РЕАГОВАЊЕ
АУТОР: ИГОР ЖИВАНОВИЋ
Верујем да г. Шрек веома добро уме да разликује рубеоле од атопијског дерматитиса, али нисам сигуран да тако добро уме да разликује добар аргумент од лошег, као што сумњам да зна да одреди који су закључци ваљано изведени, а који не. Али, ако оставимо по страни то што се размеће нечим што не разуме, ипак има доста тога у чему се г. Шрек и ја слажемо. На пример, ја не оспоравам да је већина онога што је написао у свом одговору о односу цркве и државе, верској настави, итд. у реду.
У нечему је г. Шрек само донекле у праву. Изгледа да су људска бића стварно на природан начин програмирана да реагују на патњу и узнемиреност других. Све бебе плачу у глас када једна почне да плаче и постепено се смирују када једна престане да плаче. Неки експерименти показују да деца у најранијем узрасту имају природну диспозицију да помажу другима када испусте неки предмет или када покушају да посегну за неким предметом који не могу да дохвате. У овом узрасту је готово сасвим извесно да нема говора о томе да је оваква врста понашања нека врста наученог моралног поступања.
Са знатним степеном вероватноће можемо да тврдимо да постоји извесна диспозиција за саосећање, реципрочни алтруизам и сл., као што вероватно постоји осећај за правду који долази до изражаја у експериментима такозване игре ултиматума. Али, такво понашања не претпоставља свесну контролу или било какав рационални мотивациони механизам, што би било неопходно да бисмо говорили о моралном поступању. Између осталог, постоји веза између морала и разумевања забрана, таква да она бића која не разумеју забране, немају никакав морални осећај, а за разумевање забрана потребно је да човек буде нешто старији него што г. Шрек претпоставља. Такође, многе забране релевантне за друштвени живот људи морају се наметнути васпитањем.
Иако може деловати привлачно да се људска бића редукују на биохемијске, а њихов психички живот на неурофизиолошке процесе, ствари су ипак мало комплексније и захтевају нешто сложеније објашњење од баналног редукционизма који г. Шрек заступа. Даље, сваки аргумент који почиње речима "научно је доказано" је сумњив, јер се обично ослања на убеђивачке дефиниције и сервира научне теорије као непромењиве истине, што потпуно промашује смисао науке.
Данас је уобичајено да се један исказ сматра научним ако је добијен одговарајућом применом научног метода, али јединственог става око научног метода нема, као што нема јединственог става који су нужни и довољни услови које једна дисциплина треба да задовољи да би била научна. Опасност која лежи иза оних ставова што полажу право на целину знања, састоји се у томе што се иза њих обично крије и полагање права на тоталитет моћи, а најчешће је реч о политичкој моћи. И наука, а не само религија, може да послужи за оправдање различитих идеолошких позиција, а некритичко позивање на науку може да има важну улогу у индоктринацији, једнако као и позивање на религију.
Најпроблематичнији став г. Шрека је онај у коме тврди да је потпуно "свестан да је одумирање религије, као друштвене аномалије, дуготрајан (али неминован) процес и да ми само можемо покушавати да га убрзамо, указујући на конкретне последице њеног утицаја у свакодневном животу". Одумирање религије је, дакле, дуготрајан, али нужан процес који треба да се убрза, што он и његови сличномишљеници знају. Оно што г. Шрек овде заступа, хтео он то да призна или не, био он свестан тога или не, јесте својеврсни историјски детерминизам и он побија све оно што је рекао о слободи, правима и толеранцији. Ово становиште претпоставља да историја напредује гвозденом нужношћу, да се зна у ком правцу напредује и да точак историје треба да се убрза. Неминовно је такође да тим точком понешто буде и прегажено.
Не знам због чега све ово неодољиво подсећа на историјски материјализам стаљинистичке провенијенције. Можда због тога што су и стаљинисти тврдили да историја напредује гвозденом нужношћу, да знају у ком правцу напредује и да ће једна класа неминовно на крају историјског процеса да нестане, те да би било најбоље учинити нешто да нестане што пре. Истини за вољу, смер историје и њен напредак, ако тако нешто постоји, не могу се предвидети, па се сходно томе не може предвидети ни одумирање религије у том процесу, јер читав процес и његов напредак зависи од научних открића, а она се не могу предвидети.
