Koliko ste vi tek imali da gradite kad se zna da su bombardovali i Nemci i saveznici. Lako je drugim velikim gradovima Evrope da se hvale svojom lepotom… Imate lep mali zoo-vrt… Kazali su mi da je u vreme bombardovanja i zoološki vrt bio porušen i da su životinje bile pobegle na ulice, ali da su se same vratile nazad… Stvarno lepa priča – ne znam da li je istinita… (Alfred Hičkok)
-
- Popularno:
- Da li bi pristali da Srbijom vladaju...
- Moldavija zabranila opoziciji učešće na...
- Asimilacija Evrope
- Kolko kilometara putujete samo zarad...
- da li vase supruge mastaju o trojci sa...
- Za čime se najviše žali iz vremena...
- Hrvatska drzava nastavlja da progoni...
- Neka pogine milion Srba, prolićemo more...
- Vučić: Izbori će biti raspisani kad to...
- Da li biste prihvatili ponudu Gane ako...
Beograd kao pesnička inspiracija
- Začetnik teme Neno
- Datum pokretanja
Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti. (Miloš Crnjanski - "Lament nad Beogradom")
do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti. (Miloš Crnjanski - "Lament nad Beogradom")
Ti trazis grad u gradu Beogradu,
a on se veselo prebrojava.
Bas kao da izgovara, slog po slog,
najtoplija imena ovog sveta:
Spasoje, Vukasin, Milivoje, Ja Aco,
Petronije, Ranisavka, Leposava, Ja Strajo.
Pomislis: gorak je grad
zbog neispunjenih prostora u sebi,
tamo nekih taraba, tresanja i dvorista
sto zute seoskim letom.
Tada se dogodi cudo:
grad ti se usred vida za dva koplja ozida.
Toliko da se zbunis.
Al opet prozivka iskreno najsaljivija:
Ja Mitar, Jevstasije, Milomirka, Ruza.
Ja cedni otac Pantelija i Grozda.
Ti trazis grad od Cvetka i Kalemegdana.
A on izmice ka Savi.
I uz put vidis ljude kako se zagledaju
u neispunjene prostore u sebi:
u tamo neke tarabe, tresnje i dvorista
sto zute seoskim letom.
I tako- do prvih ladja.
A grad izmakne ka Dunavu.
Ali kada je sve vec jasno
i vise nema povratka,
prepukne grad na najgradskijem mestu.
Koliko da se provuce harmonika.
Pa opet tamo neka taraba, tresnja i dvoriste
sto zute seoskim letom.
I kaplju, slog po slog,
najtoplija imena ovoga sveta:
Radovan, Ja Ljubinko, Ilija, Velizir, Vasa,
Milisav, Ja Lazar, Andjelko, Andjelija, Sava,
Svetozar, Radomir, Lepotinjka, Ja Arsa.
Ti trazis grad u gradu Beogradu.
A svirala kroz pesmu progovara.
(Branko V. Radičević)
a on se veselo prebrojava.
Bas kao da izgovara, slog po slog,
najtoplija imena ovog sveta:
Spasoje, Vukasin, Milivoje, Ja Aco,
Petronije, Ranisavka, Leposava, Ja Strajo.
Pomislis: gorak je grad
zbog neispunjenih prostora u sebi,
tamo nekih taraba, tresanja i dvorista
sto zute seoskim letom.
Tada se dogodi cudo:
grad ti se usred vida za dva koplja ozida.
Toliko da se zbunis.
Al opet prozivka iskreno najsaljivija:
Ja Mitar, Jevstasije, Milomirka, Ruza.
Ja cedni otac Pantelija i Grozda.
Ti trazis grad od Cvetka i Kalemegdana.
A on izmice ka Savi.
I uz put vidis ljude kako se zagledaju
u neispunjene prostore u sebi:
u tamo neke tarabe, tresnje i dvorista
sto zute seoskim letom.
I tako- do prvih ladja.
A grad izmakne ka Dunavu.
Ali kada je sve vec jasno
i vise nema povratka,
prepukne grad na najgradskijem mestu.
Koliko da se provuce harmonika.
Pa opet tamo neka taraba, tresnja i dvoriste
sto zute seoskim letom.
I kaplju, slog po slog,
najtoplija imena ovoga sveta:
Radovan, Ja Ljubinko, Ilija, Velizir, Vasa,
Milisav, Ja Lazar, Andjelko, Andjelija, Sava,
Svetozar, Radomir, Lepotinjka, Ja Arsa.
Ti trazis grad u gradu Beogradu.
A svirala kroz pesmu progovara.
(Branko V. Radičević)
Милутин Бојић
СИНГИДУНУМ
Ноћас сам те снио, престонице бела,
Китњасту и младу у сутону. Златна
На тврђави зрцају се платна,
Горди сведок моћи и крвавих дела
Сањао сам твоје торње и кубета
И свечани холост, што врх тебе клизи,
Докле у даљини по стењу и низи
У сутону сивом зрео живот цвета.
Окружена плавим висовима, слушаш
Шумор снажних река, јер су твоје чело
Браздале године и време је плело
Златан венац којим невернике кушаш.
Снио сам те лепу, али данас, јао!
Разривена зјапе твоја горда недра.
Са храмова твојих песма није ведра
А на твоје чело црне је сумор пао.
Улицама пустим густи снег се слеже
Изнад кућа дршће лик туге и страха,
А градом препуним самртнога даха
Одјекује тупо бат туђинске страже.
