Ako sa pariske stanice Saint - Lazare uhvatis voz za Rouena, za 40 minuta stizes do malog mesta u srcu Normandije, po imenu Vernon.
Voz na sprat, prolazi kroz lepe i zivopisne predele i vec se radujes da ces u putu uzivati u posmatranju krajolika kad shvatis da zbog velike brzine voza nema nista od toga, jer dok registrujes vidjeno, vec si 5 km. dalje. Zato posmatraj pejsaz u visini horizonta - mozda ces nesto i zapamtiti.
Ali nema veze, jer taman dok se delimicno naviknes na ovu munjevitu promenu slika, Vernon je tu.
Odatle ima samo 3 km. do malog sela po imenu Giverny. Bus ce sacekati tvoj voz i casom ce te prebaciti tamo. A mozes i da prosetas, ili iznajmis bicikl; uzivaces - narocito ako je dan lep.
Giverny, sa svojih pedeset domacinstava poznat je, uostalom kao i sav kraj, po jabukama koje svi gaje i rakiji jabukovaci - calvadosu.
A narocito, po farmi “Le Pressoir” gde je ziveo Claude Monet (1840-1926) i gde je napravio svoj cvetni raj - danas najposeceniju bastu sveta.
Kada je imao 43 godine dosavsi do prvih vecih para od prodaje slika, kupio je to imanje, na kome je proziveo ostatak zivota - sledece 43 godine.
Posto sreca cesto ide pod ruku sa nesrecom, zapamtio je dan svog uselenja i po tome, sto je istog dana umro njegov najbolji prijatelj i slikarski saborac Edouard Manet.
Od samog pocetka, Mone je gradio svoje imanje kao - Sliku, koju svaki slikar prizeljkuje da mu se dogodi barem jedanput u zivotu - onu koja obelezava ceo umetnikov opus.
Kao sto nikad nije mesao boje na platnu, tako je i cvece sadio. Kod njega su boje uvek bile: zuta ili plava, a nikad zickasta ili plavkasta.
Kombinovao je cvetne sorte, tako da je basta vrlo brzo poprimila prepoznatljivu atmosferu i pocela da potsecala na njegovu slikarsku paletu.
Postavljao je cvece jakih, vibrirajucih i tamnijih tonova do staze, pa je to smirivao sortama blagih i neznih boja u pozadini, i time uticao i na perspektivu baste.
Svetlostni akcent u vrtu, bio mu je isto tako vazan kao i na slici, pa je rado sadio plavo cvece ispod krosnji drveca, da bi pojacao prirodu plavog u senci.
Na imanju je ziveo sa svojom drugom zenom Alice (prva mu je umrla nekoliko godina ranije), sa svoje dvoje dece i Alicinih sestoro iz njenog prethodnog braka. Kuca je imala veliku kuhinju sa ogromnim stolom, koji je bio centar svih dnevnih zbivanja.
Mone je bio dobar covek, pa je bio voljen i postovan od svih u selu.
Cesto je govorio, da je “sve u dobrim namerama i da je u tome sva tajna”.
Moze biti, da je to jedan od razloga, sto njegove slike i danas, odisu optimizmom i zivotnom radoscu, a u posmatracu izazivaju pozitivne vibracije.
Svakodnevno je bio vidjen kako se uzurbano krece po svojoj basti ruku punih alata; sto slikarskog, sto bastenskog.
Ako nije slikao ili sadio cvece, voleo je da kao, osvedoceni gurman, sedi sa porodicom i prijateljima u kuhinji, uz pikantna jela i probrana pica.
Pa bi cesto u dobrom raspolozenju, imao obicaj da zapeva svoju omiljenu pesmu - ariju
„Toreadora“ iz Bizetove Karmen.
Imanje je bilo podeljeno na dva dela. U prvom, isped kuce nalazila se cvetna basta, po cijoj sredini se protezala centralna staza - Grande Allee.
Na njenom kraju se nalazila velika kapija iza koje je cim je malo poboljsao svoju finansijski situaciju, poceo da gradi drugu celinu - vodeni vrt.
To mu je bio dugogodisnji san, inspirisan japanskim drvoreznim grafikama - estampama, koje su cesto za motiv imale tradicionalni japanski vrt uz vodu, sa obaveznim mostom.
Zato je je iz obliznjeg potoka sproveo vodu preko imanja, a izgradio je i most. Jedino ga nije obojio u japansko crveno, vec u zeleno.
Posto je obozavao lokvanje, napravio je i malu ustavu, kako bi umirio tok vode u vrtu.
A da bi na svojim slikama imao kontrast okruglom obliku lokvanaja, u jednom kraju je posadio bambusovu trsku.
Tako je veliki majstor, inkarnacija impresionizma licno, svoju bastu polako pretvarao u Sliku - svoje zivotno delo.
