Beograd kao pesnička inspiracija

[Neno]

"Ana Gram je rekla jednu veliku istinu svih nas, Beograđana. Beograd je najlepši grad na svetu.
Zvuči nelogično. Preterano.
To i nije apsolutan iskaz. To je nekakva metafora, nekakva klimava ljubavna izjava, kao da kažete ženi koju volite: „Ti si najlepša na svetu.“
Fluidno, neopipljivo, neodbranjivo...
Kad god sam bio u nekom od prelepih gradova - dešavalo mi se isto. Prvih dana bih bio oduševljen, govorio kako je sve divno, veličanstveno (a ne kao kod nas...). Građevine, hrana, čistoća, radnje...
A onda, polako, postajao bih turoban, džangrizav, sve bi počelo da mi smeta. I uvek bi pobeđivala stara i jedina prava ljubav.
Zaljubljen sam u te memljive ulice, u sivilo, splin večitog grada koji se vekovima batrga među civilizacijama... Volim ga, sve više i sve strasnije...
Nikad ga neću ostaviti. Želim da umrem u njemu i da se stopim sa tim krivim, bobmardovanim ulicama, Tvrđavom i rekama... Tu sam. Lutam i čekam, spreman da živim sto godina i umrem sutra, ako treba, u Beogradu"

 

[Neno]

Miris Beograda
ili
Proširena biografija

Trst je, nekada, dok smo bili gladni svega, mirisao na zemičke sa tvrdom korom i kožne cipele, na italijansku salamu i farmerke marke ''svinger'', Pariz je mirisao na kroasane i caffe au lait, Atina na žućkastu prašinu Akropolja i ovčiji loj, Crikvenica je mirisala na crno- bele fotografije izreckanih ivica, na more i borove iglice. Mitrovac na Tari mirisao je na oštre noći, na razblaženi čaj od šipka koji se pije iz plastične šolje, na ''Gavrilović'' paštetu...
Miris Beograda, oh, pa to može biti priča o čitavom jednom životu:
Miris bureka sa višnjama u staroj pekari iza Bajlonove pijace;
Miris vlažnih lešnika u Botaničkoj bašti i miris našeg straha dok ih krademo i bežimo preko ograde od pobesnelog čuvara; Pomešani mirisi orahovog drveta, hortenzija, lastinih govanaca i roza sedefastog laka za nokte komšinice iz dvorišta; Miris ajvara i prvih trešanja; škripanje najlonki na halter naše majke dok ponosna vodi nas tri u šetnju, na baklave kod ''Medjeda'' i miris njene male tvrde kožne tašne model Džeki O, i miris njenog majušnog crvenog karmina koji leži unutra i koji ona vadi drvcetom šibice .
Miris sumraka i lubenica sa prasećim repovima koje naš otac znalački kucka i osluškuje i onda prti jedan džambo primerak na svoja visoka ramena, smejući se, dok mi trčkamo za njim Drinčićevom.
Miris nedelje, sa zvucima radija koji se kroz prozore suterena u Gundulićevom vencu, šire po ulici kestenova, zajedno sa mirisima pohovanih šnicli, i pržene kafe i zvucima radio prenopsa fudbalske utakmice.
I zatim, mirisi leda na klizalištu na Tašmajdanu, miris novih fotelja u Domu pionira, mirisi slave i spektakla u Takovskoj kad proviri Čkalja ili Dragan Laković iz zgrade televizije.
I miris Skadarlije, puberteta, lake nesvestice od zaljubljenosti, miris Old Spice after shave , pomešan sa mirisom gulaša od bubrega sa kajmakom u vrućoj lepinji.
Miris parfimerija Jasmin, sa svim onim lažnim biserima u izlozima, i miris otmenosti u čuvenoj obućarskoj radnji ''Kralj'' u Knez Mihajlovoj ulici.
Miris preprženog ulja u Manježu, i girica u ''Poletu''.
I zatim, mirisi reke, miris dasaka na splavovima koje ljubimo mokri, dok ležimo na svim našim južnim morima ispod Čukarice;
I onda, miris tišine i svečanosti u Narodnoj biblioteci Srbije na Vračaru, miris indeksa i beogradskih tramvaja koji se ljuljaju penjući se Beogradskom; miris traganja za mirisima sveta na Festu u Sava centru; miris trave na Kalemegdanu iza Vojnog muzeja pomešan sa mirisom neba u junu i prvim poljupcima.
Miris ''Jelen'' graševine u Medjunarodnom pres centru i miris važnosti dok je pijemo uz zalogaje tatar bifteka – Beograd u godinama kada je mirisao na belo vino.
I, kasnije, Beograd crnih vina, vrelih strasti, začina i ljutine;
Miris pokislih kaputa na demonstracijama; i mirisi paljevine i straha, i miris bombi i bespomoćnosti.
I, zatim, svi oni užasni mirisi u redovima za vize, za banke, za kafu i benzin.
I zatim, mirisi mamurluka, ličnih i političkih, mirisi užasnih tekstova po novinama, mirisi šerpi i lonaca pomešani sa mirisima mraza i gripa.
Beograd tužnih Novih godina, i opustelih leta, bez para, sa krntijama na ulicama, ozloglašen, u cipelama od skaja.
I, onda, ponovo, miris ruža i magnolija na Neimaru.
Miris mermera i groždja, mirisi tamjana i divnih crkava, mirisi straha i nade na licima nedužnih običnih ljudi, začinjeni mirisima golih pupkova i espresa, mirisi opuštenosti i grča.
Svi oni odlasci i opijajući miris povratka.
Miris Beograda, to je priča.
A, ja? Šta da kažem?
Mirišem na Beograd.