(1916)
СИНГИДУНУМ
Ноћас сам те снио, престонице бела,
Китњасту и младу у сутону. Златна
На тврђави зрцају се платна,
Горди сведок моћи и крвавих дела
Сањао сам твоје торње и кубета
И свечани холост, што врх тебе клизи,
Докле у даљини по стењу и низи
У сутону сивом зрео живот цвета.
Окружена плавим висовима, слушаш
Шумор снажних река, јер су твоје чело
Браздале године и време је плело
Златан венац којим невернике кушаш.
Снио сам те лепу, али данас, јао!
Разривена зјапе твоја горда недра.
Са храмова твојих песма није ведра
А на твоје чело црне је сумор пао.
Улицама пустим густи снег се слеже
Изнад кућа дршће лик туге и страха,
А градом препуним самртнога даха
Одјекује тупо бат туђинске страже.
(1916)
Уздах са Дунава
На Калемегдану, посред старог града,
Где Београд грле и Дунав и Сава,
Једно Српче гледа земље наших нада,
Што их тајно крије та даљина плава.
Огромна равница пред њиме се пружа
Несрећна и лепа, као српска туга,
У тој земљи има и поља и ружа,
Ал' слобода само тој се земљи руга.
Столећима Србин у тој земљи живи,
Ал' Немац и Мађар вечито га гоне,
Једино се Србин тој земљи не диви,
Јер његова звона само на плач звоне.
Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни,
Далмација, Босна - све то земље Срба,
Ту је и Хрватска: свуд спомени славни,
Чувају се тајно место српског грба.
И док сунце греје Велику Србију,
На Калемегдану док цвеће мирише,
Српче стоји тако, сузе му се лију,
И његово срце овако уздише:
"О велике земље, о Српски Народе,
Када ће и за те доћи живот прави?
Што судбина крије буктињу слободе?
Велико пролеће кад ће да се јави?
С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,
Кад ће у бој поћи наше моћне чете,
Да униште једном име господара,
Који као тиран гуши земље свете."
(Владислав Петковић-Дис )
На Калемегдану, посред старог града,
Где Београд грле и Дунав и Сава,
Једно Српче гледа земље наших нада,
Што их тајно крије та даљина плава.
Огромна равница пред њиме се пружа
Несрећна и лепа, као српска туга,
У тој земљи има и поља и ружа,
Ал' слобода само тој се земљи руга.
Столећима Србин у тој земљи живи,
Ал' Немац и Мађар вечито га гоне,
Једино се Србин тој земљи не диви,
Јер његова звона само на плач звоне.
Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни,
Далмација, Босна - све то земље Срба,
Ту је и Хрватска: свуд спомени славни,
Чувају се тајно место српског грба.
И док сунце греје Велику Србију,
На Калемегдану док цвеће мирише,
Српче стоји тако, сузе му се лију,
И његово срце овако уздише:
"О велике земље, о Српски Народе,
Када ће и за те доћи живот прави?
Што судбина крије буктињу слободе?
Велико пролеће кад ће да се јави?
С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,
Кад ће у бој поћи наше моћне чете,
Да униште једном име господара,
Који као тиран гуши земље свете."
(Владислав Петковић-Дис )
Ko da izmeri
bezmerje?
U neimenovanom
hodu
od tasa
do tasa?
Preteže težina.
Trenuci se samo
ugledaju na
kapi,
što pod krinkom vode
s nadmoćnim
spokojem
ističu iz česme
odmilele na leđima
neuništivim
bronzanih kornjača.
Vreva se kotrlja
niz padinu.
Vreme stoji
samo trolejbusi prolaze.
(Neda Kovačević)
bezmerje?
U neimenovanom
hodu
od tasa
do tasa?
Preteže težina.
Trenuci se samo
ugledaju na
kapi,
što pod krinkom vode
s nadmoćnim
spokojem
ističu iz česme
odmilele na leđima
neuništivim
bronzanih kornjača.
Vreva se kotrlja
niz padinu.
Vreme stoji
samo trolejbusi prolaze.
(Neda Kovačević)
.....Ne cujem te vise.
Zasto te vise ne cujem, u bledim nasim zorama?
Na Dunavu iSavi
Karaburmi i Zvezdari
u vecerima proletnjim i jesenjim?
Kao suvo lisce opalo - ostala si necujno na gorama
da glas ti zauvek zamukne......
na nedohodima neznanim
na stazama kozjim, jelenskim.
Tanasije Mladenovic
Zasto te vise ne cujem, u bledim nasim zorama?
Na Dunavu iSavi
Karaburmi i Zvezdari
u vecerima proletnjim i jesenjim?
Kao suvo lisce opalo - ostala si necujno na gorama
da glas ti zauvek zamukne......
na nedohodima neznanim
na stazama kozjim, jelenskim.
Tanasije Mladenovic
Antun Gustav Matoš: Lud od srca
Neumjeren se građanski cvilež začuo u povodu stoljeća smrti Antuna Gustava Matoša. Kako je zima bila blaga, i veljača se izgubila među drugim mjesecima, nekome se moglo učiniti da to u kasni ožujski čas dreče naši hrvatski mačci, ali nisu oni, nego profesorica Zlatar koncelebrira akademiku Jelčiću, na zadušnici u gradskoj vijećnici, o čemu izvještava i Hrvatska televizija, i radio, i sve krugovalne postaje, od Sutle pa do Srijema, gdje je na Dunavu, komunističkom nepravdom, postavljena hrvatska granica, što su je Poglavnik naš i Führer utvrđivali znatno istočnije, u Semlinu, podno kule Sibinjanina Janka, s koje bi Hrvat u ime novoga europskog poretka stražario nad Orijentom i Balkanom. Tamo se, u Semlinu, zadušnica za Matoša nije čula, niti po zemunskim sokacima veljačom dreče hrvatski mačci. U Zemunu niti je što Matoševo, niti je hrvatsko. Matošev je, pa onda i hrvatski, tek Beograd. Ali o tome tiho, jer bi se zagrebački cvilež mogao pretvoriti u gnjevnu riku, budemo li govorili o Matoševom Beogradu, o tome, recimo, kako je i kojim riječima bjelinu tog grada opisao njegov veliki hrvatski pjesnik.