Dok je bio mladji, cesto bi u sam cik zore isao po okolini ili stajao u hladnoj vodi reke, cekajuci da naslika kako prvi suncev zrak pada po zaspalom polju, ne bi li ovekovecio trenutnu atmosferu i efekat svetlosti. Imao je dara da vidi nevidljivo i da to pokaze na svojim platnima.
Zato su za njega govorili da je oko - ali kakvo oko!
Pod starost, najradije je slikao svoj most. Neumorno ga je slikao, u svako doba dana; iz dana u dan - most pa most. Neki put bi ga naslika iz jednog poteza, kao crtu.
Posle su istoricari umetnosti, objasnjavali da je to bio pocetak apstraktnog slikarstva
Uostalom, stalno se kretao na ivici apstaktnog, jer se predmet njegovog slikanja gubio u vrtlogu svetlosti i boje.
Kada je poceo da pati od reumatizma, nije mu vise odgovaralo da se smuca u zoru, po koje kakvim vlaznim i hladnim mestima. Mnogo mu je vise odgovarao civilizovani ritam njegovih lokvanja - otvarali su se jutrom u 10.30, a zatvarali po podne u 5.
Slikajuci, imao bi karakteristicno ispruzenu ruku u kojoj je drzao kist.
Jedino kada su u pitanjuju bili lokvanje, njegova poslednja velika ljubav, skoro bi dodirivao nosom platno pred sobom.
Tako je nastao onaj velicanstveni triptih sa lokvanjima, za koje ne znas da li plivaju po vodi ili plove po nebu, kojima je - slikajuci ih, posvetio svojih poslednjih sest godina, i koje je poklonio francuskom narodu; ali i celom svetu - kao svoj buket boja, svetlosti i dobrih namera.
- A secas li se, raznobojnih, dekorativnih listova ukrasne biljcice - koprivice, u saksiji tvoje mame ili bake?
Njih je Mone posebno voleo i gajio svuda oko sebe; i u kuci i oko nje. Zato se danas, ona malih listova zove “Palette”, a ona velikih - “Giant Exhibition”.
I danas ih paze u njegovoj kuci; jer znaju da duh Monea, voli da ponekad dodje - da ih pomiluje.
Kad dolazi; to je uvek u zoru, sa prvim zrakom sunca . . .
. . . a zatim se obavezno, iz kuhinje zacuje njegov zadovoljni glas kako zapocinje svoju omiljenu pesmu . . .
....a lala lala la la la la . . .
Voz na sprat, prolazi kroz lepe i zivopisne predele i vec se radujes da ces u putu uzivati u posmatranju krajolika kad shvatis da zbog velike brzine voza nema nista od toga, jer dok registrujes vidjeno, vec si 5 km. dalje. Zato posmatraj pejsaz u visini horizonta - mozda ces nesto i zapamtiti.
Ali nema veze, jer taman dok se delimicno naviknes na ovu munjevitu promenu slika, Vernon je tu.
Odatle ima samo 3 km. do malog sela po imenu Giverny. Bus ce sacekati tvoj voz i casom ce te prebaciti tamo. A mozes i da prosetas, ili iznajmis bicikl; uzivaces - narocito ako je dan lep.
Giverny, sa svojih pedeset domacinstava poznat je, uostalom kao i sav kraj, po jabukama koje svi gaje i rakiji jabukovaci - calvadosu.
A narocito, po farmi “Le Pressoir” gde je ziveo Claude Monet (1840-1926) i gde je napravio svoj cvetni raj - danas najposeceniju bastu sveta.
Kada je imao 43 godine dosavsi do prvih vecih para od prodaje slika, kupio je to imanje, na kome je proziveo ostatak zivota - sledece 43 godine.
Posto sreca cesto ide pod ruku sa nesrecom, zapamtio je dan svog uselenja i po tome, sto je istog dana umro njegov najbolji prijatelj i slikarski saborac Edouard Manet.
Od samog pocetka, Mone je gradio svoje imanje kao - Sliku, koju svaki slikar prizeljkuje da mu se dogodi barem jedanput u zivotu - onu koja obelezava ceo umetnikov opus.
Kao sto nikad nije mesao boje na platnu, tako je i cvece sadio. Kod njega su boje uvek bile: zuta ili plava, a nikad zickasta ili plavkasta.
Kombinovao je cvetne sorte, tako da je basta vrlo brzo poprimila prepoznatljivu atmosferu i pocela da potsecala na njegovu slikarsku paletu.
Postavljao je cvece jakih, vibrirajucih i tamnijih tonova do staze, pa je to smirivao sortama blagih i neznih boja u pozadini, i time uticao i na perspektivu baste.
Svetlostni akcent u vrtu, bio mu je isto tako vazan kao i na slici, pa je rado sadio plavo cvece ispod krosnji drveca, da bi pojacao prirodu plavog u senci.
