Živeo je gotovo neprimetno u očima drugih ljudi. Ipak, imao je bogat život. Nenametljiv, dostojanstven, živeo je sasvim spokojno. Okružen svojim ljubavima. Muzikom i slovima ispunjenim policama. Voleo je da sedi kraj velikog prozora. Za okrugim malim stolom bile su dve stolice. Na poštirkanoj šustikli, staklena posuda sa ružinim laticama. Kraj nje uvek nekoliko knjiga. U svakoj oznaka strane do koje je stigao. I poneki papir, čisto da zabeleži neku briljantnu misao svojim omiljenih pisaca. Odatle je imao dobar pogled na krovove grada koji je toliko voleo. Umeo je satima da osluškuje kako se dim probija kroz odžake malih kućica ušuškanih u senku visokih zgrada. Onih koje su donele neko novo vreme, daleko od onoga u kom je želeo da ostane. Osećaj pripadnosti tom, njegovom vremenu donosio mu je drugi pogled. Onaj na njegovo carstvo. Police ispunjene knjigama, koje je nadasve voleo. Moglo bi se reći da je živeo za njih. Svakodnevno bi ih bar dodirnuo, a čim bi imao malo vremena, posvetio bi se njihovom sadržaju. Izmedju stočića i polica, samo nekoliko koraka. Mekani tepih po kome je bezbroj stopala hodalo. Od Dostojevskog do drugih ruskih klasika. Toliko puta bi noću, otvorenu knjigu položio na svoje dlanove i naglas izgovarao stihove. Umeo je i sa Čehovim u slast da ispije čaj, sa ukusom nane, dok gleda grad koji lagano tone u san. Ako bi osetio umor ili setu, pozvao bi Baha u pomoć. On bi mu vratio onaj spokoj i ponos. Notama bi okitio tavanice. Lagano bi obuo papuče i krenuo na počinak.