Čemu onda ta prigodničarska dreka nad Matoševom smrću? Već godinama nijedna se obljetnica nekoga hrvatskog pisca nije tako vidljivo i glasno obilježila. Čak je profesorica Zlatar putovala u Pariz, tumarala od arondismana do arondismana, baš kao “mister Zoki” ravnom Australijom, da nađe gdje bi posadila Matoša na klupi, drugi odljev onoga genijanog Kožarićevog spomenika, ali avaj, kad nitko od Francuza nije niti čuo za hrvatskog pjesnika, a gdje bi Parizlije stigli kada bi ministrima kulture iz baš svakoga bjelosvjetskog bantustana dopustili da im po parkovima sade i siju nadgrobnike svojim nazovi pjesnicima? Na kraju, našla je profesorica neku prigradsku varošicu, u kojoj, hvala na pitanju, Antun Gustav Matoš nikada nije bio, gdje su joj dopustili da ostavi svoj spomenik, da ga nije uzalud iz Hrvatske nosila. I zato pitamo: odakle njoj, i drugima skrbnim i brižnim za hrvatsku kulturu i domoljublje, toliko sapi i volje da se bave Matošem? Eno, čak su u izloge zagrebačkih papirnica izložili i stare njegove knjige. A na Hrvatskoj televiziji čule su se i probrane recitacije. Zašto i otkud, odjednom? Nećete nam, valjda, reći da je Matoš bio veliki pisac, pjesnik i polemičar? S takvim odgovorom jedva da biste dobili dvojku u petom razredu Osnovne škole doktor Mile Budak u Gospiću.
Matoš se i akademiku Jelčiću i profesorici Zlatar najviše sviđa najprije zato što je Matoš mrtav. A onda i zato što se Matoša vrlo lako i bezbolno da krivotvoriti. Mogu mu se riječi istrgnuti iz konteksta, bilo tekstualnog bilo iz konteksta epohe, jer je Matoš, kao i gotovo svaki znatniji hrvatski pisac– a takvi, znate, nisu brojni – proturječan, u polemici sa samim sobom, napižđen na Srbe i prezriv prema Hrvatima, tako da bi se, zapravo, moglo reći da Matoš nije bio jedan, kao što tvrde slavljenici i čestitari njegove napoprijeke smrti od prije stoljeća, nego je Antuna Gustava Matoša bilo barem sedam. A kada je riječ o hrvatstvu, do kojega je hrvatskim književnim smrtoljupcima i falangistima razumljivo i najviše stalo, njegovo hrvatstvo je bilo takvo da bi, u to nema baš nikakve sumnje, svršio kao pas, e da je kojim slučajem poživio. Umjesto da postane dobar ustaša, kakvim ga danas predstavljaju njegovi zadušničari, Matoš bi svršio baš kao August Cesarec. Strijeljali bi ga u travnju 1941, dok bi im on u cijevi klicao: Živjela Hrvatska! Imao bi tog crnog proljeća samo šezdeset osam godina, a danas bi, s takvom, dosljedno matoševskom smrću, bio u dubokoj ilegali, i ne bi ga se sjetili ni profesorica, ni njezin akademik, ni družina iz Vile Arko, bio bi mrtav kao Antun Barac i Ivan Goran Kovačić, zajedno.
Da je tako, i nikako drukčije, dokazuje baš ono Zlataričino pariško zlopaćenje s Kožarićevom skulpturom. Da su njezine namjere prema pjesniku iskrene, tačnije – da su iskrene namjere onih koji su Matoša cenzorskim okom čitali, i danas njegovu smrt slave, ne bi gvozdena klupa s Gustlovom figurom putovala tamo gdje ga ne poznaju, nego bi danas, kao što je i red, stajala preko puta Tri šešira, na Skadarliji, u Beogradu, gdje je pjesnik provodio noći i gdje ga se toliko dobro sjećaju, da su ga ekstenzivno citirali u serijalu Radio televizije Srbije “Beograd, večni grad”, kao jednoga od davnih i važnih sugrađana. Za takvo što bi, međutim, profesorica trebala imati muda matoševska, kojih ona, posve razumljivo nema, jer da ih ima ne bi je poslenici žive hrvatske kulture aklamacijom izabrali na ministarsko mjesto. Matoš nije želio biti provincijalac, a u Pariz su ga mrtvog sprtljali kao zadnjeg provincijalca, kao onoga zakavkaskog, južnosovjetskog diktatora, iz današnjega beogradskog parka. On je bio propovjednik hrvatskoga kulturnog i književnog paradoksa, a takav je i danas: eto zato bi Matošev spomenik u Beogradu bio znak njegova europejstva, dok je u varošici blizu Pariza taj isti spomenik znak provincijalne bijede onih koji su ga u Pariz nosili.