Na imanju je ziveo sa svojom drugom zenom Alice (prva mu je umrla nekoliko godina ranije), sa svoje dvoje dece i Alicinih sestoro iz njenog prethodnog braka. Kuca je imala veliku kuhinju sa ogromnim stolom, koji je bio centar svih dnevnih zbivanja.
Mone je bio dobar covek, pa je bio voljen i postovan od svih u selu.
Cesto je govorio, da je “sve u dobrim namerama i da je u tome sva tajna”.
Moze biti, da je to jedan od razloga, sto njegove slike i danas, odisu optimizmom i zivotnom radoscu, a u posmatracu izazivaju pozitivne vibracije.
Svakodnevno je bio vidjen kako se uzurbano krece po svojoj basti ruku punih alata; sto slikarskog, sto bastenskog.
Ako nije slikao ili sadio cvece, voleo je da kao, osvedoceni gurman, sedi sa porodicom i prijateljima u kuhinji, uz pikantna jela i probrana pica.
Pa bi cesto u dobrom raspolozenju, imao obicaj da zapeva svoju omiljenu pesmu - ariju
„Toreadora“ iz Bizetove Karmen.
Imanje je bilo podeljeno na dva dela. U prvom, isped kuce nalazila se cvetna basta, po cijoj sredini se protezala centralna staza - Grande Allee.
Na njenom kraju se nalazila velika kapija iza koje je cim je malo poboljsao svoju finansijski situaciju, poceo da gradi drugu celinu - vodeni vrt.
To mu je bio dugogodisnji san, inspirisan japanskim drvoreznim grafikama - estampama, koje su cesto za motiv imale tradicionalni japanski vrt uz vodu, sa obaveznim mostom.
Zato je je iz obliznjeg potoka sproveo vodu preko imanja, a izgradio je i most. Jedino ga nije obojio u japansko crveno, vec u zeleno.
Posto je obozavao lokvanje, napravio je i malu ustavu, kako bi umirio tok vode u vrtu.
A da bi na svojim slikama imao kontrast okruglom obliku lokvanaja, u jednom kraju je posadio bambusovu trsku.
Tako je veliki majstor, inkarnacija impresionizma licno, svoju bastu polako pretvarao u Sliku - svoje zivotno delo.
Dok je bio mladji, cesto bi u sam cik zore isao po okolini ili stajao u hladnoj vodi reke, cekajuci da naslika kako prvi suncev zrak pada po zaspalom polju, ne bi li ovekovecio trenutnu atmosferu i efekat svetlosti. Imao je dara da vidi nevidljivo i da to pokaze na svojim platnima.
Zato su za njega govorili da je oko - ali kakvo oko!
Pod starost, najradije je slikao svoj most. Neumorno ga je slikao, u svako doba dana; iz dana u dan - most pa most. Neki put bi ga naslika iz jednog poteza, kao crtu.
Posle su istoricari umetnosti, objasnjavali da je to bio pocetak apstraktnog slikarstva
Uostalom, stalno se kretao na ivici apstaktnog, jer se predmet njegovog slikanja gubio u vrtlogu svetlosti i boje.
Kada je poceo da pati od reumatizma, nije mu vise odgovaralo da se smuca u zoru, po koje kakvim vlaznim i hladnim mestima. Mnogo mu je vise odgovarao civilizovani ritam njegovih lokvanja - otvarali su se jutrom u 10.30, a zatvarali po podne u 5.
Slikajuci, imao bi karakteristicno ispruzenu ruku u kojoj je drzao kist.
Jedino kada su u pitanjuju bili lokvanje, njegova poslednja velika ljubav, skoro bi dodirivao nosom platno pred sobom.
Tako je nastao onaj velicanstveni triptih sa lokvanjima, za koje ne znas da li plivaju po vodi ili plove po nebu, kojima je - slikajuci ih, posvetio svojih poslednjih sest godina, i koje je poklonio francuskom narodu; ali i celom svetu - kao svoj buket boja, svetlosti i dobrih namera.
- A secas li se, raznobojnih, dekorativnih listova ukrasne biljcice - koprivice, u saksiji tvoje mame ili bake?
Njih je Mone posebno voleo i gajio svuda oko sebe; i u kuci i oko nje. Zato se danas, ona malih listova zove “Palette”, a ona velikih - “Giant Exhibition”.
I danas ih paze u njegovoj kuci; jer znaju da duh Monea, voli da ponekad dodje - da ih pomiluje.
Kad dolazi; to je uvek u zoru, sa prvim zrakom sunca . . .
. . . a zatim se obavezno, iz kuhinje zacuje njegov zadovoljni glas kako zapocinje svoju omiljenu pesmu . . .
....a lala lala la la la la . . .