(Mirjana Bobic Mojsilovic)

 

[Neno]

Dobro jutro...
Dobro jutro.
Dobro jutro!!!
Dobro jutro Beograde!!!
Gledam tvoje mračne ulice i gledam tamna lica uličnih prolaznika...
Senke... Senke vladaju našim gradom... Prljaju ga i šaraju svojim prokletim šapama...
Probudi se Beograde! Probudi se, molim te...
Čuješ li krike ispuštene u mračnoj gradskoj noći...
Noći uličnih svetiljaka, bludnika i najgoreg šljama...
Šljama... Koji ti krade srce, Beograde...
Krade zvukom besnih gvožđurija, smehom lakomislenih žena i zveckanjem novca nekih, nama nepoznatih moćnika...
Krade zvukom urbanizovane verzije neke stare narodne pesme koja kvari sklad cvrkutanja gradskih ptica...
Probudi se! Slušaj me!!!

Beograde!!!

Tvoje noći su samo tvoje...
Ne njihove...
Tvoje noći su samo naše...
Nas... Koji ti pevamo....
Koji te volimo....
I po poslednji put ti vičemo:

Probudi se, Beograde!!!

 

[Neno]

April u Beogradu

Dolaze
i vraccaju se s lastama
sunchani
i nasmijani dani
Opet je
u mojoj dushi proljecce
Da l' si djevojka
il' zhena
sada ti?

April u Beogradu
uzaludno trazhi
usne jedne djevojke
shto se divno mazi
April u Beogradu
miluje joj kosu
Ispod savskog mosta
to je mozhda ona
al' je drugi ljubi

April u Beogradu
jedno proshlo doba
Nosim ga u mislima
iz vojnichkih soba
April u Beogradu
umorno se smjeshi
Ispod savskog mosta,
dok se sumrak sprema
vishe mene nema...

 

[Lada]

Branko V.Radicevic

BEOGRAD

Ti trazis grad u gradu Beogradu,
a on se veselo prebrojava.
Bas kao da izgovara, slog po slog,
najtoplija imena ovog sveta:

Spasoje, Vukasin, Milivoje, Ja Aco,
Petronije, Ranisavka, Leposava, Ja Strajo.

Pomislis: gorak je grad
zbog neispunjenih prostora u sebi,
tamo nekih taraba, tresanja i dvorista
sto zute seoskim letom.

Tada se dogodi cudo:
grad ti se usred vida za dva koplja ozida.

Toliko da se zbunis.

Al opet prozivka iskreno najsaljivija:

Ja Mitar, Jevstasije, Milomirka, Ruza.
Ja cedni otac Pantelija i Grozda.

Ti trazis grad od Cvetka i Kalemegdana.
A on izmice ka Savi.
I uz put vidis ljude kako se zagledaju
u neispunjene prostore u sebi:
u tamo neke tarabe, tresnje i dvorista
sto zute seoskim letom.