Evo, što je Matošu mrtvom u brk kresao mladi Ujević: “Politički novinar, on nije stvorio ili dosljedno branio ni jedne ideje, njegovi su činovi bili uvijek samo trzaji. (…) Njegov rad nije imao sustava, ni filozofskih ili ideoloških ambicija, dakle ni metode. (…) Njegovi su teoretski članci po broju ograničeni i po domašaju umjereni, jer mu logička sposobnost bješe skromno razvijena. Općenitih vidika kao da nije imao. Falio mu je, kako naši umnici loše prevode, ‘nazor na svijet’.” I kao kakav glupak, lišen moći logičkog rasuđivanja, bena i bluna lišena čak i svjetonazora, a svatko u Hrvatskoj, ovoj današnjoj i onoj ondašnjoj, svoga svjetonazora ima, jednako i akademik, i profesorica, i svi ostali iz prvih redova hrvatske književnosti svjetonazora svoga hrvatskog imaju, samo ga on nije imao. Tako o Matošu Ujević, kojega je, vele nam ovih dana novinari, on zvao Huljevićem, i taman pošto je skandalizirao javnost, taj pijanac, klošar i vucibatina – kako Tina nazivahu u ovovremenom Hrvatskom saboru – ta imoćanska Jugoslavenčina, Srbofil, ekavac, ćiriličar i bezbožnik, nastavlja o mrtvome pjesniku: “Ne bijaše mislilac, ali bijaše nešto daleko bolje od toga, kako je nestalna stvarnost bolja od ukrućene ideje. Jer on osjećaše jako. Njegov duh bijaše živ kao živo srebro što nemirno klizi dijeleći se, stapajući se, dijeleći se ponovo, toliko bijaše živahan i sjajan, jedna tvar što se prelijeva u hiljadu oblika. Pet čula imaše širom otvorenih utiscima života, i kako su dveri njegova duha bile razjapljene svim igrama svjetlosti i sjene, on je imao ljepotu promjenljivih odsjaja, pun začudne pomičnosti i nevjerojatne elasticitete. Bio je impulzivan, i vjetri što duvaju na raskršću duha okretahu ga na sve četiri strane. Nije se dao uhvatiti u šaku kao ni trak sunca, od jegulje je imao gipku sposobnost izmicanja. On je bio vječno postajanje. (…) U vrijeme kad je množina poglupila od pameti, Matoš je poludio od srca, a ja sam Rabbiju zahvalan što je u suvremenu sivoću bestužne Hrvatske unio plodnoga puntanja i slikovitog nereda. U zemlji najsmješnijoj zbog prevelike ozbiljnosti, u ovome ‘idejnome’ vremenu – ‘danas, kada misli svaka šuša’ – on je imao srčanost da glumi Augusta. Važna lica su mu jedva imponovala, i Gustl je kao dizeldorfski čivutin vukao za bradu proroke i natezao uši mudraca. Poput Hugoova mangupčeta Gavroshea, znao je da razbija i korisne fenjere da se ‘tamnoj ulici vrati njeno lice’.”
Ništa što se ovih dana moglo čuti ili pročitati, pa čak ni ono što je Matoš u svojim knjigama mogao reći o sebi i o svojima, tako živo ne zvuči i ne grmi, kao riječi mrtvoga Ujevića. Mrtav jedan, mrtav drugi, dok Hrvatskom vladaju njeni mrtvozornici, i upravljaju svim prošlim i budućim hrvatskim smrtima. I pritom lažu glupo, prigodno. Lažu kao što se potvori pse da lažu. Premda psi niti lažu, niti se za naše pse do Pariza čulo. Jednako za pse, kao ni za Antuna Gustava Matoša, koji je poludio od srca, u vrijeme kada je većina poglupila od pameti, u zemlji najsmješnijoj zbog prevelike ozbiljnosti, u Hrvatskoj koja ne zna za istinsku tugu, nije se dao uhvatiti kao ni trak sunca. Prije jednoga stoljeća, kao i danas.
Putovao je u Sarajevo da vidi živoga Silvija Strahimira Kranjčevića, ali ga je zatekao mrtvog. Bio je na tom velikom hrvatskom sprovodu, ni šest godina kasnije sahranjivali su njega. Umirao je ružno, u zimu, one posljednje predratne i vrlo bezbrižne europske godine, kada je, kao i danas, u Hrvatskoj sve bilo na svome mjestu. I glupost od pameti, i ludilo od srca. I ostalo o čemu Tin Ujević govori kada hrvatski propovijeda nad Matoševim friškim grobom. Mrtav jedan, mrtav drugi, ali među svim današnjim mrtvozornicima hrvatske književnosti i njezinim krivotvoriteljima, življom se mnogo čini Ujevićeva i Matoševa smrt, od ove obljetničarske cvileži. O živome Antunu Gustavu Matošu danas blebeću grobovi. Noću mu dreče pod prozorima, pa pjesnik ne može da spava.
Miljenko Jergović 29. 03. 2014
Neumjeren se građanski cvilež začuo u povodu stoljeća smrti Antuna Gustava Matoša. Kako je zima bila blaga, i veljača se izgubila među drugim mjesecima, nekome se moglo učiniti da to u kasni ožujski čas dreče naši hrvatski mačci, ali nisu oni, nego profesorica Zlatar koncelebrira akademiku Jelčiću, na zadušnici u gradskoj vijećnici, o čemu izvještava i Hrvatska televizija, i radio, i sve krugovalne postaje, od Sutle pa do Srijema, gdje je na Dunavu, komunističkom nepravdom, postavljena hrvatska granica, što su je Poglavnik naš i Führer utvrđivali znatno istočnije, u Semlinu, podno kule Sibinjanina Janka, s koje bi Hrvat u ime novoga europskog poretka stražario nad Orijentom i Balkanom. Tamo se, u Semlinu, zadušnica za Matoša nije čula, niti po zemunskim sokacima veljačom dreče hrvatski mačci. U Zemunu niti je što Matoševo, niti je hrvatsko. Matošev je, pa onda i hrvatski, tek Beograd. Ali o tome tiho, jer bi se zagrebački cvilež mogao pretvoriti u gnjevnu riku, budemo li govorili o Matoševom Beogradu, o tome, recimo, kako je i kojim riječima bjelinu tog grada opisao njegov veliki hrvatski pjesnik.
