ne mora ništa da se ispravlja. Talenat, šta ćeš. Sa ostalim predmetima, onim bubalačkim nisam imala problema. Kad sednem da naučim ide kao po loju. Sklopim oči, malo iskoračim pored klupe, pred očima mi je sveska ili knjiga iz koje sam učila I lepo počnem da čitam tako zatvorenih očiju. Pamtim slike, a ne tekst. I tako prizovem sliku I odgovaram. I dogadjaje tako pamtim, I to ne samo sliku već I miris, boju, razgovor, osećaj, bol, strah, sreću., dodir, osmeh, kao da sam zapamtila film. Kada se sećam sećam se svega, kao da to ponovo proživljavam. Tako mi mozak funkcioniše oduvek. Nekad je to blagodet, a nekad kazna.
A što sam volela da igram. Toliko sam kukala da učim balet da me je majka upisala u baletsku školu Lujo Davičo. I pored svih obaveza I rada po smenama, ona je nalazila vremena da me vodi autobusom. Mnogo mi je lepo išlo. Pamtim haljinice koje je tetka šila za moje vežbanje baleta. Nisu bile obavezne, ali ko da mezimici odbije baletsku haljinu. Samo nisam znala da mora baš toliko mnogo da se vežba. Pripremni razred sam prošla sa odličnim. Posle njega se tek upisuješ u prvi razred. Posle položenih zadatih tema bio je sistematski pregled. E tu nisam prošla. Ne oslanjam se jednako na oba stopala. Sećam se izraza lica doktorke kada nam je saopštila da nikakvim vežbama to ne može da se ispravi, da je tako kako je, da mi to neće smetati u životu uopšte, zapravo niko to I ne vidi, ali da se baletom ne mogu baviti osim rekreativno. Sruši se ceo moj svet. Mnogo sam zbog toga tugovala. Onda sam pronašla folklor gde nije bilo važno apsolutno jednako oslanjanje na obe noge I procvetah.Kako sam uživala na probama, Druženje je bilo divno, pesma, igra. Pa smo imali priredbe, pa koncerte. Sve našminkane kao da idemo u ratne pohode ali sa crvenim cvetom u kosi. U osnovnoj školi smo imali baš dobru sekciju folklora. Vodila je padagog škole I jako često smo nastupali. Onda sam bila prva generacija usmerenog I u srednjoj školi je vodila sekciju profesorka fizičkog. Takodje smo često imali koncerte. Pored toga sam bila I u kulturno umetničkom društvu. Ma stalno sam igrala I to sam zaista obožavala. Imala sam često solo tačku u vranjanskim igrama.One dimije se uvijaju oko tebe, pa jeleče, pa daire I divni vreli tonovi vranjanske muzike što krv pali I udara u glavu…………Eh, beše
Moj brat dobi infektivnu žuticu pa su mene preselili kod strica na Karaburmu. Išla sam autobusom u školu. Novo iskustvo za mene jer mi je škola blizu kuće te sam išla pešice do tada.. A kod strica, moj brat I sestra, dosta stariji od mene, prihvatiše me kao igračku. Trenirali su oboje odbojku I oboje išli na DIF I oboje bili reprezentativci tadašnje nam države Jugoslavije. Imali su da polažu folklor na fakultetu I ja ti tu dodjem do izražaja. Pokazujem im korake, trešti kolo da se ori cela zgrada, a oni još doveli I neke kolege. I svi su bre oko dva metra, plećati, sve u mišićima. A I devojke sve visoke, kršne, Ja ko Čili Vili pored njih. Uredno cupkaju u dnevnoj sobi a onaj parket samo što se ne razleti. Strinka sve pogledjuje I vrti glavom. Valjda se plašila da ne propadnu kod komšije. Oni pojma nemaju, a ja sve znam. Bože, kako je to lepo. Tada sam već igrala folklor nekih šest godina. Ukupno sam aktivno igrala jedanaest godinica. Mnogo sam to volela. I danas bogami teško da me neko nadigra. I ples sam učila. Omiljeni su mi bili latino-američki plesovi. Eh, beše nekad………I tako, oni obrazuju krug a u sredini sam ja, pokazujem korake. I smešno izgledaju onako visoki I nezgrapni, ko stene, a noge im ko naknadno nakačene…….ali su lepo slušali. Kako smo se svi tada smejali I bili sretni. Onda me brat I sestra naizmenično vode na treninge, pa kad izadju uveče vuku I mene kao maskotu. Bilo je lepo. Najela sam se I napila tada svega I svačega. Nije bilo moje mame da mi ne da sok jer ću da pokvarim večeru. A ja svaki dan posle škole dodjem u ono naše dvorište I zovem mamu. Ona izadje na terasu, razgovaramo. Ne smem gore u stan a ona ne sme dole kod mene. I tužan je bio svaki moj odlazak iz tog dvorišta, ali samo dok me brat ili sestra ne izvedu negde. I sa tetka Ljubom sam često bila jer je I ona stanovala na Karaburmi pa sam svraćala skoro svaki dan. Onda me takva tuga uhvatila jer nisam kući, da sam počela da plačem u dvorištu I tražila od mame da idem kod nane.Moja nana je uvek bila tu, da se sklonim I utešim. Smota ona meni pare u novinu, uveza gumicom I baci preko terase.