I tako- do prvih ladja.

A grad izmakne ka Dunavu.

Ali kada je sve vec jasno
i vise nema povratka,
prepukne grad na najgradskijem mestu.

Koliko da se provuce harmonika.

Pa opet tamo neka taraba, tresnja i dvoriste
sto zute seoskim letom.

I kaplju, slog po slog,
najtoplija imena ovoga sveta:

Radovan, Ja Ljubinko, Ilija, Velizir, Vasa,
Milisav, Ja Lazar, Andjelko, Andjelija, Sava,
Svetozar, Radomir, Lepotinjka, Ja Arsa.

Ti trazis grad u gradu Beogradu.
A svirala kroz pesmu progovara.

 

[Lada]

Ivo Andric
Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo;
i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskosi; i za letnjih oluja
kad se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim
vetrom, nosi kisu pomesanu sa prasinom panonske ravnice; i u prolece
kada izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteza
od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato; kao naknada ovoj
cudnoj varosi za sve ono cega u njoj nema i uteha zbog svega onog sto
ne bi trebalo da bude. Ali najveci raskos toga neba nad Beogradom, to
su suncevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani kao pustinjske
vizije, a zimi prigusene tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako
doba godine vrlo su cesti dani kada se oganj toga sunca koje zalazi u
ravnici, medju rekama pod Beogradom, odbije cak gore u visokoj kupoli
neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po rasutoj varosi. Tada
suncano rumenilo oboji za trenutak i najzabacenije uglove Beograda i
odblesnje u prozorima i onih kuca koje inace slabo obasjava.

 

[Nina]

Uvek lepa tema o Beogradu na ovom pdf-u

i legenda Dusko Radovic koji nije pevao ali je pricao o Beogradu

 

[Neno]

PISMO IZ BEOGRADA

Ponovljen poziv, let 502
surčinsko jutro, sećam se i sad
kofer pun nade, tuge, sećanja
otići moram što pre...

Pišeš k'o da znaš
da mi nema sna
i da nosim svud moj grad i ulicu

Sav Beograd sam
sakrio u dlan
ne dam ni da kap
kiše
padne na njega - na moj grad

Svaku noć sanjam isti san
odsjaj na Savi, ona prelepa
kada se budim nemam ni glas
otići moram što pre...

Pišeš k'o da znaš
da mi nema sna
i da nosim svud svoj grad i ulicu
San i sećanja vraćaju mi dah
Neimarski dan, osmeh njen i proleće...

Gordana Bulatović

 

[Neno]

Ex ponto belgradiensis

Kad bljesne sred grudi
gorko topla svetlost
nostalgije,
nisu to gore,
vucima besputne
i detinjem oku
krotke,
ni kuće seoske
maglom rasute,
ko raskinuta ogrlica
sanjom tkanih perli,
niti reke,
ukroćene sobom samim,
talasi žita
uprkos nebu iznikli.
Kad zemlja
što me rodi,
izdaleka k meni pođe,
imenu svome
odbegne.
I zamiriše
pečenim kestenom
u decembru
na ulici raspetoj
između
kralja
i prevrata.
Kad Otadžbina
pesmu pohodi,
ne kaplje iz pucadi
sremskih vinograda.
čini to škripom trola
u začaranom krugu
Kalemegdan Slavija.

Neda Kovačević

 

[Lada]

Rege Bg

Na čari Beograda nije ostao imun ni čuveni muzičar Edi Grant. Inspirisan životom u ovoj evropskoj prestonici spevao je pesmu "I Wanna Show You Belgrade", želeći da svoju publiku pozove da dođu u Beograd i osete njegove čari.

 

[Lada]

"Gde je sad moj Beograd"
Glumci Nikola Kojo i Dragan Bjelogrlić uz pevačicu Zoranu Pavić otpevali su stihove "Gde je sad moj Beograd" od kojih zastaje knedla u grlu svakome ko se iz ovog grada odselio.