Čemu onda ta prigodničarska dreka nad Matoševom smrću? Već godinama nijedna se obljetnica nekoga hrvatskog pisca nije tako vidljivo i glasno obilježila. Čak je profesorica Zlatar putovala u Pariz, tumarala od arondismana do arondismana, baš kao “mister Zoki” ravnom Australijom, da nađe gdje bi posadila Matoša na klupi, drugi odljev onoga genijanog Kožarićevog spomenika, ali avaj, kad nitko od Francuza nije niti čuo za hrvatskog pjesnika, a gdje bi Parizlije stigli kada bi ministrima kulture iz baš svakoga bjelosvjetskog bantustana dopustili da im po parkovima sade i siju nadgrobnike svojim nazovi pjesnicima? Na kraju, našla je profesorica neku prigradsku varošicu, u kojoj, hvala na pitanju, Antun Gustav Matoš nikada nije bio, gdje su joj dopustili da ostavi svoj spomenik, da ga nije uzalud iz Hrvatske nosila. I zato pitamo: odakle njoj, i drugima skrbnim i brižnim za hrvatsku kulturu i domoljublje, toliko sapi i volje da se bave Matošem? Eno, čak su u izloge zagrebačkih papirnica izložili i stare njegove knjige. A na Hrvatskoj televiziji čule su se i probrane recitacije. Zašto i otkud, odjednom? Nećete nam, valjda, reći da je Matoš bio veliki pisac, pjesnik i polemičar? S takvim odgovorom jedva da biste dobili dvojku u petom razredu Osnovne škole doktor Mile Budak u Gospiću.
Matoš se i akademiku Jelčiću i profesorici Zlatar najviše sviđa najprije zato što je Matoš mrtav. A onda i zato što se Matoša vrlo lako i bezbolno da krivotvoriti. Mogu mu se riječi istrgnuti iz konteksta, bilo tekstualnog bilo iz konteksta epohe, jer je Matoš, kao i gotovo svaki znatniji hrvatski pisac– a takvi, znate, nisu brojni – proturječan, u polemici sa samim sobom, napižđen na Srbe i prezriv prema Hrvatima, tako da bi se, zapravo, moglo reći da Matoš nije bio jedan, kao što tvrde slavljenici i čestitari njegove napoprijeke smrti od prije stoljeća, nego je Antuna Gustava Matoša bilo barem sedam. A kada je riječ o hrvatstvu, do kojega je hrvatskim književnim smrtoljupcima i falangistima razumljivo i najviše stalo, njegovo hrvatstvo je bilo takvo da bi, u to nema baš nikakve sumnje, svršio kao pas, e da je kojim slučajem poživio. Umjesto da postane dobar ustaša, kakvim ga danas predstavljaju njegovi zadušničari, Matoš bi svršio baš kao August Cesarec. Strijeljali bi ga u travnju 1941, dok bi im on u cijevi klicao: Živjela Hrvatska! Imao bi tog crnog proljeća samo šezdeset osam godina, a danas bi, s takvom, dosljedno matoševskom smrću, bio u dubokoj ilegali, i ne bi ga se sjetili ni profesorica, ni njezin akademik, ni družina iz Vile Arko, bio bi mrtav kao Antun Barac i Ivan Goran Kovačić, zajedno.
Da je tako, i nikako drukčije, dokazuje baš ono Zlataričino pariško zlopaćenje s Kožarićevom skulpturom. Da su njezine namjere prema pjesniku iskrene, tačnije – da su iskrene namjere onih koji su Matoša cenzorskim okom čitali, i danas njegovu smrt slave, ne bi gvozdena klupa s Gustlovom figurom putovala tamo gdje ga ne poznaju, nego bi danas, kao što je i red, stajala preko puta Tri šešira, na Skadarliji, u Beogradu, gdje je pjesnik provodio noći i gdje ga se toliko dobro sjećaju, da su ga ekstenzivno citirali u serijalu Radio televizije Srbije “Beograd, večni grad”, kao jednoga od davnih i važnih sugrađana. Za takvo što bi, međutim, profesorica trebala imati muda matoševska, kojih ona, posve razumljivo nema, jer da ih ima ne bi je poslenici žive hrvatske kulture aklamacijom izabrali na ministarsko mjesto. Matoš nije želio biti provincijalac, a u Pariz su ga mrtvog sprtljali kao zadnjeg provincijalca, kao onoga zakavkaskog, južnosovjetskog diktatora, iz današnjega beogradskog parka. On je bio propovjednik hrvatskoga kulturnog i književnog paradoksa, a takav je i danas: eto zato bi Matošev spomenik u Beogradu bio znak njegova europejstva, dok je u varošici blizu Pariza taj isti spomenik znak provincijalne bijede onih koji su ga u Pariz nosili.
