Kada sam ostala u drugom stanju sa starijim detetom, svi su bili jako,jako sretni. E, sada smo zdravi oboje te su obe familije mogle da odahnu. Ja sam radila, on je radio, bili smo podstanari i čekali da moj otac dobije ključeve od stana u novobeogradskim blokovima. Ma meni je bilo super. Svi su me tetošili, brinuli. Jedino nisam mogla duže od tri stanice da se vozim autobusom. Tako sam polazila mnogo ranije ujutru da iz ko zna koliko presedanja dodjem do firme.Šefovica nije bila oduševljena. Svako jutro svratim u obližnju prodavnicu i kupim teglu kiselih krastavaca. Kad sam prestala da radim Maca je napunio pun gepek teglama od 800gr, to mi je bila dnevna merka. Odem ja na redovnu kontrolu i kako sam stizala pred sam kraj radnog vremena zadišem se od žurbe. Moj doktor odmah pita šta mi je. Pa što mi nisi rekla da imaš šum na srcu, pa da li si ti normalna. Lepo mu kažem da je urodjeno, da sam igrala folklor 11 godina, da sam se bavila gimnastikom, da sam......ma jok. Uplaši se i posla me kod kardiologa za trudnice. A ovaj, blagi bože. Našao mi suženje aorte i to samo slušajući srce. Ne znam sve gde me je slao, na internu A, na internu B kliniku, na ultrazvuk, zove kolege telefonom, piše pisma istima. Kako ko vidi njegovo pismo uhvati se za glavu i kaže "Pa zar vam nisu rekli da nikada ne smete biti trudni?" I niko ništa ne nadje osim onog urodjenog šuma na srcu koji imamo i brat i ja i za koji nam je mama rekla još kad smo bili deca da ako nam se nešto desi kažemo doktorima. Ipak, doktor ne veruje drugim doktorima, zabrani mi da radim i ja šta ću, sedi kući. Mnogo mi je bilo dosadno. Sva sreća Maca radi po smenama pa je dosta vremena kući. Maksimalno sam ga muštrala, neću da lažem. I tako dočekah zimu. Pade sneg....pa još snega.....pa još malo snega.....Njegova sestra je stanovala nekih dva kilometara dalje od nas, i imali smo običaj da idemo pešice do nje. Nagovorim ga da krenemo po tom snegu, on šta će, mrzi zimu ali voli mene.........Opet sve belo, čisto, vazduh leden i lep. Nogu pred nogu, polako, ja se smejem a on samo gleda da se ne okliznem.......ma divota. E, pade mi na pamet da zagazim sa strane gde je trava ispod snega jer je tamo netaknuto. On viče nemoj ........i ja propadoh do pola stomaka u sneg. Bože kako sam se smejala. Ne može da me izvuče iz onog snega jer se ja smejem kao luda i sva sam se oklembesila. Kad me je napokon izvukao vikao je na mene da nisam normalna, samo mi papir za to fali, jel hoću da se razbolim...........a oko mu se smeje i jedva se suzdržava.........ali mora da oddeklamuje sve po redu da mu savest bude mirna. Ja se i dalje smejem, pa poče i on. Vratismo se kući. Bože, da neka od mojih ćerki to sada uradi, ja živa ne bih bila. Nismo nikome rekli, ni njegovoj sestri ni mojim gospama.
Onaj kardiolog me je dvadeset dana pre termina stavio kod sebe na odeljenje da ležim. Tetka i Maca su mi švercovali hranu, i to posoljenu, jer mi je zabranio so. Maca je po instrukcijama svoje sestre prvo okrečio ceo stan, pa zatim dezinfikovao sve. Moja tetka je kupila korpu od pletenog pruća sa baldahinom, naručila kod jorgandžije da napravi dušek, sašila čaršave, prekrivače, obložila celu korpu spolja i iznutra belim pamučnim materijalom sa sitnim crvenim kvadratićima. Na kraju sve je opšila čipkom. Korpa je bila kao iz bajke. Samo je falila princeza. A ja sam za to vreme pajala po onim hodnicima kao loptica skočica, pomagala ženama, pomagala sestrama, pila kafu sa njima, pušila. Ma bre konju rep da iščupam a ne da ležim tamo.
I tako, čekajući ključeve od novog stana dočekasmo ćeru. Kako je bila lepa. Lice kao alabaster, čisto, sva skockana, sve potaman, ni debela ni mršava, samo sitna. Dodjosmo kući......a tamo strinke, tetke, majke, babe, sestre............uf. Razjuri ih Maca, prvo njegove a onda moje, diplomatski. Ostasmo sami.......i šta sad? Naranih, presvukosmo je zajedno, kako tako, nije bilo golo. A ona plače li plače kako je ispustim iz ruku. Bože sačuvaj. Ujutru dodje patronažna sestra da okupa bebu. Mi grogi, celu noć nosali dete, ja je dojila svaki čast. Ona, tras pa za dete koje je tek zaspalo. Ni ruke da opere. Daj kadicu, daj vodu, daj peškir..........Popadasmo. Kaže da će da dodje ujutru opet. Eeeeeeee, onda se Maca pripremio. Ustao je rano, skuvao kafu i čeka gospodju. Dodje ona, opet dajte bebu koja opet spava baš tad iako je celu noć vilenila. Pita on nju da li bi da opere ruke a ona odgovara da su čiste. Kako čiste pobogu, zaprepasti se moj muž. I kakav je to način da budite dete zarad kupanja. Izbaci on nju a ja ga pitam ko će sad da kupa bebu. Kaže, ja ću. Sačekasmo da se probudi, namestismo sve one drangulije. On je stavi na dlan, ja asistiram, objašnjava on meni da voda ne sme u uši i oči da udje, vrti ono bebče ko da na dlanu ima malenu lutku a ne živo dete, i to naše. Ja sam sva utrnula od straha. Bože, odakle ovaj čovek ovo zna? Kupao je klince dok je živeo sa sestrom, tako on kaže. More, ima ja to da proverim sa zaovom. I tako, nauči me Maca da kupam bebu. A ona jeste bila lepa, ali usta nije zatvarala tri meseca. Tri meseca oka sklopila nisam. Posle je stavim u kolica, pa ja u kuhinju a kolica parkiram ispred, da me gleda, ja u kupatilo, a kolica ispred i tako stalno. Nije htela da se sama igra u sobi. Stalno je tražila društvo i tako osta do danas. A moja svekrva, dok je onako mnogo plakala kao sasvim mala, kaže "To se ona svadja sa tobom". Mooooore.........i to osta tako.
