Spopala me neka infekcija bubrega, ne dao Bog nikome, pa od onih silnih lekova ja zatrudneh…….mislim nije od lekova nego……….ma nije bitno…….trudna sam. I sve ide traljavo. Rizična trudnoća, vrti doktor glavom, slaba si, iscrpljen organizam od bolesti odbacije trudnoću koju ne može da iznese. Probaćemo lekovima, pa ako ostane, ostane. Maca kaže da se ne trujem, već imamo jedno dete, šta ako se meni nešto desi, nije to neophodno, pa šta ako bebi nešto fali……..i tako. Svega toga sam se i ja plašila, ali u sebi, kao i uvek. Ne vidim razlog da nekog opterećujem, ali to je za neku drugu priču. Meni djavo ne da mira, ne mogu u onu klanicu. Rešim da ostavim trudnoću, pa ako ode samo, tako je sudjeno. Moj otac je radio na aerodromu, ode do direktora, počeše da lete recepti za Frankfurt, za Berlin a on dočekuje avione I danju I noću. Ovde se nisu mogle naći injekcije. Nema ih. Prestala sam da radim, mala ide u vrtić, Maca na posao. Ja odmaram, lagano po kući radim. Maca je objasnio ćeri da ne sme da tera mamu da je nosi, samo tatu može da tera. Beše gadno, ali osta bebac. Ma ni prineti prvoj trudnoći. Kao da nisam ja, ja. Nastavih dalje, polako, kontrolisano, prestaše injekcije, dobro je........ali ništa na juriš kao što je meni običaj. Dodje zima, ja gledam kroz prozor. Nisam ja bila depresivna, nisam kukala, nisam plakala. Jednostavno, imam cilj i pravolinijski se krećem ka njemu. Jedina razlika je što sada ka tom cilju lagano koračam umesto da trčim.
Bio je 13. jednog prolećnog meseca. Nešto sam se čudno osećala tog dana, ali pošto su me prvi put oni porodili ja I dalje nemam pojma kako izgleda prirodan porodjaj. I pošto me ništa nije bolelo, nastavim taj dan normalno. Neću se valjda poroditi 13. Sutradan, moj lekar je radio od 13 sati, odemo Maca I ja I on opet pošizi I otpravi me pravo u bolnicu.Kaže da li sam normalna, porodjaj je krenuo, gde mi je muž, kako sam došla, ma ne mogu do reči da dodjem do njega. Lepo mu kažem da nemam trudove nego samo malo me probada. On izmeri ta probadanja I idu na 7 minuta. Izadje u hodnik da nadje Macu I kaže mu pravac porodilište, pukao joj je vodenjak odozgore, naopačke Mislim da je čovek Boga molio da ne rodim treće dete, bar dok sam njegov pacijent. Nagovorim Macu da idemo kući po stvari koje su spremljene. On neće, ja udri u zvocanje onako nervozna i uplašena.......i podjosmo u stan. E, kad smo stigli kući ja bih da pijem kafu na šta on poludi i istera me napolje sa sve onom torbom, zaključa stan I pravac u bolnicu. Mene u kolima poče baš da boli, on ubrza. Na Gazeli zastoj, zatvaraju je jer dolazi neki ruski visoki u posetu. Maca se nekako progurao, uključio sva četiri migavca, sirena I juriiiiiš, prodjosmo. Posle nas su zatvorili put. Viče on na mene, kako ću da mu se porodim u kolima, pa šta on da radi (šta ću ja da radim to ne pita, kao da se on poradja), I psuje moju kafu (koju nisam ni popila), I šta bi bilo da je poslušao ludu ženu I pio kafu dok ona ima trudove, porodila bih se na Gazeli, zar dete da mu se rodi na ulici i to u sred Beograda,…….Vikao on, vikao I vozio kao lud (sigurno zato I ovo dete voli volan) a ja merim vreme….3 minuta. Uletesmo u bolnicu…………..i gotovo. Dobismo sina.
Maca je otišao odmah kući tj. po ćeru u obdanište. Tri puta mu je ona na centrali ponavljala da je dobio zdravo i pravo muško dete. Uvoštiše se tu noć ko majke. Ako.
Maca je taman opeglao posteljinu za onu pletenu korpu, kada se ćera uspentrala I legla u nju. Mogu da zamislim tu scenu peglanja sa sve onim karnerima i naborima hahahahaha. Sve je sredio, doduše nije krečio, ali je njegova sestra insistirala na kompletnoj dezinfekciji. Dobro je što sam bila odsutna.
Po mene I bebu su došli zajedno, otac I ćerka. Mala je pitala da li može da izabere drugu bebu jer joj se ova, za koju je tata rekao da je naša, baš I ne svidja. Kada smo došli kući, Macina sestra nas je sačekala. Htela je da vodi malu kod sebe za vikend, dok se mi malo sredimo.Ćera je uzela praseću nogicu da glocka, prišla bebi, klepila ga po glavi onom koskom I rekla “Bebo, ja sad idem kod tetke, a kada se vratim ti da ideš svojoj kući”. Imala je tri godine tada, a već je bila vrhunski retoričar, na majku. Inače je jako rano progovorila, ali samo u obdaništu. Kući je odbojala da govori. Samo je kao majmunče mumlala pokazujući prstom šta hoće. Maca I ja smo takodje, kao dva majmuna, nudili ovo, ono……..dok ne potrefimo. Onda nam je pukao film I za stolom ona opet mumla I pokazuje na čašu vode. Mi se pogledasmo I ćutimo, a ona sve jače I ljutitije mumla, dok jednog momenta ne reče celu rečenicu “Daj mi vode”. Od tada usta ne zatvara.