Evo, što je Matošu mrtvom u brk kresao mladi Ujević: “Politički novinar, on nije stvorio ili dosljedno branio ni jedne ideje, njegovi su činovi bili uvijek samo trzaji. (…) Njegov rad nije imao sustava, ni filozofskih ili ideoloških ambicija, dakle ni metode. (…) Njegovi su teoretski članci po broju ograničeni i po domašaju umjereni, jer mu logička sposobnost bješe skromno razvijena. Općenitih vidika kao da nije imao. Falio mu je, kako naši umnici loše prevode, ‘nazor na svijet’.” I kao kakav glupak, lišen moći logičkog rasuđivanja, bena i bluna lišena čak i svjetonazora, a svatko u Hrvatskoj, ovoj današnjoj i onoj ondašnjoj, svoga svjetonazora ima, jednako i akademik, i profesorica, i svi ostali iz prvih redova hrvatske književnosti svjetonazora svoga hrvatskog imaju, samo ga on nije imao. Tako o Matošu Ujević, kojega je, vele nam ovih dana novinari, on zvao Huljevićem, i taman pošto je skandalizirao javnost, taj pijanac, klošar i vucibatina – kako Tina nazivahu u ovovremenom Hrvatskom saboru – ta imoćanska Jugoslavenčina, Srbofil, ekavac, ćiriličar i bezbožnik, nastavlja o mrtvome pjesniku: “Ne bijaše mislilac, ali bijaše nešto daleko bolje od toga, kako je nestalna stvarnost bolja od ukrućene ideje. Jer on osjećaše jako. Njegov duh bijaše živ kao živo srebro što nemirno klizi dijeleći se, stapajući se, dijeleći se ponovo, toliko bijaše živahan i sjajan, jedna tvar što se prelijeva u hiljadu oblika. Pet čula imaše širom otvorenih utiscima života, i kako su dveri njegova duha bile razjapljene svim igrama svjetlosti i sjene, on je imao ljepotu promjenljivih odsjaja, pun začudne pomičnosti i nevjerojatne elasticitete. Bio je impulzivan, i vjetri što duvaju na raskršću duha okretahu ga na sve četiri strane. Nije se dao uhvatiti u šaku kao ni trak sunca, od jegulje je imao gipku sposobnost izmicanja. On je bio vječno postajanje. (…) U vrijeme kad je množina poglupila od pameti, Matoš je poludio od srca, a ja sam Rabbiju zahvalan što je u suvremenu sivoću bestužne Hrvatske unio plodnoga puntanja i slikovitog nereda. U zemlji najsmješnijoj zbog prevelike ozbiljnosti, u ovome ‘idejnome’ vremenu – ‘danas, kada misli svaka šuša’ – on je imao srčanost da glumi Augusta. Važna lica su mu jedva imponovala, i Gustl je kao dizeldorfski čivutin vukao za bradu proroke i natezao uši mudraca. Poput Hugoova mangupčeta Gavroshea, znao je da razbija i korisne fenjere da se ‘tamnoj ulici vrati njeno lice’.”
Ništa što se ovih dana moglo čuti ili pročitati, pa čak ni ono što je Matoš u svojim knjigama mogao reći o sebi i o svojima, tako živo ne zvuči i ne grmi, kao riječi mrtvoga Ujevića. Mrtav jedan, mrtav drugi, dok Hrvatskom vladaju njeni mrtvozornici, i upravljaju svim prošlim i budućim hrvatskim smrtima. I pritom lažu glupo, prigodno. Lažu kao što se potvori pse da lažu. Premda psi niti lažu, niti se za naše pse do Pariza čulo. Jednako za pse, kao ni za Antuna Gustava Matoša, koji je poludio od srca, u vrijeme kada je većina poglupila od pameti, u zemlji najsmješnijoj zbog prevelike ozbiljnosti, u Hrvatskoj koja ne zna za istinsku tugu, nije se dao uhvatiti kao ni trak sunca. Prije jednoga stoljeća, kao i danas.
Putovao je u Sarajevo da vidi živoga Silvija Strahimira Kranjčevića, ali ga je zatekao mrtvog. Bio je na tom velikom hrvatskom sprovodu, ni šest godina kasnije sahranjivali su njega. Umirao je ružno, u zimu, one posljednje predratne i vrlo bezbrižne europske godine, kada je, kao i danas, u Hrvatskoj sve bilo na svome mjestu. I glupost od pameti, i ludilo od srca. I ostalo o čemu Tin Ujević govori kada hrvatski propovijeda nad Matoševim friškim grobom. Mrtav jedan, mrtav drugi, ali među svim današnjim mrtvozornicima hrvatske književnosti i njezinim krivotvoriteljima, življom se mnogo čini Ujevićeva i Matoševa smrt, od ove obljetničarske cvileži. O živome Antunu Gustavu Matošu danas blebeću grobovi. Noću mu dreče pod prozorima, pa pjesnik ne može da spava.
Miljenko Jergović 29. 03. 2014
БЕОГРАД СА СТАРИХ ФОТОГРАФИЈА
1.
Лакована дрвена кутија боје шумског меда,
На дугам зглавкастим ногама воденог инсекта
Светлуца гладним киклопским оком,
Гута коров и травуљину, гута ћерамиду
Крова на савској падини, прегриза реку
Мало узводно од ушћа,
Заједно са сећањем на пљусак
Y мочварној равници, преко —
Лишај на мокрим опекама тврђаве
Замишља облик вртова на брисаном простору
(А на глави шешир помодан и бео)
Време на Сахат-кули удаљава се, као звезда,
Кад окренете лист где отисак је отиска
Априлске неке светлости што још мирише
На барут, на креч, на чамовину,
На ваздух надом разрован —
Тако присуствујете рађању геометрије
На дунавској падини: тарабе и блато,
И можда већ Миришу липе с питомог Врачара
Yтом убрзаном кретању
Где двоножне сенке остај у залепљене
За прашњави тренутак калдрме, безимено,
Као мушице о ветробран;
међутим
На Теразијама, где камени лавови
Бљују здраво сребро, све су мере неизвесне
Мало ниже гологлави књаз
Уседа у седло, 1882,
И бронзаном руком показује кулисе
Које гута јучерашњи ваздух,
онај исти
Чије се зрнце једно венчава са крвљу
Руке што преврће листове: историја се тако
Са памћењем помеша, као са Дунавом Сава;
Покушајте сада да листате књигу Унатраг —
на прстима остаје пепео.
