Selo N'Kando bilo je staro, toliko staro da su i kuće od blata pamtile priče koje su ljudi
već zaboravljali. U tom selu, senke su bile bitnije od lica. Seljani su šapatom govorili da
se sudbina ne ogleda u očima, niti u rečima, već u senci koju nosiš za sobom.
"Bele senke" - šaputali su seljani... "takve senke prate samo one koji su predodređeni
za promenu"...
Između tih kuća od blata i trske, odrasle su Ima i Sela...
Ima je imala belu senku - bledu, svetliju od nje same. Od kad je bila devojčica, svi su
na nju gledali kao na nekog ko je već otišao, čak i dok je stajala među njima.
Sela, njena prijateljica, imala je crnu senku, gustu, tešku, koja je lelujala za njom kao
produženi deo njenog tela.
Ima je bila tiha. Njene ruke su znale kako da šiju, ali nikad nisu bile pozvane da šiju za
neko slavlje. Njene noge su znale kako da plešu, ali nikad ih niko nije gledao s divljenjem.
Sela je uvek bila pored nje. Imala običaj da govori:
"Otići ćeš jednog dana. Selo te ne voli. Selo te ne zove da ostaneš."
Ima nije odgovarala. Znala je.
N’Kando je bilo mesto koje nije govorilo direktno, ali je puštalo da ljudi osete ono što ne
sme da se kaže naglas.
Vreme je prolazilo i činilo da je svake večeri, kad bi se crne senke dužile, Imina bela
senka bila sve manja.
"Ovo mesto te ne voli. Idi negde gde ćeš biti voljena"...
Ima nije odmah otišla. A selo je uvek znalo kako da pokaže kada nekoga više ne želi.
Jednog dana, bez glasnih reči, bez plača, otišla je.
Nije bilo suza. Niko nije stajao na pragu da je isprati.
Sela je bila jedina koja je gledala za njom, ali nije mahala.
Kad je Ima nestala iza brežuljka, Sela se okrenula i bez reči ušla u kuću koja je ostala
prazna.
Kuća je primila Selu u tišini. Senke su se razmilele, ali nijedna više nije bila svetla.
Ujutru, kuća više nije imala tragove Iminog postojanja. Sve u kući je sada pripadalo Seli.
Zidovi su disali njenim dahom. Senka na pragu bila je crna, kao i ona sama.
Ali te večeri, kad se sunce povuklo iza krošnji, neko je prošao pored kuće.
Zastao.
Pogledao.
Ime nije bilo...
Ali bela senka se još uvek videla na zemlji.
Sela nije gledala dole. Nije htela da vidi.
N’Kando nije zaboravilo da senke nikada ne nestaju...
Niko nije govorio ništa, ali svi su znali... da neke senke samo - čekaju...
