Kupio sam igru na sreću i usput na tramvajskoj stanici pokupio gratis štampu Spits, Metro i De Pers – kao i svakog jutra – pa na kafu u Zonnetje, u starom delu Amsterdama. Letnja terasa bila je isprva pusta u taj rani jutarnji sat, ali nešto pre osam za susedni veliki sto zasela je skupina odžačara. Nisam imao nijedno dugme na odeći pa sam se uhvatio za patentni zatvarač na pantalonama...
Odžačari. Pozna li iko lično jednog, posve određenog odžačara?
Oni su kao mitološka bića. Jedini su kadri obavljati složene zadatke čišćenja dimnjaka i peći, tu i tamo može ih se susresti na ulici i doživeti trenutni ushit, ali razgovarati s njima, poznavati ih...
Među spomenutom skupinom crnih srećonoša jedan se posebno isticao. Njegova je radna odeća, naime, bila potpuno bela – kao da je lečnik ili pekar - ali je opet bila tipično odžačarska.
Nisam izdržao, iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadio sam svoj blokčić za nasumične zabeleške te pristupio odžačarskom stolu. Naviknuti na to da im niko od civila ne pristupa, u trenu su zaćutali.
“Mogu li sesti s vama na časak?“, upitao sam.
Najdeblji od odžačara ličio je na Deda Mraza – možda odžačari i jesu Deda Mrazovi koji su prošli kroz previše odžaka! Bez reči mi je privukao stolicu sa susednog stola. Seo sam. I dalje su svi ćutali. Nekako se nisam usuđivao započeti neki banalan, svakodnevni razgovor, a svaka reč koja mi je u tom trenutku padala na pamet zvučala je banalno, kao da njima – odžačarima – sve rečeno mora biti specijalno promišljeno, supervažno i svečano. Na kraju sam rekao:
“Ono što me zanima jeste... to jest, ja prvi put vidim odžačara u beloj uniformi.“
“Nije to uniforma“, rekao je jedan od odžačara, “To je beluzina.“
“Molim...?“, zaustio sam, ali sam momentalno odustao od pitanja ne želeći hoditi po uvek skliskom terenu strukovne terminologije.
“To vam je“, rekao je 'Deda Mraz', “Naš kolega koji je završio manje poznati smer odžačarstva – on je tehničar belog dima.“
“...?“
“Postoje domaćinstva koja proizvode skoro isključivo beli dim; tamo se kuha samo belo meso, beli čaj i mnogo kolača. Zato tehničari beloga dima nose bele beluzine. I ne donose sreću!“
“Prvi put čujem da...“
“Da, da, postoje i specijalne bele odžačarske službe koje čiste samo vatikanske odžake. Oni baš imaju težak posao, jer nemoguče je da od crne duše proizvedeš beli dim. Sav taj duševni čađ ostaje u odžacima, možeš zamisliti kako su oni prljavi.”
“Daj Manuele, ne zayebavaj čoveka“, rekao je odžačar prozirnih kapaka koji je pušio lulu.
“A šta ti znaš?!“, prasnuo je Manuel, ali kroz smeh, “Nemaš ni četri osnovne, odžačarstvo si na kursu završio!“
“Evo kako zayebava ovaj naš debeli... Mene slušajte: naš kolega ima belo odelo jednostavno zato što je tek počeo raditi. Naše beluzine nisu prirodno crne, nego ih je takvima učinio naš prljav, ali častan posao.“
Zaćutali smo minutu. Nisam znao šta da mislim. Na to se javi odžačar na čijem su se licu – a lice mu je bilo prekriveno, rekao bih, višegodišnjim naslagama najcrnjega gara – isticale bolesno sjajne, modre oči:
“Momci, stvarno je vreme da prestanete. Vidite da je ovo ozbiljan gospodin koji nam je postavio ozbiljno pitanje. Zato je red i da mu ozbiljno odgovorimo. Kad već niko neće, evo ja ću. Odgovor na vaše pitanje glasi: Beli mag!“
“Molim?“
Ali uzalud sam molio.
One sjajne, nebesko-plave oči totalno su se razrogačile. Mogle bi, samo tako, ispasti u šolju kafe, ili na pod od plastičnog mramora, pomislio sam.
Pogledao sam drugu dvojicu: nekontrolisano su drhtali (podižući tako s odeće komadiće čađi – komadiće koji bi nakratko zalebdeli da bi se ubrzo počeli spuštati nadolje, umeko), dok su im po koži izbijale kapljice znoja veličine klikera.
Svi oni kao da su zaboravili na moju malenkost; gledali su prema belom odžačaru koji je, očito, bio razlogom tolikom užasavanju.
Pogledao sam i ja.
Lepo ti je ovo 
Pročitaću i ostale pričice, dopao mi se tvoj stil.