Ljubav nam više nije prijatelj
ponekad svrati samo kao gost
zašto se ljubav gubi bez traga
moja draga
Do juče smo se lepo lagali
i verovatli slepo u tu laž
zašto se ljubav gubi bez traga
moja draga
Gde je sad tvoj Beograd
gde je sad moj Beograd
gde je sad tvoj Beograd
A gde si sada ti?
A gde sam sada ja?
Sreća nam više nije dobar drug
sa nama trči poslednji put
zašto se ljubav gubi bez traga
moja draga
Sad život naš ne vredi kao pre
a i vreme kao da nam izmiče
zašto se ljubav gubi bez traga
moja draga

 

[difrent from others...]

 

[причалица]

deo ''Lamenta nad Beogradom'' Miloša Crnjanskog:

Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje i ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenutci, šapat u Kini,
što sapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
Grlim još jednom, na Tvoj kamen strmi,
i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
to ime će biti poslednji šapat moj.

Cooden Beach, 1956.

Miloš Crnjanski

 

[Neno]

"A ovaj grad je lep...lepo prljav i mali, zapušten i olinjao, ima u njemu baš mnogo onog što se zove levo-desno i onog gore-dole, baš dovoljno toga, tih pravaca, ulica, i ima dovoljno i zelenog i dovoljno sivog, i nešto manje drugih boja, alii ipak ima dovoljno svega, pa kroz sve to kad prođeš i spustiš se na reku, bilo koju od dve, vidiš ga lepo, još lepše, sa svim onim starim visokim kranovima i dizalicama, dobar je, izmrcvaren, ali dobar, nije on kriv, nije on birao sastav ljudi, koji su dolazili i odlazili, nije on birao ovakav svet, jedino onaj koji mu je davno izabrao da ga jednom baš ovde ljudi naprave, baš na ovom mestu, i da bude baš ovakav, ne baš srećan grad, ali sasvim dobar i dovoljno lep, e taj je znao razlog svemu tome."

(Valjarevic)

 

[Neno]

ŠETNJA GRADOM

Danas sam bila u gradu
voljenom, dragom i starom,
prisela na Taš u hladu
pa krenula Bulevarom.

Kad stigoh čak do Liona
onako nogu pred nogu,
prebacih se do Londona
svog zavijenog u smogu.

Onda prošetah do Ade
dok je još sunčanog dana,
obiđoh zemunske zgrade,
stigoh do Kalemegdana.

Usput sam srela i kumu,
raspoloženje joj palo,
imam li, pita, na umu
da dođem na duže malo.

Neki glas tada me trže
sa ovog tu kraja sveta -
došao čas da što brže
napustim svet interneta...

Dragana Konstantinović

 

[Neno]

Balada Beogradu



Bulevarom sam tvojim jednog davnog aprila
očima upijala plamen koji će zauvek žeći,
teturave noge u rastopljen asfalt ugibala
kojim su tekle reke pakla i bol moj njima tekao
kotrljala se trotoarom jedna dečja glava,
kolica dečja presečena napola,
igračka kartonska nožem prepolovljena od zlurade šale

Videla sam te prvi put onakvog kakav jesi, moj grade,
mojih snova iz noći
kada se tupim nožem delje nestrpljenje
da što pre dođe Ona žuđena i pomiluje te rukama,
Ona željena i ponese te krilima,
Ona najlepša, koja se krila u bagrenju staze
iza Hajdučke česme
i koju nikad na vreme ne nazoveš pravim imenom Ljubavi
Ona koja se uvlačila u skromne sobice studentske i đačke
a ti si je krio dragu i mladu nevernicu
koja godine svake nove oči napija otrovom snova
i svakog proleća novim rukama nacrta krila želja
a što da mi pričaš o Njoj, Slobodi, kada sam tebe
u njoj već videla
videla prvi put gledanog šesnaest kratkih godina,
šesnaest godina ćaskanja, šaptanja, tapkanja rukama
po tuđoj lopti u parku
s đevrekom u ruci s koga se sezam kruni,
viđenog na srcu s vašara iz porte Svetosavske

Topole, topole, topole kod “Šest topola”
I glas na vetru rasut, oluja crna za nama
u Košutnjaku
I pogažene trave i kamenje s pruge razletelo
I moje noge begunice iza sasvim tuđe ograde
gde sam tražila zaštitu snova od prve kiše kuršuma
i brisala iz očiju sliku žene s prostreljenim detetom
na slomljenim rukama
Gde si Košutnjače, da iz očiju košute drveta tvoja strah
izgone
da sa Hajdučke česme popiju snagu viloviti
ja jesam da jesam pregršt ljubavi i pramen topline
i nisam da jesam trn onaj koji te krišom potkači
pri kraju na krvavoj stazi

