Ova preko puta ima da me dotuče.
Situacija je sledeća: posle 10 godina zajedničkog rada radnica je otišla na održavanje trudnoće i neće da se vraća u firmu. Ovde je organizovan posao za troje, koji smo nekako nas dve uspevale da odradimo uz pomoć moje ćere i sina. Sada sam sama sa svim tim poslom i rokom koji je u petak. Ma stižem ja rok, niko i ne postavlja pitanje da li ću stići ili ne, svi su opušteni i imaju poverenja (mislim na klijente). A ja sam klinički primer neurotičnosti, mogli bi studenti na praksu da dodju pa da me posmatraju i izvode zaključke. Garant bi bez po muke dobili desetke. Telefon stalno zvoni i uvek je jedna veza na čekanju. Uglavnom zvone i oba mobilna skoro istovremeno. Svima nešto treba ili meni treba pa ih jurim. Pošto sam ja živčana oni su jako fini. Naučeni su tako. Znaju da čim počnem da govorim tiho i ozbiljno (čitaj ne derem se i ne smejem) oni su nešto debelo ...........uprskali. Mozak mi više ne prima informacije. Imam veliku želju da pobegnem. Svi znaju da sam tu po vasceli dan. Zateknem sebe kako blenem u monitor. Nikako da me ostave na miru da nešto uradim. Ko može da radi ako ga na dva minuta prekidaju i bacaju sa teme na temu. Niko. Umorna sam, neispavana, po 16-18 sati sam za računarom ili mi je telefon u ruci. To je što se tiče posla.
Momci nisu tu i sve obaveze padaju na nas tri. I košenje trave koje moraš da uglaviš sa poslom i kišom, i prskanje koje takodje moraš da uklopiš i milion drugih stvari po kući i oko kuće koje treba uraditi.
Sva tri psa su bolesna.Veterinar mi već daje popust na česte dolaske (čitaj svakodnevne).
Najstarija je još i istegla nogu iz ramena pa sad ćopa i skakuće na tri noge a kad joj vet da injekciju onda na dve. I kašlju kao tri magareta. I kad dodjem uveče obeznane se od sreće i zalepe se za mena kao tri taksene marke. Svuda me prate. Ako odem u kupatilo, svo troje leži ispred i čeka da mama izadje. I ja nisam pored njih.
Komšinica preko puta mog lokala je zatvorila radnju. Imala je krojačku radnju 15 godina. Bio je zaista lepo opremljen salon. Onako fino, meko, imao je dušu. Stočić od pletenog pruća i dve fotelje, i ista takva polica. Izlog uredjen sa ukusom sa starinskom malenom mašinom u njemu, pa okolo til nekih plavih boja koje se prelivaju, po neko veliko neobično ukrasno dugme. Unutra uramljene fotografije manekenki iz Burdi i starih časopisa u onim elegantnim pozama kada se fotografišu. Na zidu prelepe slike starinske pegle koje je slikala njena ćerka, inače umetnik. Cveće u vazni pored šarenih papirića za pisanje poruka. Veliko ogledalo. U uglu police buketić suvog cveća Puno detalja koji daju toplinu, domaću atmosferu.Jednostavno ti je prijatno da tu dodješ da šiješ. I na izlogu bojom starog zlata i krasnopisom ispisana firma. Velika slova, iskošena, onako ukovrdžana i sigurnom rukom formopisca ispisana. Pored je naslikana figura žene okrenuta ledjima koja je okrenula glavu preko ramena a niz ledja joj u naborima pada haljina. To je ručni rad jednog majstora iz Zemuna. Niko nije imao takvu firmu, ali niko. Sve mušterije su znale gde je lokal i pamtile po firmi. I niko nije imao takav salon kao ona. Elegantan, prijatan, topao, mio, kao i ona. Kad god podignem pogled sa papira ja vidim njen lokal i izlog. Navikoh se posle tolikih godina. Mi smo se družile 15 godina. svaki dan jutarnja kafica, pa posle oko podne opet. Takodje smo i kućni prijatelji. Sad ode i ona. Baš je danas bila na kafi kod mene da se malo ispričamo.
