"Neću u muzičku školu!“, reko sam roditeljima koji su me već drugu godinu za redom nagovarali da se pokrenem, da započnem s treniranjem lakih nota, sviranjem određenog instrumenta, kako bi tu i tamo pred gostima, a i inače...
"Zašto sine? To je tako lepo, ne bi dangubio po ulicama, a i naučio bi nešto. Zar ne želiš naučiti nešto novo?“
"Ne!“
"Pa pogledaj ovog malog Sašu; ti si deset puta pametniji od njega, a on svira gitaru, uči klavir, a ide i kod gospođe Radosavljević na časove francuskog!“
"Neka ide, ja hoću slobodu, dovoljno je valjda što moram ići u školu!“
Ali nije bilo dovoljno. Ne moraš ići u muzičku školu, rekli su roditelji, ali nečim se moraš baviti, nećeš valjda slobodno vreme provoditi na ulici!
Nisam mogao odoleti tom pritisku, popustio sam, premda mi je bilo žao ulice, osećao sam kako će ulica bez mene doista postati ulica, ona zloglasna, mračna, delikventna, da joj je moja prisutnost potrebna kako bi zadržala dignitet i civilizacijsku razinu.
Ali uzalud! Nešto sam morao odabrati, pa sam odabrao fudbal, najpopularniji sport uopšte.
Tereni fudbalskog kluba bili su prilično udaljeni od naše kuće, tako da me tata vozio na prvi trening, jednog već prilično mračnog jesenjeg dana, planeta bejaše već na rubu posvemašnje depresije. Stigli smo u zadnji čas, jer se jedan semafor na putu pokvario i celo vreme premetao boje.
Utrčali smo u klupske prostorije. Ja sam ugledao putokaz za svlačionicu i pohitao jedva vukući golemu sportsku torbu, kad me neki čovek u plavoj trenerci zaustavio.
"Levo momak, levo, ovo je svlačionica za seniore!“
Mahnuo sam ocu i potrčao hodnikom na levo. Hodnik je, kako se ispostavilo, bio neobično dugačak, mračan i mirisao je na testosteronsku memlu. Trčao sam, lupao po mermernim podnim pločicama, ali hodniku nikad kraja. Konačno, za oko mi zapne žuta svetlost iza pritvorenih vrata; upao sam unutra i ugledao....
Unutra... Bila je to povelika prostorija, dvorana praktički, pod od antikvarnog parketa, drvene stolice od bele bukovine. Na stolicama – deca u belim košuljama, svako drži instrument u rukama, u krilu... o moj Bože, bila je to zamka, pa ovo je muzička škola!
Bolje rečeno tamburaški orkestar, jer kad sam bolje pogledao uvideo sam kako su manje više bile u pitanju tambure, mandoline, bugarije i jedan ogromni bas čiji je debeo i žilav vrat dopirao do plafona. Za basom je stajala devojka divovskog rasta, raščupane kose, žuta u licu.
Crno-bela slika Vojislava Koštunice (sa tupim predsedničkim osmehom) sa suprotnog je zida ljutito nadgledala tok probe: činilo se da glavninu svog ukočenog pogleda nabusiti državnik ipak upućuje voditelju orkestra, čovečuljku u najlon odelu, kojemu se upravo bila slomila dirigentska palica.
"Deco, ovo je Maksim, novi član našeg orkestra...“, rekao je voditelj.
Stajao sam pred svima par sekundi nemo, svi oni gledali su u mene, i sam Vojislav Koštunica kao da je u tom trenutku na mene svrnuo pogled...
Zaurlao sam, barem sam mislio da sam zaurlao, a zapravo sam procedio kroz zgrčeno grlo:
"Neću u muzičku školu! Još manje u tamburaše!“
"Pa probaj, Maksime, ništa te ne košta“, rekao je voditelj, "Ako ti se ne bude svidelo ne moraš više dolaziti. Ali svidet će ti se, kažem ti, mi ovde samo sviramo i zabavljamo se! Zar ne deco?“
Deca iz nekog razloga nisu odgovorila ništa.
Krenuo sam prema pritvorenim vratima, ali je voditelj u tom trenutku dao znak orkestru koji je zasvirao „Bože pravde“. Morao sam se zaustaviti i u stavu mirno odslušati državnu himnu. No, izvođenje himne bilo je zaustavljeno već nakon uvodnih akorda; voditelj je u hipu skoknuo za mnom da zaustavi moj pokušaj bega. Ali i moja reakcija bila je prilično brza. Voditelj, kada je shvatio da me ne može sustići, dao je znak da se izvođenje himne nastavi, tako da smo obojica iznova stali ukopani na mestu. Vrebao je trenutak moje nepažnje kako bi opet zaustavio himnu i sustigao me; usledilo je još nekoliko takvih pokušaja, razmak između nas dvojice se smanjivao, ali bilo je veliko pitanje hoće li me sustići pre nego što dođem do izlaza.
Voditelj je, kako sam uvideo, bio mnogo viši i brži od mene, ali ja sam imao priličnu početnu prednost. Dok bih ja prevalio jedan metar preko starog, ali sveže lakiranog parketa, on bi prešao čitava dva. Dok bih ja prešao pola metra, on bi prešao metar, i tako dalje. Razmak se, kako rekoh, smanjivao, ali se, kao u nekoj oporoj aporiji, nije uspevao poništiti. Sad sam već bio siguran da me zloguki voditelj sa slomljenom plastičnom palicom i izrazom krmeljivog očaja na licu neće sustići nikada, da nema tog vremena, te varijante, da ću dospeti prvi do vrata i zalupiti ih za sobom svom silinom kržljavog dečačkog jedvamišićja...
I tada, nadomak vrata, osetih propuh, tog zloćudnog ubicu srpske nejači – neki je mudrijaš iza otvorio prozor! Vrata nošena strujom zraka krenuše sama, zalupit će se, izgubit ću vreme na hvatanje kvake i na sve ostalo, voditelj orkestra već mi je disao za vrat i... znao sam, to je bilo to.
I on i roditelji i druga deca i predsednik Vojislav Koštunica i večnost i sve – sve je bilo protiv mene.