A šta se koga tiče šta sam kad gore platani
i pramen nečije kose visi u parku o grani
a šta se koga tiče ko sam kad s najvišeg sprata
i ko zna s kog sprata snova čovek u plamen pada
i vriskom zove sav grad i kamen i drvo i mene
da ga spasemo smrti a ona ga već povela
i svi sem njega vide da njega više nema

Ja sam se svitkavog oka od suza iz rata vratila
posle sam te Kalemegdanom tražila, topole naše ljubila,
kamenje naše grlila, Kalemegdanske klupe pretražila,
čekala sam te tamo gde sam te bila izgubila…

Tvrđavo Kelta gde su ti kameni dvorovi
kulo Sigina gde su ti čvrsti dunumi
gde su pletare crvene od sitne sreće čoveka
koji se raduje samo što živi, što nije nabijen na kolju
i što mu glavu u zemlji, nad zemljom ne kljuju vrane

Plačem bagrenjem sa Zvezdare koje sam svojim rukama sadila
jecaj me srušenih krovova do kostiju stresa
plačem pustoćom one sobe u kojoj milujem otete knjige
rukama
ulicama prerivenim od nasilja onog aprila
očima deset mostova koje još nismo sagradili
ustima sirotih koje još nismo nahranili
rukama dece koju još nismo lepo obukli
zvukovima svih roken-rola, kola,
i najigranije igre

koju još nismo čuli, koja još nije izmišljena
svim ritmovima koji su ikada u tebi tukli…
Plačem i prkosom što si još uvek ostao, što smo u tebi
ostali,
od radosti što ćeš onaj iz snova grad beli, zmajevati
jednoga dana biti.

Prođoše vekovi, srce ti tesnili, tukli
a ono buntovno, mlado hoće da razbije međe.
Grade moj dušom beli, starih, tamnih fasada,
i svetlih nada za one koji po prokopima još uvek stanuju

Ogledala tvojih ulica budućih već me opijaju treznu
i cveće tvojih parkova budućih me zanosi
i mostovi beli budući tvojih reka me raspinju
kao želja da se sastave dve moje ljubavi
jedne koja do ljubavi nije mogla da doraste
i druge koja od ljubavi nije mogla da se ugasi
Beograde, ali ne onaj sa mašnom dečjom na žici
Karađorđevog parka
ustima čeličnih pasa raskidan
i ne onaj psima turskim izujedan na bedemima
ni čovek na kalemegdanskoj terasi u smrtnim jaucima
živ besnim psima
glave na koljima
i ne onaj obešenih na Terazijama
već onaj koji pita sa vešala: gde ste ljudi, da li vas ima ?
Duge sam dane čežnje u tebi grade brojala
sve što sam volela, sve što sam želela
iz tebe je voljeno, iz tebe je željeno moj grade,
tvojim suncem i plavilom tvojih voda
nekad se samo s Dunavom i Savom mešala Volga
kao ono u Košutnjaku
i Vltava ili Sena
nekad je samo Košutnjak načas smenila
šuma Fontenbloa ili neka daleka ruska gora
ili ko zna koja šuma i koje vode pena
gdegod sam bila ja i ti si bio
gdegod sam sanjala ja i ti si snio
gdegod sam žudela i ti si bio žudan
kadgod sam bdela i ti si bio budan.
Briga što te mimoišla bila mi je košava lanjska
briga što ti je prišla bila je gradonosna kiša

Mene će jednom poneti nevoljno onom ulicom
što je nanizala cveće kome se niko ne veseli
ali ti nikad ne bi smeo otići u prah i pepeo
zbog onih koji su goreli, zbog onih koji su te voleli
ti moraš uvek ostati iz snova Beograd beli

I kad od tebe pođem ostaću u tebi moj grade
neutešno drveće u oku mom ostati neće
meko zelenilo radovaće tuđe oči
neplodna ulica smrti davno je zasuta cvećem
i oštre munje misli zapožariće druga čela
i uvek zadivljujuće smelu će mladost da nose
oni koji će opet s tobom da budu mladi.
Šta da ti kažem, ne znam šta ću ti reći pred polazak
kroz mene ko mladom šumom sva tvoja prošlost šeta
a ja bih da ti kažem nešto lepo, moj grade,
možda s prkosom onih koji slobodu žele
reći ću da smo iz tebe
voleli sve ljude sveta.