E, i lokal u kome je ona radila svih tih godina se sada izdaje i dodje druga krojačica.
Skinuše stari valasnici onu prelepu firmu. Novi počeše da unose stvari. Par dana prodje, unesoše mašine, jedan drveni sto, dve vrteće kacelarijske stolice i jednu malu plastičnu policu, kao one za kupatila. Ja sve čekam da donesu fotografije, kalendar, sliku, vaznu, neku džidžu..........i dalje čekam, al izgleda da neću da dočekam. Od materijala bolničko zelene boje su sašile presvlake za one stolice i zavesice oko stola. Kao u hiruškoj sali, daleko bilo. Goli, beli zidovi gledaju u mene kao da će da me pojedu. Mušterije stoje jer nemaju gde da sednu. Ona zidna belina se po ceo dan kezi na mene. Ne mogu da se načudim kako neko može uopšte da radi u takvom ambijentu. Kao vrhunac, danas su došli da joj napišu firmu. Gospodja je odabrala vrišti crvena slova, najobičnija, bez duše, bez lepote, bez pokreta. Samo piše "krojačka radnja" i ono "dnja" je padajuće, mislim krivo. Polepiše dva momka ona slova za cirka 10 minuta sa sve brisanjem izloga.
I sada, ja tu tako neurozna sedim po ceo bogovetni dan, u mrak dodjem u mrak odem, a i ako se desi za odem kući za dana ponesem da radim na lap topu. I kad god podignem pogled vidim one bele zidove bez duše. Ćera sve to gleda i kaže "Maki, ovaj pogled će da te dotuče". I u pravu je. Sve ću da stignem, i PDV da uradim za sve, i kuce će da ozdrave, i momci će da se vrate, i priču ću da stignem da spremim za noćas, i naspavaću se, i kiše će prestati.............ali ova prazna belina sa crvenim slovima ostaje.
Situacija je sledeća: posle 10 godina zajedničkog rada radnica je otišla na održavanje trudnoće i neće da se vraća u firmu. Ovde je organizovan posao za troje, koji smo nekako nas dve uspevale da odradimo uz pomoć moje ćere i sina. Sada sam sama sa svim tim poslom i rokom koji je u petak. Ma stižem ja rok, niko i ne postavlja pitanje da li ću stići ili ne, svi su opušteni i imaju poverenja (mislim na klijente). A ja sam klinički primer neurotičnosti, mogli bi studenti na praksu da dodju pa da me posmatraju i izvode zaključke. Garant bi bez po muke dobili desetke. Telefon stalno zvoni i uvek je jedna veza na čekanju. Uglavnom zvone i oba mobilna skoro istovremeno. Svima nešto treba ili meni treba pa ih jurim. Pošto sam ja živčana oni su jako fini. Naučeni su tako. Znaju da čim počnem da govorim tiho i ozbiljno (čitaj ne derem se i ne smejem) oni su nešto debelo ...........uprskali. Mozak mi više ne prima informacije. Imam veliku želju da pobegnem. Svi znaju da sam tu po vasceli dan. Zateknem sebe kako blenem u monitor. Nikako da me ostave na miru da nešto uradim. Ko može da radi ako ga na dva minuta prekidaju i bacaju sa teme na temu. Niko. Umorna sam, neispavana, po 16-18 sati sam za računarom ili mi je telefon u ruci. To je što se tiče posla.
Momci nisu tu i sve obaveze padaju na nas tri. I košenje trave koje moraš da uglaviš sa poslom i kišom, i prskanje koje takodje moraš da uklopiš i milion drugih stvari po kući i oko kuće koje treba uraditi.
Sva tri psa su bolesna.Veterinar mi već daje popust na česte dolaske (čitaj svakodnevne).