Kada je ona napunila tri meseca dobismo ključeve od stana. Tetka Ljuba je bila tu, stanovala je jako blizu i mojoj sreći nije bilo kraja. Dok sam ležala u bolnici upoznam jednu mladu ženu kaoja se porodila devet dana pre mene i takodje dobila ćerku. Šetajući se u krug oko zgrada sa ćerom u kolicima sretnemo se. Kakva je to sreća bila. Stanujemo jedna preko puta druge. Postadosmo najbolje prijateljice a naše ćere zajedno u obdanište, zajedno u osnovnu. Kao moja drugarica Mila i ja. Oni se onda preseliše u drugi grad, ali naše ćere se i dalje druže, odsedaju jedna kod druge, stalno su na telefonskoj vezi, a mene i moju drugaricu život malo razdvoji, ali se čujemo.
Onaj kardiolog me je dvadeset dana pre termina stavio kod sebe na odeljenje da ležim. Tetka i Maca su mi švercovali hranu, i to posoljenu, jer mi je zabranio so. Maca je po instrukcijama svoje sestre prvo okrečio ceo stan, pa zatim dezinfikovao sve. Moja tetka je kupila korpu od pletenog pruća sa baldahinom, naručila kod jorgandžije da napravi dušek, sašila čaršave, prekrivače, obložila celu korpu spolja i iznutra belim pamučnim materijalom sa sitnim crvenim kvadratićima. Na kraju sve je opšila čipkom. Korpa je bila kao iz bajke. Samo je falila princeza. A ja sam za to vreme pajala po onim hodnicima kao loptica skočica, pomagala ženama, pomagala sestrama, pila kafu sa njima, pušila. Ma bre konju rep da iščupam a ne da ležim tamo.
I tako, čekajući ključeve od novog stana dočekasmo ćeru. Kako je bila lepa. Lice kao alabaster, čisto, sva skockana, sve potaman, ni debela ni mršava, samo sitna. Dodjosmo kući......a tamo strinke, tetke, majke, babe, sestre............uf. Razjuri ih Maca, prvo njegove a onda moje, diplomatski. Ostasmo sami.......i šta sad? Naranih, presvukosmo je zajedno, kako tako, nije bilo golo. A ona plače li plače kako je ispustim iz ruku. Bože sačuvaj. Ujutru dodje patronažna sestra da okupa bebu. Mi grogi, celu noć nosali dete, ja je dojila svaki čast. Ona, tras pa za dete koje je tek zaspalo. Ni ruke da opere. Daj kadicu, daj vodu, daj peškir..........Popadasmo. Kaže da će da dodje ujutru opet. Eeeeeeee, onda se Maca pripremio. Ustao je rano, skuvao kafu i čeka gospodju. Dodje ona, opet dajte bebu koja opet spava baš tad iako je celu noć vilenila. Pita on nju da li bi da opere ruke a ona odgovara da su čiste. Kako čiste pobogu, zaprepasti se moj muž. I kakav je to način da budite dete zarad kupanja. Izbaci on nju a ja ga pitam ko će sad da kupa bebu. Kaže, ja ću. Sačekasmo da se probudi, namestismo sve one drangulije. On je stavi na dlan, ja asistiram, objašnjava on meni da voda ne sme u uši i oči da udje, vrti ono bebče ko da na dlanu ima malenu lutku a ne živo dete, i to naše. Ja sam sva utrnula od straha. Bože, odakle ovaj čovek ovo zna? Kupao je klince dok je živeo sa sestrom, tako on kaže. More, ima ja to da proverim sa zaovom. I tako, nauči me Maca da kupam bebu. A ona jeste bila lepa, ali usta nije zatvarala tri meseca. Tri meseca oka sklopila nisam. Posle je stavim u kolica, pa ja u kuhinju a kolica parkiram ispred, da me gleda, ja u kupatilo, a kolica ispred i tako stalno. Nije htela da se sama igra u sobi. Stalno je tražila društvo i tako osta do danas. A moja svekrva, dok je onako mnogo plakala kao sasvim mala, kaže "To se ona svadja sa tobom". Mooooore.........i to osta tako.
Kada je ona napunila tri meseca dobismo ključeve od stana. Tetka Ljuba je bila tu, stanovala je jako blizu i mojoj sreći nije bilo kraja. Dok sam ležala u bolnici upoznam jednu mladu ženu kaoja se porodila devet dana pre mene i takodje dobila ćerku. Šetajući se u krug oko zgrada sa ćerom u kolicima sretnemo se. Kakva je to sreća bila. Stanujemo jedna preko puta druge. Postadosmo najbolje prijateljice a naše ćere zajedno u obdanište, zajedno u osnovnu. Kao moja drugarica Mila i ja. Oni se onda preseliše u drugi grad, ali naše ćere se i dalje druže, odsedaju jedna kod druge, stalno su na telefonskoj vezi, a mene i moju drugaricu život malo razdvoji, ali se čujemo.
