https://www.danas.rs/kolumna/svetislav-basara/licidersko-dupe/
Svetislav Basara
Licidersko dupe 1/2
Lepo sam ja (i davno) negde napisao da su – u umetničkom smislu inače besprekorni – ruski realistički romani upropastili srpsku realnost, iako im to nije bila namera.
U vreme, naime, kada su ti romani pisani, objavljivani, potom prevođeni i čitani u Srbiji, Rusija se nije baktala sa „mekom moći“, niti je po Srbiji (a i šire) otvarala vatrogasne stanice, kao što sada čini. Ma jok! Kad bi procenila da tako treba, Rusija je primenjivala žestoku vatrenu moć. Vremena su se, međutim, promenila, Rusija se prilagodila novim pravilima igre, što se za većinske Srbe, svetske lidere u rusofiliji, uopšte ne može reći.
Ti svati i danas – kao i u XIX veku – svoju nakaradnu predstavu o Rusiji grade na rđavo pročitanim (ili pre prepričanim) ruskim romanima iz kojih su stekli (pogrešan) utisak da je Rusija raspevana i razigrana zemlja raspojasanih i mortus pijanih, pravoslavnih delija koji se po vazdan ubijaju, pa se posle ljube, po kojoj teku potoci meda, mleka, votke i šampanjca, u kojoj se sve to zalaže brdima kavijara i bifteka Stroganov, a – glavna stvar – sve to za džabe ili bar o nečijem tuđem trošku.
Pa ima li za Srbe obećanije zemlje od Rusije? Fakat nema, nevolja je u tome što takva Rusija-po-meri-srpskih vlažnih snova – postoji samo u ruskim realističkim romanima, dočim u realnosti – sviđalo se to nekom ili ne – postoji vrlo disciplinovana imperijalna Rusija koja ima mnogo više sličnosti sa Pruskom Fridriha Velikog nego sa Srbijom Kodže Miloša i njegovih bledih potonjih kopija da ne kažem baš – isprdaka.
Utuvite već jednom, nema kod Rusa – naročito ne kod vladajućih (bez obzira na boju) – sladunjavog burazerstva, cmakanja, prijateljskog pičkaranja i uturanja prstiju u dupe, jer smo već apsolvirali da bi se Rusija – da je toga bilo (i da toga sada ima) – zvala Severna Srbija, a ne Ruska Federacija.
To, međutim, u tintare ovdašnjih politikanata nikako ne ulazi, pa, posledično, kad god neki visoki ruski dužnosnik potegne pa dođe u Srbiju – umal ne napisah „Jugozapadnu Rusiju“ – naši ga državnici dočekaju onako kako male srpske mikice zamišljaju da treba dočekati velikog ruskog brata, što će reći sa grljenjem, ljubljenjem, tapšanjem po ramenima i besramnim uvlačenjem, na sreću ne prstiju, nego samih sebe u visoko gostujuće dupe.
Dragi ruski gosti, ljudi posebnog kova, tu otužnu palanačku bufoneriju, zarad državnog cilja i geopolitike podnose srazmerno dobro, ali se, recimo, po izrazu lica Vladimira Vladimiroviča na onoj kišovitoj paradi lepo videlo da se čovek nalazi na samoj ivici (inače čeličnih) živaca. Na ova sumorna smatranja navela me je vest da je spoljni Dačić spoljnoj Svetlani Zaharovoj preko spoljnog Lavrova poslao – pazi sad – licidersko srce u znak zahvalnosti za sve što je „lepo govorila o Srbiji“. Setite se kako je prošao organizam Milke Planinc, pa sami zaključite kako će – i gde – završiti Dačićevo srce.
Svetislav Basara
Licidersko dupe 1/2
Lepo sam ja (i davno) negde napisao da su – u umetničkom smislu inače besprekorni – ruski realistički romani upropastili srpsku realnost, iako im to nije bila namera.
U vreme, naime, kada su ti romani pisani, objavljivani, potom prevođeni i čitani u Srbiji, Rusija se nije baktala sa „mekom moći“, niti je po Srbiji (a i šire) otvarala vatrogasne stanice, kao što sada čini. Ma jok! Kad bi procenila da tako treba, Rusija je primenjivala žestoku vatrenu moć. Vremena su se, međutim, promenila, Rusija se prilagodila novim pravilima igre, što se za većinske Srbe, svetske lidere u rusofiliji, uopšte ne može reći.
Ti svati i danas – kao i u XIX veku – svoju nakaradnu predstavu o Rusiji grade na rđavo pročitanim (ili pre prepričanim) ruskim romanima iz kojih su stekli (pogrešan) utisak da je Rusija raspevana i razigrana zemlja raspojasanih i mortus pijanih, pravoslavnih delija koji se po vazdan ubijaju, pa se posle ljube, po kojoj teku potoci meda, mleka, votke i šampanjca, u kojoj se sve to zalaže brdima kavijara i bifteka Stroganov, a – glavna stvar – sve to za džabe ili bar o nečijem tuđem trošku.
Pa ima li za Srbe obećanije zemlje od Rusije? Fakat nema, nevolja je u tome što takva Rusija-po-meri-srpskih vlažnih snova – postoji samo u ruskim realističkim romanima, dočim u realnosti – sviđalo se to nekom ili ne – postoji vrlo disciplinovana imperijalna Rusija koja ima mnogo više sličnosti sa Pruskom Fridriha Velikog nego sa Srbijom Kodže Miloša i njegovih bledih potonjih kopija da ne kažem baš – isprdaka.
Utuvite već jednom, nema kod Rusa – naročito ne kod vladajućih (bez obzira na boju) – sladunjavog burazerstva, cmakanja, prijateljskog pičkaranja i uturanja prstiju u dupe, jer smo već apsolvirali da bi se Rusija – da je toga bilo (i da toga sada ima) – zvala Severna Srbija, a ne Ruska Federacija.
To, međutim, u tintare ovdašnjih politikanata nikako ne ulazi, pa, posledično, kad god neki visoki ruski dužnosnik potegne pa dođe u Srbiju – umal ne napisah „Jugozapadnu Rusiju“ – naši ga državnici dočekaju onako kako male srpske mikice zamišljaju da treba dočekati velikog ruskog brata, što će reći sa grljenjem, ljubljenjem, tapšanjem po ramenima i besramnim uvlačenjem, na sreću ne prstiju, nego samih sebe u visoko gostujuće dupe.
Dragi ruski gosti, ljudi posebnog kova, tu otužnu palanačku bufoneriju, zarad državnog cilja i geopolitike podnose srazmerno dobro, ali se, recimo, po izrazu lica Vladimira Vladimiroviča na onoj kišovitoj paradi lepo videlo da se čovek nalazi na samoj ivici (inače čeličnih) živaca. Na ova sumorna smatranja navela me je vest da je spoljni Dačić spoljnoj Svetlani Zaharovoj preko spoljnog Lavrova poslao – pazi sad – licidersko srce u znak zahvalnosti za sve što je „lepo govorila o Srbiji“. Setite se kako je prošao organizam Milke Planinc, pa sami zaključite kako će – i gde – završiti Dačićevo srce.
