Vratio se sa mora. I dalje smo zajedno. Sve je ok medju nama, slazemo se kao i ranije, pre njegovog putovanja. On je i dalje misljenja da je sasvim normalno da putuje sa drustvom na more. Ja se objektivno gledano slazem sa tim, ali subjektivno ne. Shvatate me? Nekako mi ima logike da on ode sa svojim drustvom, a ja sa svojim drugaricama, u smislu to je drugacija vrsta zabave i putovanja. Medjutim i dalje sam zelela da idem sa njim. Kao sto su mi neki na forumu rekli: pa nismo u braku. Medjutim ja sam izgleda shvatanja da ako se ima ozbiljna veza, da to znaci i cesce vidjanje i zajednicka putovanja. Ljudi su razliciti, svi imamo razlicita misljenja, a narocito ja i moj decko. Jos uvek sam sa njim, medjutim kao da to vise nije to. Neznam sto se njega tice, ali ja sam povodom svega ovoga prestala da uopste razmisljam o ikakvoj buducnosti sa njim. U smislu pa koliko sam jos sa njim, bicu. Bilo to jos par meseci ili godina. Ali s druge strane mi je zao, zato sto mi je tako lepo kada si sa nekim, i pravis planove u glavi kako bi moglo biti, pa zamisljas zajednicku buducnost. Nekako sam umesto da gledam na vezu kao na vezu, pocela da gledam nekako ozbiljnije, kao da je to nesto za ceo zivot.... Ma, videcu sta ce da bude medju nama. On je i dalje isti kao i pre. Mislim da bi on nekoj malkice tolerantnijoj ili otvorenijoj devojci bio odlican decko, posto je zaista super lik. A meni izgleda treba neko malo romanticniji, nemam pojma... Ali i dalje sam sa njim bas zbog te njegove licnosti, on mi se i dalje zaista dopada. Ali ne dopada mi se deo te licnosti... Da li mozemo nekoga da volimo u potpunosti? Ili uvek ima to nesto sto zasmeta?
ops: 8)
ocu da imam 10 torti na stolu...dosadan motiv