Pariz, 1953.

Mira Alečković

 

[причалица]

 

[Lada]

 

[Lada]

Војислав Илић


НАД БЕОГРАДОМ

Спомениче неми прохујалих дана,
Зашто ти је чело суморно и тавно?
Да л' се сећаш, можда, крвавих мегдана,
Што дигоше у зрак твоје име славно?

Ил' гробове бројиш туђинских синова,
Што падоше редом под зидине твоје,
- Занесени чаром освајачких снова
Далеко од крила домовине своје?

Јест, и сада често, кад те кроз ноћ гледам,
Укажу се људске горостасне сени:
С размрсканим грудима, са челима бледим,
И уснама хладним у крвавој пени...

И ја слушам шапат непојмљивог збора,
Шапат који тихо умире и тоне...
То је, можда, израз дубокога бола?
То су, можда, речи које клетвом звоне?

О, колевко снова, надања и мука
Заривено лежи у камену твоме,
Што их сруши смрти оружана рука
У данима славе, у помаму своме!

И ти јоште живиш!... Твоју седу главу
Не положи у гроб тако бурно време!
Можда чекаш снова поништену славу,
Тај блеђани призрак будућности неме?

 

[Neno]

BEOGRAĐANKA DREVNIH VREMENA

Njeno je telo sada trošno i klonulo,
izjedeno neprimetnim osipanjem godina,
a nekada ti udovi uzbuđivaše duhove
vatre.
Kako je samo prezriva spram kukavnog
života
okolo; spram ljudi što najvećma tuđim
i mučnim životima žive; mora da sa
smeškom
posmatra te mlade ždrebice devojaka
što
koračaju sigurno, u prelepom žaru,
ubeđene
da im već pripada vlast nad svetom.
Vidim tu još uvek lepu staricu od nekih
osamdeset leta – ništa od Beograda u
Beogradu
ona više ne vidi – kao senka nestaje
u mnoštvu šetača na Terazijama, tako
ponosna
na krhku građevinu svog tela, što
kušano
čulnim nasladama, nekada zasigurno
bejaše veličanstveno.

Dragan Jovanović Danilov

 

[Neno]

ТРИ СВЕТЛА ДАНА

(Браииоцима Београда)

Не хуји Дунав; тужно тече Сава;
Не шуми ветар с банатских равница,
Не носи мирис покошених трава,
Не цвркут ласта, посвећених птица,
Што се на далек већ спремају пут; —
Само се измеђ бодљикавих жица
Смењују страже, док ледена јава
С дрвећа стресла лист јесењи, жут ...

И пада лишће с поломљених грана;
Борови дршћу и јасика бела,
Калемегданска деца срећних дана;
Сад рањеници од многих шрапнела,
И неме жртве пред велики слом, —
Док изнад града и дунавских села
Урла са треском Макензенов гром ...

Ровови ћуте; — слика мртвог дома,
Где нико више ничем се не нада;
Јер смрт je данас, у тутњави грома,
Спустила крила на бедеме града; —
И док у диму мркне сунчев сјај,
Она се верној Одбрани прикрада,
Мукама дугим да учини крај ...

Не хуји Дунав; тужно тече Сава,
Носећи стравне одјеке граната,
Док мутном струјом плови безброј глава,
С погледом дивљим на тврђавска врата, —
Обали жури многи понтон, сплав ...

Над градом ричу громови и страва,
Док мушке речи ниже један лав:

„Јунаци! Браћо! Час je куцно прави...
Ред нам je мрети, соколови знани!
Ваш подвиг данас нека свету јави
Како се славно праг Србије брани;
Како се слатко мре уз труба звук... —
Нек се за увек памте ови дани; —
смрти je славној наш намењен пут!"