“Sine, ne smem da izadjem da te ispratim. Znaš li sama da kupiš kartu I da udješ u voz? Pitaj konduktera da ne pogrešiš” viče moja majka dok ja već zamičem za ugao. Trk na železničku stanicu, kupim kartu I pravo u voz. Pitala sam konduktera ipak da ne pogrešim. Prodje me tuga kako sedoh na sedište. Ako u isto vreme treba da idem na more sa školom ili kod nane, ja sam birala nanu. Ma išla sam na svako letovanje I zimovanje I na svaku ekskurziju, gledala je majka da se ne poklope termini jer zna kakva sam.. A onda sa mamom na letovanje kada ona dobije godišnji odmor. Pamtim jedno lepo letovanje sa mamom I bratim. Morinje, u Hrvatskoj. Zapamtila sam da smo išli brodićem na jedno ostrvo koje su ljudi pre ko zna koliko godina napravili bacajući kamenje u vodu. Kamen na kamen I nasta maleno ostrvo a na njemu sazidaše crkvicu. Sećam se I ikone koju je neka žena poklonila crkvi a izvezena je od zlatnih niti I vlasi njene kose. I tu su živele samo monahinje. Nije bilo muškaraca. Prelepo, bajkovito, tajanstveno. Sećam se jedinog letovanja na kome je bio prisutan I tata. Bili smo u Sutomoru. Bilo je lepo. Osim osećaja da mi je bilo lepo I slike kako tata ulazi u vodu a ja gledam u njegova ledja, ničega se više ne sećam.Ko zna zašto je to dobro. Kakve sam sreće sa tim slikama koje pamtim, možda je bolje I da ne zapamtim. E, da, sećam se I da nas je tata vukao ulicom na sankama. Nas dvoje na velikim sankama, natrontani a on u kaputu vuče sanke. I sve je belo I čisto I mi smo sretni što je tata tu sa nama.Osećaj sreće dominira u tom sećanju dok mu gledam u ledja.Sećam se I da nas je vodio na Dunav, kod Mike alasa. To mi se jako dopalo, ali mi se nije dopao miris ribe a ostalo je bilo u redu. Lep je Dunav kad ga gledaš sa obale. Samo me ja sva ta voda malo plašila, prosto sam imala osećaj da se zaklapa nadamnom. Ali, dok sam na obali baš je lepo.
Beše tu svačega, kao u svakom lepom detinjstvu. I polupanih prozora, I rasturenih bicikla, I tuča (u kojima ja nisam učestvovala jer mrzim agresivnost), I lastiša koji smo preskakale do iznemoglosti. Imala sam drugaricu Milu. Od obdaništa smo bile zajedno, stanovale preko puta, u osnovnu školu smo išle zajedno u isti razred I u srednjoj školi smo bile u istom odeljenju. Ona doooobro buckasta a ja dooooobro mršava. Kao Stanlio I Olio. Nikada nisam vraćala užinu kući jer se Mila potrudila da nemam šta da vratim. U školi su me zvali Malac jer sam bila najsitnija od svih. Lepo mi je išla osnovna škola. Nisam volela matematiku I strane jezike. Najviše sam volela srpski. Mnogo sam radova napisala. Na odmoru samo kažu “Malac, diktiraj” I ja počnem da deklamujem, lepo, odmah sročeno, ne mora ništa da se ispravlja. Talenat, šta ćeš. Sa ostalim predmetima, onim bubalačkim nisam imala problema. Kad sednem da naučim ide kao po loju. Sklopim oči, malo iskoračim pored klupe, pred očima mi je sveska ili knjiga iz koje sam učila I lepo počnem da čitam tako zatvorenih očiju. Pamtim slike, a ne tekst. I tako prizovem sliku I odgovaram. I dogadjaje tako pamtim, I to ne samo sliku već I miris, boju, razgovor, osećaj, bol, strah, sreću., dodir, osmeh, kao da sam zapamtila film. Kada se sećam sećam se svega, kao da to ponovo proživljavam. Tako mi mozak funkcioniše oduvek. Nekad je to blagodet, a nekad kazna.
A što sam volela da igram. Toliko sam kukala da učim balet da me je majka upisala u baletsku školu Lujo Davičo. I pored svih obaveza I rada po smenama, ona je nalazila vremena da me vodi autobusom. Mnogo mi je lepo išlo. Pamtim haljinice koje je tetka šila za moje vežbanje baleta. Nisu bile obavezne, ali ko da mezimici odbije baletsku haljinu. Samo nisam znala da mora baš toliko mnogo da se vežba. Pripremni razred sam prošla sa odličnim. Posle njega se tek upisuješ u prvi razred. Posle položenih zadatih tema bio je sistematski pregled. E tu nisam prošla. Ne oslanjam se jednako na oba stopala. Sećam se izraza lica doktorke kada nam je saopštila da nikakvim vežbama to ne može da se ispravi, da je tako kako je, da mi to neće smetati u životu uopšte, zapravo niko to I ne vidi, ali da se baletom ne mogu baviti osim rekreativno. Sruši se ceo moj svet. Mnogo sam zbog toga tugovala. Onda sam pronašla folklor gde nije bilo važno apsolutno jednako oslanjanje na obe noge I procvetah.Kako sam uživala na probama, Druženje je bilo divno, pesma, igra. Pa smo imali priredbe, pa koncerte. Sve našminkane kao da idemo u ratne pohode ali sa crvenim cvetom u kosi. U osnovnoj školi smo imali baš dobru sekciju folklora. Vodila je padagog škole I jako često smo nastupali. Onda sam bila prva generacija usmerenog I u srednjoj školi je vodila sekciju profesorka fizičkog. Takodje smo često imali koncerte. Pored toga sam bila I u kulturno umetničkom društvu. Ma stalno sam igrala I to sam zaista obožavala. Imala sam često solo tačku u vranjanskim igrama.One dimije se uvijaju oko tebe, pa jeleče, pa daire I divni vreli tonovi vranjanske muzike što krv pali I udara u glavu…………Eh, beše
*