2.
Али још увек постоји могућност
Правог наставка: дописати књигу
Коју су други саставили за нас —
Одљуштити са мрежњаче киклопа
Заборављену светлост;
попети се
Опет на трамвај на Теразијама
И померити тако равнотежу
Између јуче и сутра, ситним тегом
Памћења данас;
прећи преко моста
Што опет виси само због тренутка
Преласка, стваран у ваздуху бившег,
Над Савом што је отекла у кише —
Отискивана у безброј копија,
Та слика живи зато што се враћа,
Слична и никад истоветна, да би
Познала себе у оку што стари
Изнутра, као плод у сенци;
тако
Сваким повратком расте у будућност.
3.
На једном фосилу светлости из 1865.
Са крова зграде коју тек што је подигао
Миша Анастасиевипъ свомъ отечеству
Види се огромна башта у коју нећете ући —
Нема пламеног мача: пут пречи симетрија
Простора замишљеног да пролази ко време;
Медени мирис високих липа запечаћен је
Y урне, депонован са друге стране сећања;
Из овог правца свет је затворен; ту нема
Пукотине, ни да оштрица ножа, ни да пљоснато
Срце липиног листа прође;
но можда сте умели
Ући кроз другу слику, па сишли сте на Дунав
Низ правац туђег погледа, и отворили клопку:
Један истоветан детал>, привидна случајност —
Да, стоји Небојша кула, тај стуб који се диже
Видљив на хексагону прастарог горког саћа,
Међу ђубретом, поред шљунчара, поред пруге;
Камена стабљика огромне руже ваздуха што се
Отвара слој по слој, а мирис је време —
Можда сте тамо разумели,
Можда сте тамо чули: окреће се точак,
Можда сте тамо чули: шуме, шуме крила.
(Иван В. Лалић
1.
Лакована дрвена кутија боје шумског меда,
На дугам зглавкастим ногама воденог инсекта
Светлуца гладним киклопским оком,
Гута коров и травуљину, гута ћерамиду
Крова на савској падини, прегриза реку
Мало узводно од ушћа,
Заједно са сећањем на пљусак
Y мочварној равници, преко —
Лишај на мокрим опекама тврђаве
Замишља облик вртова на брисаном простору
(А на глави шешир помодан и бео)
Време на Сахат-кули удаљава се, као звезда,
Кад окренете лист где отисак је отиска
Априлске неке светлости што још мирише
На барут, на креч, на чамовину,
На ваздух надом разрован —
Тако присуствујете рађању геометрије
На дунавској падини: тарабе и блато,
И можда већ Миришу липе с питомог Врачара
Yтом убрзаном кретању
Где двоножне сенке остај у залепљене
За прашњави тренутак калдрме, безимено,
Као мушице о ветробран;
међутим
На Теразијама, где камени лавови
Бљују здраво сребро, све су мере неизвесне
Мало ниже гологлави књаз
Уседа у седло, 1882,
И бронзаном руком показује кулисе
Које гута јучерашњи ваздух,
онај исти
Чије се зрнце једно венчава са крвљу
Руке што преврће листове: историја се тако
Са памћењем помеша, као са Дунавом Сава;
Покушајте сада да листате књигу Унатраг —
на прстима остаје пепео.
2.
Али још увек постоји могућност
Правог наставка: дописати књигу
Коју су други саставили за нас —
Одљуштити са мрежњаче киклопа
Заборављену светлост;
попети се
Опет на трамвај на Теразијама
И померити тако равнотежу
Између јуче и сутра, ситним тегом
Памћења данас;
прећи преко моста
Што опет виси само због тренутка
Преласка, стваран у ваздуху бившег,
Над Савом што је отекла у кише —
Отискивана у безброј копија,
Та слика живи зато што се враћа,
Слична и никад истоветна, да би
Познала себе у оку што стари
Изнутра, као плод у сенци;
тако
Сваким повратком расте у будућност.
3.
На једном фосилу светлости из 1865.
Са крова зграде коју тек што је подигао
Миша Анастасиевипъ свомъ отечеству
Види се огромна башта у коју нећете ући —
Нема пламеног мача: пут пречи симетрија
Простора замишљеног да пролази ко време;
Медени мирис високих липа запечаћен је
Y урне, депонован са друге стране сећања;
Из овог правца свет је затворен; ту нема
Пукотине, ни да оштрица ножа, ни да пљоснато
Срце липиног листа прође;
но можда сте умели
Ући кроз другу слику, па сишли сте на Дунав
Низ правац туђег погледа, и отворили клопку:
Један истоветан детал>, привидна случајност —
Да, стоји Небојша кула, тај стуб који се диже
Видљив на хексагону прастарог горког саћа,
Међу ђубретом, поред шљунчара, поред пруге;
Камена стабљика огромне руже ваздуха што се
Отвара слој по слој, а мирис је време —
Можда сте тамо разумели,
Можда сте тамо чули: окреће се точак,
Можда сте тамо чули: шуме, шуме крила.
(Иван В. Лалић
СПОМЕН HA СКАДАРЛИЈУ
Скадарлија, пуна дима,
још ми ноћу не да мира,
још у мутним тутње снима
„Два Јелена", „Три шешира".