Тајац ... A затим, из хиљаде грла,
Јуришни узвик одјекну, — и, тада,
Змајева деца, славна, неумрла,
Залетеше се ко вуци у стада;
Ha ножевима блесну сунчев сјај,
И крвав откос започе да пада,
Са славном смрћу за свој завичај ...

... Три дана тако, крвава и дуга,
Док надби сила десет пута јача.
Заточник паде Словенскога Југа,
Kao Леонид, сломљенога мача;
И костурница термопилска друга,
Бесмртни убра на ограшју цвет,
Да с вековима дух њезин корача,
Докле за повест буде знао свет ...

(Стеван Бешевић, 1932)

 

[Neno]

OJ, AVALO


Oj Avalo, goro siva,
zar ti nije srca živa?
zar u tebe oči nisu
na tom vršku, na tom visu?
Il’ te kakvi jadi tište,
oj vjetrova vijalište?
je li spomen tvoga porče,
što ga vis tvoj odnegov’o,
i na tebi to njegovo
porušeno staro dvorče
što ti tvrdo srce gorče?
mani mrtve mirnom stanku,
ostavi ih vječnom sanku,
pokrij spomen maglom sivom,
teško mrtvom, blago živom!
Probudi se, dr’jemni vise,
razvedri se, razberi se,
pa pogledaj niz te nize
po tom srpskom sv’jetu l’jepom –
blago vidnom, teško sl’jepom! –

Sa visine nešto sine:
sunce sjeda, gora gleda.

Planine su vilovite,
vilama su vidovite:
gora vidi sve što vr’jedi,
kud pogledi ide k sr’jedi:
ne sluša ih kako zbore
no gleda ih kako tvore,
ona motri dole-gore,
u tamnice i u dvore,
ispituje duši spore,
srce traži, neće kore.

Oj, Avalo, de mi kaži,
nađe l’ što ti oko traži?
U srcima što ti gledu
pokazuju sve po redu,
svaku želju, svaku misa,
što im na dno Bog upisa,
što li ti se moglo kaz’ti?
Da l’ gorčine, da li slasti,
pitomine ili strasti?
Da l’ vrline ili gr’jesi
da l’ pregori ili b’jesi?
U vlasnika i u roba,
da l’ je pokaj ili zloba?
Vidje l’ cv’jeće ili stijenje,
nađe l’ porok il’ poštenje?
Vidje l’ ljude il’ udvore?
Nađe l’ svud bar srpske sv’jesti?
Oj, Avalo, nagov’jesti!

Sunce sjelo, noć se nagla,
na Avalu pala magla,
gorino se sklopi oko;
vidjelo je dosta, mnogo!
Sa visine sa planine,
kroz maglu se čuje sivu:
„Blago mrtvu, teško živu!“
A u gori nešto zbori,
ka nemušti jezik šušti,
u šipragu, u proc’jepu:
„Teško vidnu, blago sl’jepu!“

(Laza Kostić, 1884)

 

[Nina]

Beograđani, volite i čuvajte Beograd. Beograd nema nikog drugog sem vas.

Duško Radović

 

[Lada]

Бели град

Бели град
као бели крин
својом љупкошћу мами:
чедна је та љупкост,
трајна,
и неуништива сасвим.
.
И кад му лични опис
нељуди промене некад,
његова лепота блиста
кроз ожиљке и кроз ране,
видљива људима који
жељу за чистотом увек
уместо очију носе.

Виолета Милићевић

 

[Lada]

ИЗ ОКОЛИНЕ ШУМНА ГРАДА*

(Одломак из песме „Госпођици Н")

Поклоник муза ja и сада
звуцима лире здравим вас
из околине шумна града,
што славом својом дичи нас.

Коме сам граду као дете,
непознат јоште с правим злом,
прорицo дане славе свете
у патриотском жару свом.

Y ком je све што срце иште
и што напретку даје лет:
различне школе, позориште,
и виши свет и нижи свет.

Y коме има сјајних двора,
болница једна, болних тма,
и фармацента и доктора,
и поред тога — гробља два.

Y коме има госпођица
(салона наших прави крас!),
жеманство, збиља, бледа лица,
слабачке груди, танак глас.
Kao да свака жели рећи,
кад са поздравом приђеш њој:
„Остави наду, пролазећи!
Стидљива скромност бог je мој".

(Vojislav Ilić 1886.)