Najstarija je još i istegla nogu iz ramena pa sad ćopa i skakuće na tri noge a kad joj vet da injekciju onda na dve. I kašlju kao tri magareta. I kad dodjem uveče obeznane se od sreće i zalepe se za mena kao tri taksene marke. Svuda me prate. Ako odem u kupatilo, svo troje leži ispred i čeka da mama izadje. I ja nisam pored njih.
Komšinica preko puta mog lokala je zatvorila radnju. Imala je krojačku radnju 15 godina. Bio je zaista lepo opremljen salon. Onako fino, meko, imao je dušu. Stočić od pletenog pruća i dve fotelje, i ista takva polica. Izlog uredjen sa ukusom sa starinskom malenom mašinom u njemu, pa okolo til nekih plavih boja koje se prelivaju, po neko veliko neobično ukrasno dugme. Unutra uramljene fotografije manekenki iz Burdi i starih časopisa u onim elegantnim pozama kada se fotografišu. Na zidu prelepe slike starinske pegle koje je slikala njena ćerka, inače umetnik. Cveće u vazni pored šarenih papirića za pisanje poruka. Veliko ogledalo. U uglu police buketić suvog cveća Puno detalja koji daju toplinu, domaću atmosferu.Jednostavno ti je prijatno da tu dodješ da šiješ. I na izlogu bojom starog zlata i krasnopisom ispisana firma. Velika slova, iskošena, onako ukovrdžana i sigurnom rukom formopisca ispisana. Pored je naslikana figura žene okrenuta ledjima koja je okrenula glavu preko ramena a niz ledja joj u naborima pada haljina. To je ručni rad jednog majstora iz Zemuna. Niko nije imao takvu firmu, ali niko. Sve mušterije su znale gde je lokal i pamtile po firmi. I niko nije imao takav salon kao ona. Elegantan, prijatan, topao, mio, kao i ona. Kad god podignem pogled sa papira ja vidim njen lokal i izlog. Navikoh se posle tolikih godina. Mi smo se družile 15 godina. svaki dan jutarnja kafica, pa posle oko podne opet. Takodje smo i kućni prijatelji. Sad ode i ona. Baš je danas bila na kafi kod mene da se malo ispričamo.
E, i lokal u kome je ona radila svih tih godina se sada izdaje i dodje druga krojačica.
Skinuše stari valasnici onu prelepu firmu. Novi počeše da unose stvari. Par dana prodje, unesoše mašine, jedan drveni sto, dve vrteće kacelarijske stolice i jednu malu plastičnu policu, kao one za kupatila. Ja sve čekam da donesu fotografije, kalendar, sliku, vaznu, neku džidžu..........i dalje čekam, al izgleda da neću da dočekam. Od materijala bolničko zelene boje su sašile presvlake za one stolice i zavesice oko stola. Kao u hiruškoj sali, daleko bilo. Goli, beli zidovi gledaju u mene kao da će da me pojedu. Mušterije stoje jer nemaju gde da sednu. Ona zidna belina se po ceo dan kezi na mene. Ne mogu da se načudim kako neko može uopšte da radi u takvom ambijentu. Kao vrhunac, danas su došli da joj napišu firmu. Gospodja je odabrala vrišti crvena slova, najobičnija, bez duše, bez lepote, bez pokreta. Samo piše "krojačka radnja" i ono "dnja" je padajuće, mislim krivo. Polepiše dva momka ona slova za cirka 10 minuta sa sve brisanjem izloga.
I sada, ja tu tako neurozna sedim po ceo bogovetni dan, u mrak dodjem u mrak odem, a i ako se desi za odem kući za dana ponesem da radim na lap topu. I kad god podignem pogled vidim one bele zidove bez duše. Ćera sve to gleda i kaže "Maki, ovaj pogled će da te dotuče". I u pravu je. Sve ću da stignem, i PDV da uradim za sve, i kuce će da ozdrave, i momci će da se vrate, i priču ću da stignem da spremim za noćas, i naspavaću se, i kiše će prestati.............ali ova prazna belina sa crvenim slovima ostaje.
