O ptico bela širokih krila,
Uzmi me sa sobom.
Da osetim lakim svoje tromo telo
I dušu pretešku od olovnih rana.
Da gledam široko
Bez zaklona tamnih
I oštrica mrskih što oči mi para.
Visoko me vini
U beskraje plave.
Kad sama ne mogu, otrgni me sasvim
U svetle daljine.
I odvedi dalje, još dalje i dalje...
Što dalje od onog što me rani tako.
Tako – jako, jako...
Neka kaplju suze moje i krv smrzla
Sa neba visokog.
U pahulje crne neka se rasprše
Svuda naokolo...
I ne vraćaj mene,
Moje telo mrtvo
I dušu krvavu.
Spusti ih daleko
Da ih nema ovde
Gde on gazi zemljom.
Taj što rane pravi
I ubija dušu.
Odnesi me ptico
U svet nedodirni
Da spavam taj san duboki i čudni.
Ostavi mi samo jedno svoje pero
Da me štiti, greje...
Da se za njeg držim
Ako još zadrhtim...
I ne daj me nikad
Ptico moja mila.
Ne daj da me bude...
Ne daj nikad više.