Још са Бором, покрај вина,
на увеле мислим руже,
јоште око браде Тина
лептирице ноћне круже.
Јоште на дну свијести сине
плав пламичак усред мрака,
кад с циганске виолине
крупне сузе труни Рака.
Још се пењем зором плавом
уз калдрму, без рачуна,
с празном кесом, празном главом,
али срца до дна пуна.
Знам да нема више моста
до минулог царства сјена,
ал' још оста боца доста
у подруму успомена.
Gustav Krklec
Скадарлија, пуна дима,
још ми ноћу не да мира,
још у мутним тутње снима
„Два Јелена", „Три шешира".
Још са Бором, покрај вина,
на увеле мислим руже,
јоште око браде Тина
лептирице ноћне круже.
Јоште на дну свијести сине
плав пламичак усред мрака,
кад с циганске виолине
крупне сузе труни Рака.
Још се пењем зором плавом
уз калдрму, без рачуна,
с празном кесом, празном главом,
али срца до дна пуна.
Знам да нема више моста
до минулог царства сјена,
ал' још оста боца доста
у подруму успомена.
Gustav Krklec
BREG ZA RAZMIŠLJANJE
Ispod zidina Kalemegdana
prolazim ja,i oko mene
skupljaju se seni
svih koji su jednom
takođe, živeli.
I ja sam,vidim to
već bivši prolaznik
-nekom će isto ovako vekovi
da se otvore i usta u nemi krik
Kao meni što se
još od Rimljana noć
iznad bedema digla
i vidim, opet
od nekog roba da je
ostala samo cigla
Ostaju kule ove
i Dunav i Sava
i ovaj rt železni
što se brusi katkad
i oštri o valove
a, svi mi
sem duha/ko ga je imo/
po njemu prolazimo.
(Aleksandar Sekulić)
Ispod zidina Kalemegdana
prolazim ja,i oko mene
skupljaju se seni
svih koji su jednom
takođe, živeli.
I ja sam,vidim to
već bivši prolaznik
-nekom će isto ovako vekovi
da se otvore i usta u nemi krik
Kao meni što se
još od Rimljana noć
iznad bedema digla
i vidim, opet
od nekog roba da je
ostala samo cigla
Ostaju kule ove
i Dunav i Sava
i ovaj rt železni
što se brusi katkad
i oštri o valove
a, svi mi
sem duha/ko ga je imo/
po njemu prolazimo.
(Aleksandar Sekulić)
BEOGRAD **- Ivan V.Lalic
U svakoj zori ima tvoje vatre,
Pepela tvoga na dnu svakog veka;
Svaka oluja hoće da te satre,
Najlepše čudo na stavama reka.
Beograd, svetlost vetrova nad vodom,
Beograd, bašta, rasadnik plamena,
Beograd, ljubav grada sa slobodom,
Beograd, prkos uspravnog kamena.
Počinješ tamo gde se požar gasi
I tvom početku nije bilo kraja,
No ljubav koja vremenom se glasi
U slova tvoga imena se spaja.
Beograd, ljubav grada sa slobodom,
Beograd, klica sledećeg proleća,
Beograd, svetlost vetrova nad vodom,
Beograd, uporna ljubav stoleća.
U svakoj zori ima tvoje vatre,
Pepela tvoga na dnu svakog veka;
Svaka oluja hoće da te satre,
Najlepše čudo na stavama reka.
Beograd, svetlost vetrova nad vodom,
Beograd, bašta, rasadnik plamena,
Beograd, ljubav grada sa slobodom,
Beograd, prkos uspravnog kamena.
Počinješ tamo gde se požar gasi
I tvom početku nije bilo kraja,
No ljubav koja vremenom se glasi
U slova tvoga imena se spaja.
Beograd, ljubav grada sa slobodom,
Beograd, klica sledećeg proleća,
Beograd, svetlost vetrova nad vodom,
Beograd, uporna ljubav stoleća.
Neno
Buduća legenda
- Poruka
- 25.123
Lament nad Beogradom, Miloš Crnjanski
JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego samo čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove i jezde,
i urliču: " Prah, pepeo, smrt je to."
A viču i rusko "ničevo" -
i špansko "nada".
Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.
ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šeik sto se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moci,
već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche! " dere.
Drugi mi šapće: "Cadavere!"
Treći: " Leš, leš,leš."
Ti, međutim, širiš kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.
TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i na nebu, Mljeci,
prividjate mi se jos, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kažu: " Tu leži paša! - Prosjak! - Pas!"
A viču i francusko "tout passe".
I naše " prošlo".
Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.
LIŽBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak dršće ko prut
i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću " nao, nao, nao"
i naše " ne, ne".
Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.
FINISTERE i njen stas,
brak, poljupci bura što je tako silne bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, u prošlosi, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan.
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči "tombe" i "sombre".
Pa krešti njino " ombre, ombre". -
i naš "grob" i "mrak".
Ti, međutim, krećeš, ko nas labud večni,
iz smrti, u krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.
ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,
što šapće, ko i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni Jang, ni Jin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.
Ti, međutim sjaš i sad
kao san moj tavni, kroz bezbroj suza naših,
večan, u mrak i prah,
krv tvoja ko rosa pala je na ravni ko nekad
da hladi tolikih samrtnički dah,
grlim još jednom, na tvoj kamen strmi,
i tebe i Savu i tvoj Dunav trom,
sunce se rađa u mom snu, sini, sevni, zagrmi,
ime tvoje, kao iz vedrog neba grom,
a kad i meni odbije čas stari sahat tvoj,
to ime će biti poslednji šapat moj.