Аутор је истраживач Института за филозофију Филозофског факултета у Београду
АУТОР: ИГОР ЖИВАНОВИЋ
Верујем да г. Шрек веома добро уме да разликује рубеоле од атопијског дерматитиса, али нисам сигуран да тако добро уме да разликује добар аргумент од лошег, као што сумњам да зна да одреди који су закључци ваљано изведени, а који не. Али, ако оставимо по страни то што се размеће нечим што не разуме, ипак има доста тога у чему се г. Шрек и ја слажемо. На пример, ја не оспоравам да је већина онога што је написао у свом одговору о односу цркве и државе, верској настави, итд. у реду.
У нечему је г. Шрек само донекле у праву. Изгледа да су људска бића стварно на природан начин програмирана да реагују на патњу и узнемиреност других. Све бебе плачу у глас када једна почне да плаче и постепено се смирују када једна престане да плаче. Неки експерименти показују да деца у најранијем узрасту имају природну диспозицију да помажу другима када испусте неки предмет или када покушају да посегну за неким предметом који не могу да дохвате. У овом узрасту је готово сасвим извесно да нема говора о томе да је оваква врста понашања нека врста наученог моралног поступања.
Са знатним степеном вероватноће можемо да тврдимо да постоји извесна диспозиција за саосећање, реципрочни алтруизам и сл., као што вероватно постоји осећај за правду који долази до изражаја у експериментима такозване игре ултиматума. Али, такво понашања не претпоставља свесну контролу или било какав рационални мотивациони механизам, што би било неопходно да бисмо говорили о моралном поступању. Између осталог, постоји веза између морала и разумевања забрана, таква да она бића која не разумеју забране, немају никакав морални осећај, а за разумевање забрана потребно је да човек буде нешто старији него што г. Шрек претпоставља. Такође, многе забране релевантне за друштвени живот људи морају се наметнути васпитањем.
Иако може деловати привлачно да се људска бића редукују на биохемијске, а њихов психички живот на неурофизиолошке процесе, ствари су ипак мало комплексније и захтевају нешто сложеније објашњење од баналног редукционизма који г. Шрек заступа. Даље, сваки аргумент који почиње речима "научно је доказано" је сумњив, јер се обично ослања на убеђивачке дефиниције и сервира научне теорије као непромењиве истине, што потпуно промашује смисао науке.
Данас је уобичајено да се један исказ сматра научним ако је добијен одговарајућом применом научног метода, али јединственог става око научног метода нема, као што нема јединственог става који су нужни и довољни услови које једна дисциплина треба да задовољи да би била научна. Опасност која лежи иза оних ставова што полажу право на целину знања, састоји се у томе што се иза њих обично крије и полагање права на тоталитет моћи, а најчешће је реч о политичкој моћи. И наука, а не само религија, може да послужи за оправдање различитих идеолошких позиција, а некритичко позивање на науку може да има важну улогу у индоктринацији, једнако као и позивање на религију.
Најпроблематичнији став г. Шрека је онај у коме тврди да је потпуно "свестан да је одумирање религије, као друштвене аномалије, дуготрајан (али неминован) процес и да ми само можемо покушавати да га убрзамо, указујући на конкретне последице њеног утицаја у свакодневном животу". Одумирање религије је, дакле, дуготрајан, али нужан процес који треба да се убрза, што он и његови сличномишљеници знају. Оно што г. Шрек овде заступа, хтео он то да призна или не, био он свестан тога или не, јесте својеврсни историјски детерминизам и он побија све оно што је рекао о слободи, правима и толеранцији. Ово становиште претпоставља да историја напредује гвозденом нужношћу, да се зна у ком правцу напредује и да точак историје треба да се убрза. Неминовно је такође да тим точком понешто буде и прегажено.
Не знам због чега све ово неодољиво подсећа на историјски материјализам стаљинистичке провенијенције. Можда због тога што су и стаљинисти тврдили да историја напредује гвозденом нужношћу, да знају у ком правцу напредује и да ће једна класа неминовно на крају историјског процеса да нестане, те да би било најбоље учинити нешто да нестане што пре. Истини за вољу, смер историје и њен напредак, ако тако нешто постоји, не могу се предвидети, па се сходно томе не може предвидети ни одумирање религије у том процесу, јер читав процес и његов напредак зависи од научних открића, а она се не могу предвидети.
Аутор је истраживач Института за филозофију Филозофског факултета у Београду