A bebac je bio……..ma samo da poželiš takvu bebu. Niti plače, sam se zaigra, gde ga ostaviš tu ga I nadješ. Ma sušta suprotnost ćeri.Valjda tako treba, da se bolje prekalimo Maca I ja. Dečak........štrkljast, sa crvenim pečatima, noge i ruke kao čačkalice.......a dobar.........kao dobar dan. I ona moja drugarica se porodila dva meseca posle mene. Takodje je dobila sina. Nas dve, pridržavajući jedna drugu, izgurasmo to drugo bolovanje. Sve je lepo, deca, muževi, mladi smo, .........ali ta jednosličnost, pelene,flašice, mama,mama,mama,mama......po ceo dan.......ume da dotuče i najjače duše.
I tako, nastavismo nas četvoro, bez baba, deda, sami …..tj. sa mojim ocem………..pa kako bude.
Bio je 13. jednog prolećnog meseca. Nešto sam se čudno osećala tog dana, ali pošto su me prvi put oni porodili ja I dalje nemam pojma kako izgleda prirodan porodjaj. I pošto me ništa nije bolelo, nastavim taj dan normalno. Neću se valjda poroditi 13. Sutradan, moj lekar je radio od 13 sati, odemo Maca I ja I on opet pošizi I otpravi me pravo u bolnicu.Kaže da li sam normalna, porodjaj je krenuo, gde mi je muž, kako sam došla, ma ne mogu do reči da dodjem do njega. Lepo mu kažem da nemam trudove nego samo malo me probada. On izmeri ta probadanja I idu na 7 minuta. Izadje u hodnik da nadje Macu I kaže mu pravac porodilište, pukao joj je vodenjak odozgore, naopačke Mislim da je čovek Boga molio da ne rodim treće dete, bar dok sam njegov pacijent. Nagovorim Macu da idemo kući po stvari koje su spremljene. On neće, ja udri u zvocanje onako nervozna i uplašena.......i podjosmo u stan. E, kad smo stigli kući ja bih da pijem kafu na šta on poludi i istera me napolje sa sve onom torbom, zaključa stan I pravac u bolnicu. Mene u kolima poče baš da boli, on ubrza. Na Gazeli zastoj, zatvaraju je jer dolazi neki ruski visoki u posetu. Maca se nekako progurao, uključio sva četiri migavca, sirena I juriiiiiš, prodjosmo. Posle nas su zatvorili put. Viče on na mene, kako ću da mu se porodim u kolima, pa šta on da radi (šta ću ja da radim to ne pita, kao da se on poradja), I psuje moju kafu (koju nisam ni popila), I šta bi bilo da je poslušao ludu ženu I pio kafu dok ona ima trudove, porodila bih se na Gazeli, zar dete da mu se rodi na ulici i to u sred Beograda,…….Vikao on, vikao I vozio kao lud (sigurno zato I ovo dete voli volan) a ja merim vreme….3 minuta. Uletesmo u bolnicu…………..i gotovo. Dobismo sina.
Maca je otišao odmah kući tj. po ćeru u obdanište. Tri puta mu je ona na centrali ponavljala da je dobio zdravo i pravo muško dete. Uvoštiše se tu noć ko majke. Ako.
Maca je taman opeglao posteljinu za onu pletenu korpu, kada se ćera uspentrala I legla u nju. Mogu da zamislim tu scenu peglanja sa sve onim karnerima i naborima hahahahaha. Sve je sredio, doduše nije krečio, ali je njegova sestra insistirala na kompletnoj dezinfekciji. Dobro je što sam bila odsutna.
Po mene I bebu su došli zajedno, otac I ćerka. Mala je pitala da li može da izabere drugu bebu jer joj se ova, za koju je tata rekao da je naša, baš I ne svidja. Kada smo došli kući, Macina sestra nas je sačekala. Htela je da vodi malu kod sebe za vikend, dok se mi malo sredimo.Ćera je uzela praseću nogicu da glocka, prišla bebi, klepila ga po glavi onom koskom I rekla “Bebo, ja sad idem kod tetke, a kada se vratim ti da ideš svojoj kući”. Imala je tri godine tada, a već je bila vrhunski retoričar, na majku. Inače je jako rano progovorila, ali samo u obdaništu. Kući je odbojala da govori. Samo je kao majmunče mumlala pokazujući prstom šta hoće. Maca I ja smo takodje, kao dva majmuna, nudili ovo, ono……..dok ne potrefimo. Onda nam je pukao film I za stolom ona opet mumla I pokazuje na čašu vode. Mi se pogledasmo I ćutimo, a ona sve jače I ljutitije mumla, dok jednog momenta ne reče celu rečenicu “Daj mi vode”. Od tada usta ne zatvara.
A bebac je bio……..ma samo da poželiš takvu bebu. Niti plače, sam se zaigra, gde ga ostaviš tu ga I nadješ. Ma sušta suprotnost ćeri.Valjda tako treba, da se bolje prekalimo Maca I ja. Dečak........štrkljast, sa crvenim pečatima, noge i ruke kao čačkalice.......a dobar.........kao dobar dan. I ona moja drugarica se porodila dva meseca posle mene. Takodje je dobila sina. Nas dve, pridržavajući jedna drugu, izgurasmo to drugo bolovanje. Sve je lepo, deca, muževi, mladi smo, .........ali ta jednosličnost, pelene,flašice, mama,mama,mama,mama......po ceo dan.......ume da dotuče i najjače duše.
I tako, nastavismo nas četvoro, bez baba, deda, sami …..tj. sa mojim ocem………..pa kako bude.
